Kultura

FILMSKA KRITIKA - PRVOLIK PRAVOSLAVNOG FILMA: "Božji čovek", u režiji Jelene Popović, delo visokih dometa

Божидар Зечевић

17. 10. 2021. u 13:03

U JEDNOM intervjuu Nikita Mihalkov je izjavio da ne veruje da postoji "pravoslavni film" i da išta slično ne bi ni trebalo da postoji.

ФИЛМСКА КРИТИКА - ПРВОЛИК ПРАВОСЛАВНОГ ФИЛМА: Божји човек, у режији Јелене Поповић, дело високих домета

Dovoljno je, prema ovom autoru, da je stvaralac određenog filma doista pravoslavan, da deli i upražnjava pravoslavne vrednosti, pa da njegov film ispuni ovaj visoki duhovni cilj, tj. da svojom verom ovaploti svoje vreme i prostor. Bio sam i sam spreman da se složim sa ovakvim stavom, sve do prošlog četvrtka uveče, kada sam prvi put u životu video umetnički igrani film koji bi se mogao nazvati pravoslavnim u punom smislu reči. Bio je to američko-grčki film "Božji čovek" (The Man of God) Beograđanke Jelene Popović, koji je svetsku premijeru doživeo nedavno na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, gde je dobio nagradu publike. Ova činjenica je od naročitog značaja.

Film je otkupljen za sverusko tržište, što znači za jednu od najmasivnijih filmskih distribucija na svetu, čime verovatno prestaje svaka strepnja za njegovu bioskopsku budućnost. Još više od toga, iz Grčke stižu vesti ravne čudu: do prošle nedelje film je videlo više od 270.000 gledalaca (čist prihod preko dva miliona dolara, prema Screen Daily), što je neverovatno za ovo malo tržište, bezmalo celo pod kontrolom stranih distributera! Tome je, može biti, doprinela i orkestrirana kampanja grčkih neoliberalnih, uglavnom antipravoslavnih medija protiv ovog filma, koji je, zamislite, još i pohvalio jedan tamošnji mitropolit! Nedavno je pala i "optužba" da je film finansijski pomogao svetogorski manastir Vatoped, na šta se sručila lavina gneva svih onih koje inače, obilato kljukaju Eurimage i katoličko-ekumenski fondovi širom planete.

"Tako je to. Živimo u vreme kada pravoslavna vera nije dobrodošla, u sistemu koji kontroliše, koji nam nameće šta da mislimo", kaže Popovićeva. "Ljudi koji veruju i koji se ne plaše smrti veliki su problem. Jer, bez vere postajemo robovi, lako je nama manipulisati i mislim da je to glavni razlog zbog kojeg filmovi koji tematizuju veru nisu zastupljeni u savremenoj kinematografiji". Daj Bože da se i tome vidi kraj: filmski svet je, izgleda, do guše zasićen nasiljem i beznađem.

O čemu je reč? "Božji čovek" nije samo biografski film o blaženom Nektariju Eginskom (1846-1920), koji se celog ovozemaljskog života podvizivao u Egiptu i Grčkoj, saživljavajući se sa siromašnim, gladnim, napuštenim i bednim, kloneći se svih ovozemaljskih dobara. U času u kome ga zatičemo kao arhiepiskopa pentapoljskog u Egiptu on je visokouvažen ali okružen zavišću i mržnjom visokog klira koji plete intrige i na kraju uspeva da ga otera iz Aleksandrije pod optužbom da žudi za patrijaršijskim tronom. Nektarije sve to negira odgovorom Pravednika: "Ti kažeš...".

Iako ga podržava narod, čak i svi slojevi grčkog građanstva u dijecezi prvih hrišćana, on krotko prihvata izgnanstvo i odlazi u Grčku, gde ga čekaju još teža iskušenja. Ne daju mu eparhiju, čak ni manastir, ni običnu crkvu... Postavljen u jedan pedagoški zavod gde se suočava sa "građanističkom edukacijom" tipičnog sekularnog i bezbožnog HIX veka, Nektarije pokušava da povrati Logos, izgubljenu reč Božju, ali država za to ima malo razumevanja: "nama ne trebaju popovi nego slobodni građani". U disputu sa svojim oponentom, božji čovek ostavlja logičara bez argumenata, ali je prisiljen da napusti školu i odseli se u pustoš, na golo i kamenito ostrvo Eginu, gde sa nekoliko lokalnih iskušenica, "otšelnica" kao i on sam, počinje da gradi ubogi manastir, crkvu po drevnom, Hristovom podobiju. Uopšte, sve što preduzima, Nektarije čini po uzoru na Hrista.

"Svi smo jedno i jedni s drugima i sa Hristom, jer Hristos je vezivo te sjedinjensti, budući da je ujedno i Bog i čovek", sluša pomno svog slavnog pretka Kirila Aleksandrijskog, kao i učitelja Grigorija Palamu: "Hristos tako i na taj način postaje satelesan sa nama i čini nas hramom sve punoće Božanstva". Ceo Nektarijev život bio je doslovno hristolik. Ta hristolikost u svemu što tvori i govori prva je izvorna pravoslavna crta koju otkrivamo u dubini ovog savremenog filma. U neprekidnoj molitvi Nektarije traži i dobija malu pomoć za svoje uporno bogotražiteljstvo u borbi u kojoj ne želi da se preda. I ovo dočekuju sa podozrenjem i neskrivenom zavišću, optužujući ga za svakakve gadosti. Ali Nektarije ne želi da napusti telo Crkve, jer se smatra njenim delom, štaviše - njenom srži. Ne katakomba, nego telo Hristovo, crkva: "Saberi mi narod da im kažem reči svoje" nalaže Gospod Mojsiju. Samo u Crkvi može se izricati Božanski Logos, što je i glavna Nektarijeva misija.

Naravno, umetnički film nije crkvena propoved. On stvara emocije samo ako njegovi likovi "delaju a ne pripovedaju", kako naučava još Aristotel. Nema drame ako nema sukoba, a cela Nektarijeva borba je tragički konflikt sa licemernom okolinom. Iz te borbe Jelena Popović i izvanredni Aris Servetalis u ulozi savremenog podvižnika, filmskim jezikom uporno grade dramu kakvu još ne videsmo. Baš kao što kaže Sveti Justin Popović, utemeljitelj misli o filmu u našoj bogosloviji: "Čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja". Shvatanje sveta i čoveka kao "beskrajnog filma dramatičnih iznenađenja" jest upravo onaj ontološki kredo koji smo stoga i stavili u naslov ove kritike.

Sveti Nektarije je bio čudotvrac, ali čudo Hristovo vidi se i čuje tek u finalu filma, kako i treba. U trenutku smrti, Nektarije se pridiže u samrtnom času i sav ozaren govori sa Bogom, koji prihvata njegovu molitvu: "Samo znam da jedno postadosmo ja i Onaj s kojim se sjedinih. Kako ću sada sebe nazvati? Čovek sam po prirodi, a Bog po blagodeti". I ovim rečima Svetog Simeona, Novog Bogoslova, Nektarije u svojoj končini isceljuje novi Holivud, lično Mikija Rurka, čineći da bogalj prohoda i progleda.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU