INTERVJU Kompozitor Ivan Jevtić: Pišem balet o Šumanoviću, hoću da ostane upamćeno krvavo ubistvo velikog slikara

INSPIRISAN sam da pišem balet o Savi Šumanoviću. Želim da za sva vremena ostane zabeleženo ko ga je ubio i kako. Fašizam je širok pojam.

Foto G. Čvorović

Ovo, u razgovoru za "Novosti", otriva jedan od najvećih savremenih srpskih kompozitora, akademik Ivan Jevtić.

- Balet počinje najstrašnijim činom ubijanja Save Šumanovića. To je krvavi balet. A onda njegov život izlazi iz toga. Pa sve do "Kupole" u Parizu. Sad razmišljam o tome. Još tražim režisera i koreografa. Ne znam šta će dati Gospod, ali mislim da sam na dobrom tragu - ističe Jevtić.

* Vas i Šumanovića spaja to što ste obojica živeli u Parizu?

- Miodrag Protić prenosi Šumanovićeve reči da je Pariz ostao nedokučiv i zagonetan, sablasni Kafkin zamak, u kome Francuzi neće gledati sebi ravnog. Kad on, jedan Sava Šumanović, tako kaže, šta onda ja da mislim? Ipak, zahvalan sam Francuskoj što sam ušao u SANU. Nikada ne bih postao akademik da nisam živeo u Parizu. No, uvek sam bio patriota, Srbiju nikada nisam ni napuštao, stalno sam održavao vezu sa njom. Moja muzika se ovde oduvek izvodila. Nije potrebno da me gledaju da bih bio tu.

* Zašto ste napustili Francusku?

- Došao sam u Pariz bez igde ičega. Boravio sam tamo blizu 40 godina, od 1973. do 2012. U međuvremenu sam proveo tri godine u Beču na specijalizaciji i dve godine bio profesor kompozicije po pozivu u Brazilu. Ni sam ne znam gde sam živeo i kako. Ali važno je da sam preživeo. Otišao sam iz Pariza jer više nije bilo ni duha, ni para: sa ratom u Zalivu, stala je i muzika. Najstariju izdavačku francusku kuću "Alfons Ledik" prodali su Englezima, a oni Holanđanima, i ja sada više ne znam gde se nalaze moje note!

* Šta je to drugačije u Srbiji u odnosu na Zapad?

- Deca se ovde igraju na ulici, ljudi lagano pijuckaju kafu u baštama restorana. Još nisu postali mašinice. Tehnologija je pojela ljudsko i humano na Zapadu. Transhumanizam se dešavao do devedesetih, a onda je nastupio posthumanizam. Šta je posthumanizam, nego nešto što nije humano? Ja sam i dalje humanista.

* Uspeli ste da se kao kompozitor ostvarite u Parizu, koji je, pre svega, grad srpskih slikara?

- Sada su, nažalost, praktično svi koje sam poznavao, pokojni. Mnogo mi je žao Petra Omčikusa. Imao sam s njim divan odnos. Pre svega je bio čovek, patriota, humanista. Živeo je uz vince, ribice i priče. Dok je slikao, uvek je slušao muziku. Živeo je sa muzikom. I zato je njegovo slikarstvo dobro. U njegovoj slici vidi se muzika.

* Može li muzika da ima i miris? Iz nekih vaših partitura kao da se osećaju vosak i bosiljak?

- Delo "Prema Vizantiji" intuitivno ispušta miris tamjana iz sebe. To je takođe neka misterija. Muzika ulazi u čoveka svojim naročitim putevima. Napisao sam ga u mansardi od pet kvadrata kod Parka Monso u Parizu. I u tih pet kvadrata rođeni su - delo za klavir "Atmosfere", početak drugog klavirskog koncerta, "Put prema Golgoti" za violončelo i klavir... Budući da sam tenor, odatle sam, sa te mansarde, sa horom Pariskog orkestra putovao u Izrael da pevam Berliozovo "Prokletstvo Fausta". Poklopilo se da su istoga dana bili pravoslavni i katolički Uskrs i jevrejska Pasha.

* Naš slikar Bata Mihailović je govorio da Zapad gubi duh, a da je Istok proklet, jer još uvek ima potrebu da čuva tajnu. Koliko ima istine u tome?

- Zašto da duh opstaje tako duboko, zaključan u škrinji, ako postoji? Zašto da se ne čuje? Godine 2000. sam, usred Pariza, napisao delo "Izgon Srba iz Krajine". Mešoviti hor, tamburica sa četiri žice sa Korduna. Moj prijatelj Manfred Šmit ga je premijerno izveo u Porto Alegreu u južnom Brazilu. Fonetski sam im napisao četiri stiha: "Krajino naša, pusto naše, gde su tvoja deca, i srce naše, pusti dome naš". Brazilci su plakali. Delo je doživelo fantastičan uspeh. Posle je Šmit izveo istu kompoziciju i u Beogradu. Napisao sam 2003. godine simfoniju "1804" s guslama. Prvi sam kompozitor koji je stavio gusle u orkestar. Sjajno zvuči.

Foto G. Čvorović

* Kakvo je ovo vreme kada se gleda kroz muziku?

- Današnje vreme je pojelo individuu. Muzika je danas obično samo podloga. Trešti na bazenu dok se sunčam. Urla u radnji gde kupujem cipele. Bežim od toga. To je atak za uši.

* A narodni melos?

- Često sam odlazio u Leskovac. Južna Morava je moj kraj. Po ocu, poreklom sam iz sela Cerova, srez Ražanj. Volim ljude i muziku iz tog kraja. Ali, od izvorne narodne muzike ostali su, nažalost, samo poslednji tragovi. Može još po nekim zabitima da se pronađe, ali to je veoma retko.

KOVID ME PODSTAKAO NA RAD

* DA li je vreme pandemije bilo pogodno za stvaranje?

- Čudno, ali za mene je to možda bio jedan od najplodnijih perioda. Prošle godine sam pisao delo za pikolo i klavir. Imali smo po prvi put u istoriji SANU turneju kamerne muzike srpskih kompozitora akademika. Počeo sam da pišem i završio klavirski kvartet, delo za klavir i tri gudača. Na Kolarcu je u februaru bilo priređeno veče moje klavirske muzike, u aprilu je održan koncert moje kamerne muzike, takođe na Kolarcu, a u junu u SANU su izvođene moje kompozicije za sopran i klavir. Skoro sam završio i Sonatu za hornu i klavir...

Preporučujemo

Poznati

0 3

IZBEGLIŠTVO, INFLACIJA, PA KANCER: Aleksandar Milić Mili ispričao najtežu životnu borbu

16. 11. 2021. u 15:54

Kultura

0 1

STOLEĆE "BERBE": U Beogradskom Narodnom muzeju od sutra do 26. novembra

15. 11. 2021. u 11:57

Kultura

0 4

PEVAMO U ČAST TEODORAKISA: Simfonijski orkestar čuvenog kompozitora sa horom i solistima održaće tri koncerta u Srbiji

06. 11. 2021. u 11:44

Poznati

0 0

DžEZ SE DIVNO UKLAPA SA SRPSKIM TONOVIMA: Saksofonista i kompozitor Jovan Maljoković, dobitnik nagrade za životno delo, priča za "Novosti"

01. 11. 2021. u 10:33

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije