Dodatak Kultura

SRETO TANASIĆ: Zlatna žica identiteta

Пише: Срето Танасић

26. 05. 2026. u 14:27

Živimo u vremenu u kome se sve što je važno za srpski narod višestruko umanjuje, a gura mu se sve ono što ne samo da nije važno, nego preti da razori naše duhovno biće, time i da nestanemo kao Srbi.

Slovensku azbuku su stvorili solunska braća Konstantin/Ćirilo i Metodije, drugačije Ravnoapostolna braća Ćirilo i Metodije (pre monaštva Konstantin i Mihailo). Pošto su rođeni i mladost proveli u Solunu, u čijem zaleđu su već tada živeli Sloveni, od malih nogu su naučili slovenski jezik. Konstantin Filosof je bio jedan od najučenijih ljudi u tadašnjoj Vizantiji, bio nastavnik na visokoj školi u Carigradu, učestvovao u najznačajnijim misionarskim i diplomatskim misijama za vizantijskog cara. Ćirilo je pre moravske misije jedno vreme bio bibliotekar Crkve Svete Premudrosti (Aja Sofije) u Carigradu i učitelj filozofije na carigradskoj visokoj školi. Metodije je desetak godina pre odlaska u manastir bio zapovednik jedne oblasti u istočnoj Makedoniji, te je i dodatno utvrdio znanje slovenskog jezika. Braća su bila višestrane ličnosti i bliski vizantijskom dvoru.

Da bi se odupro nemačkom carstvu, čiji su sveštenici širili hrišćanstvo, a time i uticaj, moravski knez Rastislav se 862. godine obratio vizantijskom caru Mihailu III da mu pošalje episkopa i učitelje koji bi mogli na pravi način izlagati moravskim Slovenima hrišćansku veru na njihovom jeziku. Car je udovoljio ovoj molbi i za misiju u Veliku Moravsku su određeni sveštenik i monah - Konstantin Filosof i njegov stariji brat Metodije. Sa njihovim izborom svakako se složio i patrijarh Fotije, čiji učenici i štićenici su bili od mladih dana. Oni su bili idealni za taj zadatak: kao da su se ceo vek svesno za njega pripremali. Nauka i žitija govore da je slovensko pismo Ćirilo sa svojim bratom stvorio neposredno pre polaska u Veliku Moravsku 863. godine, a u Moravskoj su oni sa svojim saradnicima, Klimentom Ohridskim i drugima preveli svete knjige. Obično se govori kako se prvi put čula slovenska reč na liturgiji u Moravskoj 863. Međutim, ruski savremeni pisac Jurij Loščic u svome istorijskom romanu "Ćirilo i Metodije" (2013), za koji se temeljito pripremao - iščitao gotovo sve što je napisano o misiji ove svete braće - sa dosta uverljivosti govori da se slovenska reč u crkvi mogla čuti još za vreme boravka solunske braće u vitinskim manastirima, gde je bilo monaha Slovena. Oni su im nešto od liturgijskih službi grčkim slovima beležili na njihovom rodnom jeziku.

Smatra se da je glagoljicu stvorio Ćirilo, a da su ćirilicu, kao prostije pismo, stvorili njegovi učenici. Otuda jednom prilikom izrečen prekor profesora Pipera da nas je danas malo koji poznajemo glagoljicu, manje nego onih Srba koji znaju arapsko ili japansko pismo. Prekor jeste na mestu, međutim, nije čvrsto dokazana pretpostavka o hronologiji nastanka tih pisama. Vrlo ugledni staroslovenista srednje generacije profesor Viktor Savić ukazuje da se zbog nesrećne činjenice da nisu sačuvani ili nisu još pronađeni originalni rukopisi svete braće ne može bezuslovno verovati takvoj pretpostavci, bez oslonca na opipljive dokaze. Za njega je isto toliko verovatna i pretpostavka da su oba pisma nastala istovremeno, kako su se u to vreme koristila i dva grčka pisma, jedno imalo jednu namenu, drugo drugu.

Slovensko pismo je treće pismo na kojem su se pisale svete novozavetne knjige. Ono je zbog Bogonadahnutosti njegovog porekla dobilo atribute svetosti. Neki ruski teolozi su ga smatrali svetijim od grčkog pisma koje su stvorili pagani onda i latinskog. Zato je bilo uvek problematično i njegovo menjanje, kamoli zamena drugim. U svetlu ovoga treba razumeti i veliko protivljenje Srpske pravoslavne crkve Vukovoj reformi srpske ćirilice, vođenoj ipak rukom iz Beča: Nisu samo štampane knjige sa delima iz svetovne književnosti - odmah se prišlo i štampanju prevoda.

U nauci postoji mišljenje da su Srbi usvojili slovensku pismenost već 873, a svakako pre kraja 12. veka. Najpoznatiji među srpskim spomenicima na glagoljici je Marijino četvorojevanđelje, pisano u trećoj četvrtini 11. veka. Ćirilica je vremenom preovladala, ali ne smemo zaboraviti da imamo spomenike i na glagoljici. Srpska ćirilica počinje svoju istoriju u prvoj polovini 12. veka pojavom slova đerv, kojim se prvo beležilo Đ, kasnije i Ć. Otada počinje, unošenjem nekih srpskih posebnosti u staroslovenski jezik, da se stvara na staroslovenskom jeziku posebna srpska verzija tog jezika - srpskoslovenski jezik, kao i verzije drugih naroda - Bugara, Rusa. Najstariji srpskoslovenski spomenik je Miroslavljevo jevanđelje, napisano sredinom 1160. godine. Srpskoslovenski jezik je defakto postao zvanični jezik srpske (Žičke) arhiepiskopije koju je Sv. Sava osnovao 1219. i bio je u upotrebi do početka 18. veka - poslednji književnik koji je pisao tim jezikom je Sentandrejac Gavrilo Stef. Venclović (umro 1749), mnogozaslužni saradnik Kiprijana Račana u prepisivanju donesenih knjiga posle Seobe. Uvođenjem slovenske pismenosti slovenski narodi su se pridružili drugim evropskim narodima koji su primivši hrišćanstvo počeli da stvaraju novu evropsku kulturu i civilizaciju.

Zna se da je Rim pružao otpor braći Ćirilu i Metodiju, ali je na kraju ipak odobrio njihovu misiju, a Metodija čak proizveo u čin moravsko-panonskog arhiepiskopa sa sedištem u Sirmijumu. Naročito su im misiju ometali germanski feudalci i sveštenici - bili su čak zatvorili Metodija u nemačkoj zemlji, protiv čega je oštro istupio rimski papa Jovan VIII i tražio da se bezuslovno oslobodi. Uz to, Germani su uspeli da i samog kneza Rastislava svrgnu uz pomoć bratanca Svetopluka, koji ga je uz pomoć Ludviga nemačkog zbacio i preuzeo vlast. Samog Rastislava je zarobio i predao Germanima, koji su ga oslepili i proterali u manastir u kojem je i umro 871. godine. Papa Jovan VIII slovensko bogosluženje potvrdio je 880. godine svojom bulom, a carigradski patrijarh Fotije - 882. Posle Metodijeve smrti, u Moravskoj je zabranjena slovenska liturgija, a knez Svetopluk je prognao njegove učenike. Neki od njih su ubijeni, drugi prodati kao robovi, a neki su uspeli da se sklone u Bugarsku, Makedoniju, Rašku i jadransko primorje, gde su nastavili svoj rad. Božjom promisli, neki robovi su otkupljeni pa nastavili delo.

Moravska misija stvaranja slovenske pismenosti nam danas nešto važno svedoči. Znaju se ogromni otpori uvođenju slovenske pismenosti još za života solunske braće, ovde je samo natuknuto i o progonu njih i njihovih učenika - sve do njihove prodaje u robove. I ovim slučajem se svedoči jedna istina: što je neko delo značajnije za opstanak jednog, ovde (i) srpskog naroda kao takvog, to su otpori njemu veći i strašniji.

Nema srednje obrazovanog Srbina i onog koji povremeno ide u crkvu da - neću reći nije čuo - da ne zna za braću Ćirila i Metodija i da su oni stvorili naše pismo i tome slično, i otprilike toliko. Mnogi, naravno, znaju mnogo više. I treba znati i govoriti danas, kad živimo u vremenu u kome se sve što je važno za srpski narod višestruko umanjuje, a gura mu se sve ono što ne samo da nije važno, nego preti da razori naše duhovno biće, time da i nestanemo kao Srbi. Uništava se naš duhovni i nacionalni identitet, u čijim temeljima je naša pravoslavna vera, srpski jezik i naše pismo - ćirilica.

Zato danas kada se zalažemo za ćirilicu, a time za očuvanje srpskog duhovnog i kulturnog identiteta, danas kad se inženjeringom želi promeniti srpski identitet, moramo se - prema prilikama: nekad malo, nekad manje od malo, a nekad više od malo - podsećati na delo slovenskih učitelja Ćirila i Metodija, gde ćemo naći neoborive dokaze o važnosti ćirilice i novu snagu za očuvanje stubova svoga identiteta. Pa i podsećati na Bogonadahnuto stvaranje ćirilice. Na to je podsetio, na razmeđi naših vekova, i čuveni ruski slavista akademik Oleg Trubačov u razgovoru sa pominjanim piscem Jurijom Loščicem: "Našu ćirilicu, govoreći rečima Crnorisca Hrabra, stvorio je jedan sveti muž" .

Na kraju, ne znamo da li bi bila uslišena druga ili treća molba moravskog ili nekog drugog slovenskog kneza da dobije sveštenike koji će narod podučavati u hrišćanskoj veri na slovenskom jeziku da nije uslišena ova. Ono što zasigurno znamo jeste da su sveta braća svojim delom stvorili uslov da se napiše Miroslavljevo jevanđelje, jedan od najskupljih dragulja u evropskoj i svetskoj riznici kulture, i druga takođe vrlo vredna srpska jevanđelja, da se stvori srpska crkvena literatura kakvu ima malo evropskih naroda, da se obrazuje Srpska pravoslavna crkva svetosavska, srpska država nemanjićka, da imamo Nomokanon Sv. Save, pravno delo kakvo tadašnja Evropa nema, da se, sa time, izgradi srpski narod u liku kakav jeste sa svojim identitetom u čijim temeljima su SPC i srpski jezik sa svojim pismom ćirilicom. Takođe da se napiše "Srpski psaltir", za vremena Sv. kneza Lazara ili njegovog sina despota Stefana, koji su ukrali Nemci, a koji kompetentni smatraju za najlepši psaltir u Evropi, Jefimijina "Pohvala knezu Lazaru", "Slovo Ljubve" despota Stefana. Sve to ćirilicom. Da li treba i da li smemo da se odreknemo svoje ćirilice, a time i ovoga svoga blaga? Da prekinemo zlatnu žicu svoga identiteta?