TV KRITIKA - OD MELODRAME DO HORORA: Najbolje igrane televizijske serije u 2021. godini

KRITIČAR Novosti Božidar Zečević podseća na najzinimljivija televizijska ostvarenja u prošloj godini. Serije su navedene ravnopravno, tj. među njima nema hijerarhijskog odnosa.

"Tajne vinove loze", autori Mirjana Bobić Mojsilović i Dejan Karaklajić, 2021.Foto Promo

Posle Pavića nismo imali većih događaja u žanru tzv. porodične telenovele. "Tajne vinove loze" ispunjavaju donekle ovu prazninu i to upravo u rodu klasične porodične melodrame, u kojoj se mogu pronaći suveniri globalnih hitova ovog tipa, od "Dinastije" do "Strasti Toskane" i desetina drugih. Sličan obrazac preveden je u srpski milje u priči o dvema porodicama srpskih vinara koju predstavljaju "Vuk" (Vojin Ćetković), odnosno "Vera" (Sloboda Mićalović), što otkriva i osnovnu formulu ove produkcije, čvrsto oslonjenu na naš valjda najpopularniji glumački par. "Vuk" i "Vera" su nove paradigme "osujećene strasti" kako se i definiše melodrama, uz naglašenu sentimentalnost i dramaturgiju uobičajenih figura. Produkcijski, to je novela pomno ujednačenih vrednosti do kojih se došlo gotovo laboratorijskom procedurom ili, marketinški rečeno, "dobro brendirana" medijska isporuka. Sve tu solidno funkcioniše, nema većih propusta, sve je uravnoteženo, što u nas nije čest slučaj. Ali publika ne voli destilate, kao ni kritika.

Ponekad iritira dobro spakovani proizvod, sračunat na ono što sigurno "prolazi", pri čemu nema nikakvog napose umetničkog rizika. Kultivisana režija, kasting uglavnom dobar, fotografija umivena i razgledna, a sve drugo u funkciji glavnog toka. Drugim rečima, sve je tu sređeno, ne i sterilno, izbalansirano ali ne dosadno, uglancano mada ne usiljeno; deluje kao jedan luksuzan, produžen spot glavnog sponzora i sve se brzo svari, uprkos gomili surogata i klišea, koji takođe imaju svoje razloge. Promocija svetskog a našeg, zabava za bogate, džipovi, reciklirana romansa, Glembajevi u lokalnom teatru, madžarska secesija plus postmoderni ambijenti i ugođaji današnjih parvenija; sve u svemu, laka kičerica za finiji svet.

* * * * * * *

Prevelik zalogaj za Šušljika, koji je uzorno izgurao "Korene" Dobrice Ćosića, prati unekoliko pokušaj istaknutog srpskog pisca da stvori sliku rasta i propasti srpske građanske klase u prvoj polovini XX veka u trilogiji sačinjenoj od romana "Vernik", "Otpadnik" i "Grešnik". Koreni sudbine srpskog naroda u HH veku razrasli su u veće stablo posle herojske epopeje Srbije u Prvom svetskom ratu i naglog sunovrata pobedničkih ideala u periodu posle 1918, koji je dodatno zatrovan pojavom komunizma, napasti uvezene u samo srce srpskog nacionalnog bića. To je, ujedno, i srž prizora koji je i sam Ćosić, nekad fanatični komunist, nazvao "Vremenom zla".

"Vreme zla", autor Goran Šušljik, 2021. Foto Promo

Neupućenom čitaocu (gledaocu) može se ovo doba učiniti bitnim iako se docnije ispostavilo da se radilo samo o slabokrvnoj epizodi, kojoj je Ćosić dopisivao nezaslužen značaj. Na njegovu (Ćosićevu) ogromnu žalost, komunizam je teško hvatao korena među Srbima, što su samo pojačavale sovjetske čistke tokom ludačkog terora, zatamnjenog, nerazumljivog i sasvim nesposobnog da podigne duh naroda u otporu nemačkoj okupaciji. Stara pravoslavna "majčica Rusija" udaljavala se tada sa balkanskih obzorja. Nosioci ovakvih Ćosićevih ideja su glavni likovi iz prethodnih romana "Koreni" i "Vreme smrti", sada uglavnom zabavljeni novim jadom koji se sa Zapada i Istoka sručio na srpsku grbaču. Nijedan nema onu dramsku snagu i čvrstinu koju je Dobrica bio kadar da osvaja sa prvim Katićima i Mišićem na Kolubari. Sada papirnate, "crvene magle" i blede senke ovih paradimi, a ne živih likova, promiču i nestaju u scenskoj shemi koju Ćosić nije ni poznavao ni proživeo. Ipak, ističemo ovaj neobičan pokušaj da se donekle otkrije kob novije srpske prošlosti čiju smo cenu ni krivi ni dužni plaćali i danas plaćamo. Zato je, valjda, Šušljiku i Šolaku trebao ovoliki gabarit (petnaest epizoda po sat!) za sagu jedva nekako dokrajčenu i predatu zaboravu.

* * * * * * *

Scenarista Madžarević i reditelj Ćipranić povezali su tragove tajanstvenih i neobjašnjivih pojava na našem tlu (masakr u negotinskom selu Jabukovcu 2007. godine) sa jednim od najuspešnijih filmova ove vrste filmske fantastike, filmom "Isterivač đavola" ("Egzorcist") Vilijema Fridkina iz 1973, preuzevši istu matricu: trag biblijske borbe Antihrista sa Bogom za dušu čoveka, koju je opisao Dostojevski u "Karamazovima": "Bog i đavo se tu bore, a bojno polje je srce čoveka". Postoji, dakle, neobjašnjiva snaga filmskog prizora da deluje kao stvarnost upravo onda kad sve izgleda natprirodno i zastrašujuće. Zato je horor privlačan žanr i stoga vrlo često uspeva u svom prizivanju okulta i straha. U slučaju "Crne svadbe", ova matrica funcionište sasvim dobro u prve četiri epizode. Ali, od četvrte do desete epizode događa se prava "katabaza" ove serije:

"Crna svadba", režija Nemanja Ćipranić, 2020. Foto Promo

sve tone u šablone i stereotipe sasvim različite od sjajnog početka. Serija se beznadežno rasipa i gubi inicijalnu snagu, ponestaje i autentičnosti i talenta, misterija se sasvim razvodnjava i nestaje. Za autentičan horor treba daleko više truda i promišljanja, složeniji odnos osnovnih matrica koje su se mogle pronaći u neiscrpnim izvornicima Istočne Srbije. Rečju, više koncentracije na žanrovske uslovnosti filmske dramaturgije, koja se, ovde, međutim, ispostavila kao - upuštena šansa.

* * * * * * *

Ekranizacija prvog modernog romana u srpskoj književnosti, od čijih je prvih pet epizoda u režiji Milutina Petrovića nastao istoimeni film, ocenjena je kao veoma uspela i u scenarističkom i u režijskom pogledu, ali za sve što sledi od šeste do desete epizode moglo bi se reći gotovo isto što i za prethodnu seriju. "Nečista krv" se nekako rasipa, novi likovi dolaze i odlaze bez pripreme i dobrog razvoja, sve se gubi u klišeima, vreme kao da stoji umesto da se "penje" ka finalu. Kao da su i scenarista Nanović i njegovi docniji "popravljači" izgubili prvobitni zamah i rutinski priveli kraju ono što je pokrenulo Borin i Petrovićev mikrokozam.

"Nečista krv", režija Milutin Petrović i Goran Stanković, 2021. Foto Promo

Možda u tome ima udela i ono što su neki kritičari, poput Skerlića, zamerali Bori da mu je kraj ispao nekako "zgužvan" i zbrzan, (a to sve stoga što je, kažu, žurio da štampanje romana što pre završi, pa je izbacio tri poslednja poglavlja). Zato "događaji nagle, stvari se vrše bez psihološkog pravdanja, u sunovratu" piše Skerlić. Nanović je možda i zbog toga sasvim izmenio kraj "Nečiste krvi" i dopisao neke delove o kojima se može diskutovati. Osim toga, galerija novih likova i tipova teško se prati jer se brzo javlja i još brže nestaje, što pojačava utisak necelovitosti. To ipak nije uticalo na popularnost serije: poslednja epizoda, 31. decembra 2021, okupila je oko malog ekrana preko dva miliona gledalaca!

Preporučujemo

Kultura

2 3

TV KRITIKA - UPUŠTENA ŠANSA: "Crna svadba", TV serija, režija Nemanja Ćipranić, Firefly, RTS, 2020.

05. 12. 2021. u 09:53

Kultura

0 2

TV KRITIKA: Sve isto - do bola

19. 11. 2021. u 14:00

Kultura

0 1

TV KRITIKA - DUH SRPSKE ZEMLjE: "Beležnica profesora Miškovića", TV serija, režija Miroslav Lekić, RTS 1, 2021.

30. 10. 2021. u 12:19

Poznati

0 3

TV KRITIKA: "Godunov" u ravni svetskih standarda

14. 07. 2021. u 10:38

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije