Kultura

BIO JE STUB SRPSKOG TEATRA: U Beogradu preminuo Dejan Mijač (1934-2022), jedan od naših najvećih pozorišnih reditelja 20. veka

V. STRUGAR / M. KRALj

05. 04. 2022. u 22:44

NIKADA ništa nisam planirao, pa ni sad ne planiram ostatak života. Probao sam da ne radim ništa i mogu vam reći da mi dobro ide. Što onda da to kvarim?

БИО ЈЕ СТУБ СРПСКОГ ТЕАТРА: У Београду преминуо Дејан Мијач (1934-2022), један од наших највећих позоришних редитеља 20. века

Ovako je, sa smeškom u uglu usana, govorio Dejan Mijač povodom svoje poslednje predstave

- Čehovljevog "Višnjika" 2011. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Danas je posle operacije srca preminuo ovaj izuzetni umetnik, sjajni erudita, karijatida jugoslovenskog i srpskog teatra, a od prošle godine i dopisni član SANU.

Rođen je u Bijeljini, 1934. u svešteničkoj porodici, koja se brzo vratila u Valjevo. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju, i u jesen 1952. upisao Filozofski fakultet u Beogradu (grupa za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik). Sledeće godine položio je prijemni ispit na Akademiji za pozorišnu umetnost i diplomirao 1957. u klasi Vjekoslava Afrića. Diplomsku predstavu "Plug i zvezde" O`Kejsija postavio je na scenu Narodnog pozorišta u Tuzli i tako dobio prvi angažman.

U Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u angažmanu je bio od 1962. do 1974, kada postaje docent na predmetu Pozorišna režija na beogradskom FDU. Na scenu SNP, tokom sedamdesetih, sa uspehom postavlja dvadesetak komada, među kojima su legendarni Sterijini komadi "Pokondirena tikva" i "Džangrizavi muž", Nušićev "Svet" i "Ožalošćena porodica", Šekspirov "Julije Cezar" i "Vesele žene vindzorske", Čehovljev "Ujka Vanja"...

Radi i u mnogim jugoslovenskim pozorištima, pa ostaju upamćene njegove režije u Somboru ("Ženidba i udadba") i Beogradu - "Vasa Železnova", "Pučina" i "Limunacija" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, "Višnjev sad" u Ateljeu 212.

Početkom osamdesetih predstava "Golubnjača", koju je postavio prema tekstu Jovana Radulovića, na scenu SNP-a je zabranjena u Novom Sadu, ali je preseljena u Beograd, gde je odigrana čak 250 puta pred punim gledalištem SKC-a.

- Po mom mišljenju je bila bezazlena, ali je poslužila da se napravi velika buka - izjavio je reditelj jednom za naš list.

- To je bila politička priča. Vojvođani su hteli da Ivanu Stamboliću (ondašnjem predsedniku GK Beograda, s tendencijom da preuzme CK) stave jak pečat nacionalizma i optuže ga za "import" tih težnji u, inače, stabilnu i srećnu Vojvodinu. Pisac Jovo Radulović je tada zvanično radio kod Stambolića kao lektor u Komitetu, a zapravo mu je pisao govore. Pa je, "kao", on "poslan" da napiše ovaj tekst, a ja sam mu kao reditelj omogućio izvođenje...

Osamdesete su, inače, bile "zlatni vek" saradnje sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem, na čije čelo je došao Jovan Ćirilov: od praizvedbe Simovićevih "Šopalovića", Sterijinih "Rodoljubaca", Selenićevog "Ruženja naroda u dva dela", do "Valjevske bolnice", prema "Vremenu smrti" Dobrice Ćosića... Njegovom režijom čuvenog "Mrešćenja šarana" Aleksandra Popovića, 1984. je otvoren Zvezdara teatar. Sarađivao je i sa Ateljeom 212, Gradom teatrom Budva, Teatrom "Kult", Pozorištem "Boško Buha", Narodnim pozorištem Niš, NP Sarajevo, Beogradskim dramskim pozorištem, Kazalištem "Jazavac" u Zagrebu, HNK Split, HNK Rijeka, Pozorištem "Joakim Vujić".

Za svoju poslednju testamentarnu režiju odabrao je Jugoslovensko dramsko pozorište i Čehovljev komad "Višnjik".

Podvukao je crtu u još punoj umetničkoj snazi i, uprkos očekivanjima i nadanjima svih onih koji su ga beskrajno poštovali - nikad se nije predomislio. Ostao je i dalje posvećeni pozorišni gledalac, dolazio na "probrane" premijere, imao stav o našoj društvenoj stvarnosti, umetnosti, životu... Sigurno jedan od najvećih reditelja 20. veka, vrsni pedagog, izuzetan sagovornik i neprikosnoven autoritet u svakom teatru i ansamblu s kojim je sarađivao.

Tokom jedne izuzetne karijere postavio je u pozorištu najznačajnije svetske i domaće klasike, birajući razloge, kao i vreme i mesto s kojeg će nešto da nam kaže. Kritičan prema sebi, svakoj svojoj predstavi pronalazio je manu, ipak, među "nesavršenima" jednu je izdvajao kao najbližu sopstvenom idealu:

- "Pokondirena tikva" 1973. Bila je ono što sam u tom trenutku želeo. Imao sam sreću i da bude prepoznata kao nešto dobro. U njoj sam istrajao i isterao ono što sam mislio da treba da se uradi, uprkos opštevladajućem mišljenju da se Sterija tako ne igra...

Celoga života režirao je Steriju, a upravo "Pokondirena tikva" donela mu je prvu od osam Sterijinih nagrada. Uprkos slavi i priznanjima, nije voleo "svetlosti reflektora" van pozorišne scene. U jednom od poslednjih razgovora, za "Novosti", rekao je:

- Ne samo da sam usamljenik već, praktično, vuk samotnjak. Prija mi da budem sam sa sobom, tada mi je najinteresantnije. Što je najvažnije, meni nikad u životu nije bilo dosadno. Mogu mirno da legnem na ledinu i slušam kako trava raste.

Komemoracija će biti održana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a vreme komemoracije i sahrane biće naknadno objavljeno.

LEČIĆ: KUJUNDžIJA SVAKE PREDSTAVE

- DUBOKO me potresla vest da Dejana Mijača više nema među nama. Malo je reći da je on rodonačelnik jednog predivnog i modernog pozorišnog izraza. Ne zaboravite da je više od pedeset predstava režirao pre nego što je došao u Beograd, pa se onda proslavio.

Jedan je od zanatlija koje zovem kujundžija: svaki milimetar scenskog prostora, glumačkog izraza, rediteljskog i scenografskog, kostimografskog - bili su u potpunom jedinstvu.

Kovao je svaki element predstave, stvarao je dok ona ne bude potpuno tačna, obojena njegovim bojama. Igrao sam u mnogim Mijačevim predstavama, rastao kao glumac u njegovom krilu. Mogu reći da je otišao moj reditelj, reditelj s kojim sam zidao karijeru i saznavao dubinu i lepotu ovog našeg posla.

* * * * * * * *

EGON SAVIN:

NAJVEĆE POZORIŠNO IME

- BIO je najvažnija ličnost u mom ličnom i umetničkom radu. Imao sam sreću da bude moj profesor, uz to veličanstven reditelj. Za nas studente, i uzor. S mnogo topline i mudrosti radio je posao pedagoga, a možda je bio i najveće ime koje smo ikad imali u pozorišnoj režiji. Neobično značajan i što je otkrio Steriju, kao našeg savremenika, i tako stvorio veliličanstveno i živo pozorište. Univerznalan umetnik, izuzetan poznavalac svetske dramske literature. Njegove predstave su bile zaista jedno slavlje za one koji su radili s njim, prisustvovali probama, i na kraju krajeva - za publiku. Ostaje ogromna praznina. Sinonim je za ono najbolje i najvrednije.

* * * * * * * *

TANjA MANDIĆ RIGONAT:

NIKAD SE NIJE PONAVLjAO

- IMALA sam sreću da budem u klasi najboljeg profesora režije na FDU, Dejana Mijača.

Veliki reditelj koji je obeležio istoriju našeg pozorišta. Bio mi je učitelj, a to što je dao pozorišnoj umetnosti kroz decenije rada je - neprocenjivo. Posebno me je fasciniralo to što se u režijama nikada nije ponavljao. Stalno je tragao i bio otvoren za nova pozorišna istraživanja. Kad je napustio teatar, imala sam utisak da je otišao bez one uobraženosti da u pozorištu sve zna. Ono je ostalo i dalje za njega nešto veliko, neuhvatljivo i neistraženo do kraja.

* * * * * * * *

GORČIN STOJANOVIĆ:

ŽANROVSKE "PRETUMBACIJE"

- PRVI put sam "Pokondirenu tikvu" gledao kao dete, a poslednji put već kao njegov student režije. I ta predstava, koja je izvođena četrnaest sezona, preokrenula je tumačenje Sterije kod nas. Posle "Pučine" (prema Nušiću), koja je, takođe, bila žanrovska "pretumbacija" i donela drugu vrstu "drskosti" u tumačenju klasičnih komada, dolaskom Jovana Ćirilova u JDP usledila je serija Mijačevih sezona. Među njegovim najznačajnijim predstavama su, svakako, praizvedba Simovićevog "Putujućeg pozorišta Šopalović", prva verzija Sterijinih "Rodoljubaca", "Ruženje naroda u dva dela" i "Lažni car Šćepan Mali" u sjajnoj dramatizacija Slobodana Stojanovića. Taj kontinuitet u JDP jeste na neki način vrhunac njegovog opusa.