U ŠPANCE SE UVUKAO STRAH OD ŽIVOTA: Književnik Manuel Vilas - Virus nas je uništio, promenio nam genetski kod

SVET je danas u jako lošem stanju. Pandemija, rat, ekonomska kriza... doveli su čovečanstvo na rub propasti. Nešto radikalno mora da se menja.

Foto: D. Milovanović

U Španiji je velika kriza, cene hrane, usluga, stanovanja, benzina skaču svakodnevno. Inflacija je u junu prešla 10 odsto, što je naš neslavni rekord, a ekonomska kriza praćena je i moralnom. Vratio se strah. To je dominantan osećaj u mojoj zemlji danas. Virus nas je uništio, promenio nam genetski kod i učinio da se bojimo svega - da dodirnemo čašu, da pozdravimo drugu osobu, da ih zagrlimo, da izađemo napolje, da budemo u grupi...

Imamo strah od života. Posle virusa došao je rat u Ukrajini, koji je doneo ekonomsku nestabilnost celoj Evropi. A za to vreme, mi pisci pišemo knjige, što se čini beznačajnim u poređenju sa onim što se dešava u svetu - kaže, za "Novosti", cenjeni španski pisac, pesnik i esejista Manuel Vilas (1962).

Iza sebe ima nekoliko romana i desetak zbirki poezije, a svetsku slavu doneo mu je 2015. autobiografski roman "Ordesa" (objavljen nedavno i kod nas u izdanju "Lagune"), koji je postao bestseler u Španiji, ali i u desetak zemalja širom sveta i koji mu je doneo međunarodnu nagradu Prix Femina. "Ordesa" govori o odnosu roditelja i dece, a pisac se bespoštedno "obračunava" i sa samim sobom, svojim propalim brakom, "sramoćenjem pred sinovima", žalom za roditeljima... Po sopstvenom priznanju, roman je počeo da piše kao ličnu terapiju, nakon majčine smrti u maju 2014. U istom periodu se razveo i prestao da pije.

- Uprkos tome što sam svuda video duhove, bilo je lepote u oproštajima kojima sam prisustvovao: zbogom majci, zbogom mom braku i zbogom sebi. Loša stvar je bila to što je od proleća 2013. do juna 2014. alkohol vladao mojim životom. Prestao sam da pijem 9. juna 2014. godine.

* Jedna od najvažnijih tema u vašoj knjizi je porodica...
- "Ordesa" je ljubavna posveta mojim roditeljima i roditeljima uopšte. Volimo oca i majku, ali im nažalost to ne govorimo kad treba. Onda, jednog dana, ostanemo bez njih, i ta žal se sruči na nas kao malj. Govorite svojim roditeljima da ih volite, nema sramote u tome, jer posle vas čeka samo kajanje. U latinskim zemljama, poput Španije, Italije, porodica je izuzetno važna. Ona je naša snaga. Zato nas je pandemija toliko bolela jer nam je oduzela najvoljenije.

* Koliko vam je uspeh knjige promenio život?
- Mnogo, zaista. Pre toga sam vodio jedan skroman, diskretan život, imao privatnost, a popularnost koju mi je donela me je zatekla i gotovo izludela. "Ordesa" nije bila samo književni, već i psihološki fenomen. Španski čitaoci su koristili knjigu kao terapiju za razumevanje svojih odnosa sa roditeljima. U susretima na tribinama, sajmovima, promocijama, čitaoci su mi citirali delove knjige u kojima su se "pronašli", a mnogi od njih i priznali da su nakon nje promenili odnos prema roditeljima. Nema veće časti od te za jednog pisca. Veze između očeva, majki i dece su kompleksne i često problematične, a ova knjiga, na neki način, pokušava da pomogne da se taj odnos razume.

* Da li je "Ordesa" i vama pomogla?
- Apsolutno. Knjiga je bila i moja terapija. Počeo sam da je pišem kada mi je umrla majka. Nisam znao koliko je volim dok nije umrla. Nekoliko godina ranije izgubio sam oca. To je prokletstvo ljudskog roda. Dok ne izgubimo voljenu osobu, često ne shvatamo koliko je ona bila važna u našem životu.

* Ima li pisana reč danas neku moć?
- Ona ne može da promeni svet, odavno više nema tu snagu. Ali, književnost je konstantno nijansiranje stvarnosti, beleženje, ispravljanje i jedino mesto gde se mogu objasniti svi potencijali i mogući putevi našeg društva. Politika teži smanjenju izbora i svodi ga na opcije "a" ili "be". Pisci znaju da je život mnogo više od toga, život je i "ce", "de", "e", "ef"... Njena snaga danas je u tome da proširi vidike čitalaca, ali ne i da menja kolektivno mišljenje.

Foto: D. Milovanović

* Zvučite pesimistično?

* Ljudski život je pokušaj da te ne snađe finansijska propast", jedan je od upečatljivih citata iz vaše knjige, kojim opisujete i život svojih roditelja, a delom i svoj.
- Svet danas većinski živi u toj nižoj srednjoj klasi koja se konstantno bori protiv siromaštva, sa jednom nogom na ivici provalije. Gledao sam kako se moji roditelji muče da obezbede budućnost svojoj deci. Moj otac je radio već sa 12 godina, nije imao mogućnosti da se školuje. Ja sam prvi iz naše kuće koji je otišao na fakultet, svestan sam toga i zahvalan svakog dana. Moji roditelji su živeli u jednoj posleratnoj Španiji, osiromašenoj i turobnoj, ali, bez obzira na to, otac je bio zadovoljan i srećan, mnogo srećniji nego ja danas. Za pisca je sreća kada može da živi od svog rada, pa sam u tom smislu ja srećan čovek. Ali, kada potičeš iz skromne porodice, stalno imaš osećaj da te u svakom trenutku može zadesiti neka nevolja, pa si oprezan i sa novcem i sa željama. A sve ono što se trenutno dešava u svetu nimalo ti ne olakšava.

Preporučujemo

Kultura

0 1

SARADNjA SA POZORIŠTEM "LA MAMA": Na ovogodišnjem "Nišvil džez tetaru" među 17 predstava i čuveni Njujorčani

11. 07. 2022. u 06:04

Kultura

0 0

MOZAIK O ODRASTANjU: Prvi roman Dragana Hamovića "Rod oraha" u Srpskoj književnoj zadruzi

11. 07. 2022. u 13:30

Kultura

0 3

BOG ISKUŠAVA SAMO JAKE NARODE: Pesnik i prevodilac Babken Simonjan - Živimo u demonskim vremenima

10. 07. 2022. u 16:00

Kultura

0 2

MI SMO UVEK SA OTADžBINOM, ALI OTADžBINA JE BEZ NAS: Slikar Savo Rakočević o životu i Srbima u SAD

10. 07. 2022. u 14:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije