KNJIŽEVNA KRITIKA: Odnos prema samopoštovanju

Slađana Ilić

08. 03. 2022. u 17:37

ZAVOD za proučavanje kulturnog razvitka predstavlja našoj javnosti još jednu monografiju, ovoga puta o Ivi Andriću.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Однос према самопоштовању

Foto: Privatna arhiva

Sa knjigom "Priča o Andriću, antikolonijalni razgovori" dobili smo, najpre, priliku da uživamo u dijalogu o Andrićevom delu, u dijalogu koji su vodili renomirani književni i kulturni poslenici iz zemlje i regiona.

Razgovor je upriličen na Beogradskom kontrapunktu (2021), petom po redu, a povodom šezdesetogodišnjice uručenja Nobelove nagrade za književnost našem piscu. U raspravi su iskazana različita mišljenja o novim tumačenjima Andrića, o statusu njegovog dela u savremenom svetu, o mogućnostima za njegovo suštinsko razumevanje, o kompleksnosti prevođenja Andrićevih ostvarenja, a vrlo slikovito, kroz niz upečatljivih primera iz predavačke prakse, pokazana je univerzalnost njegovog dela.

Foto Promo

Pored ovog razgovora, knjiga sadrži i studije koje su posvećene različitim aspektima stvaralaštva našeg nobelovca. Predrag Petrović smatra da je svet kao pozornica hermeneutičko polazište za razumevanje modernističkog romana u rasponu od Andrićeve "Proklete avlije" do Kišovog "Porodičnog cirkusa". Jelena Marićević Balać obrazlaže konstantnu inspirativnost "Proklete avlije". Pored toga što razmišlja o mitskom obrascu braće - neprijatelja, koji otvara novu interpretativnu mogućnost, ističe i činjenicu o Andrićevom pripovednom svetu kao pozornici jer u "Prokletoj avliji" svaki junak ima masku. Milica Kecojević veruje da, pored "Proklete avlije" koju je Borislav Mihajlović Mihiz sagledao kao "veliku metaforu o identitetu svih ljudi", takvo određenje važi i za Andrićevu poznu i posthumno objavljenu pripovednu knjigu "Kuća na osami", a koju žanrovski određuje kao venac pripovedaka. Jovana Milovančević razmatra motiv uklete lepotice i noć kao vreme uzavrelih strasti u kojima junakinje Andrićeva Fata Avdagina i Sofka Bore Sankovića dobijaju mitske dimenzije. One tada bivaju u vlasti viših, od njih jačih sila, ali i u vlasti patrijarhalnog sveta u kojima su uloge odavno podeljene i iz kojih nije moguće izaći. Jana Aleksić pokazuje kako Andrić u svojim istorijskim romanima insistira na antropološko-fenomenološkoj karakteristici "da čovek ne može biti merna jedinica istorijske nužnosti, iako je njen vinovnik i zamorče. Bezbroj slučajeva odvija se mimo njegove aktivnosti, bez obzira na to što je upravo on okidač - svojom slobodnom voljom ili usudom - za pokretanje složenih društvenih sistema." Vesna Trijić razmatra uzroke Kišovog poistovećivanja sa Andrićem u polemici u vezi sa "Grobnicom za Borisa Davidoviča", kao i uticaj na oblikovanje Kišove sopstvene slike u javnosti i kulturnom sećanju. "Do razlaza između Ive Andrića i Danila Kiša, kao pripovedača posvećenih tematizaciji prošlosti", konstatuje ona, "dolazi, u stvari, pre same estetske aktivnosti, u njihovom odnosu prema istoriji i njenoj istini."

Na koncu, Muharem Bazdulj u jednom od svojih fragmenata piše o književnim uzorima, o prepoznavanju istih slika; u drugom pak seća se Danila Ilića i njegove majke, Andrića i njegove majke; seća se Sarajeva koje je bilo drugačije, čije su se ulice drugačije zvale, sarajevskih podneva, kao i budnih sarajevskih noći iz Andrićevih proza i razlika u otkucavanju vremena, "zavađenih kalendara".

Vladimir Pištalo nas svojim tekstom opominje da naš odnos prema Andriću jeste odnos prema samopoštovanju. Nije pominjao Vidovdan ni mladobosance, nije pominjao "Pismo iz 1920", nije pominjao naopaka, perfidna tumačenja Andrića i njegovog dela, iako ih je svakako imao u mislima. Verovatno zato što i autor zna da se iz mržnje ne može ništa dobro napisati i što je mržnja tako daleko od Andrićevog superiornog stoicizma, ispod kog vri, podseća nas Pištalo, jedna istinski strastvena priroda.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

PRONAĐENA ZAMENA ZA OBRADOVIĆA: Monako imenovao novog trenera