Kultura

POZORIŠNA KRITIKA: Bogati umiru dvaput

Dragana Bošković

05. 08. 2022. u 12:20

GOTOVO čitav vek je protekao, otkada je Branislav Nušić, u bolničkoj postelji (svedoči Milan Đoković) okrenuo svoj poslednji završeni tekst, "Pokojnika", na crnu komediju, sa elementima kriminalističkog žanra.

U svojoj adaptaciji istog teksta, Egon Savin je tragediju Pavla Marića, inženjera kome je u odsustvu razgrabljena imovina i ukraden intelektualni rad, pročitao kao socijalnu dramu, istinitu koliko je danas stvarna televizijska drama sa sličnom tematikom... Iako se čini da se nije mnogo toga promenilo u večitim ljudskim manama, o kojima je Nušić u svojim velikim komedijama tako efektno, smešno, ali dobroćudno pisao, postavka na crnogorsku scenu "Pokojnika", najznačajnijeg komediografa na ovim prostorima, posle skoro tri decenije odsustva, osvetlila je sasvim savremen, dugim vremenom izoštren i znan fenomen - nad kapitalom mora da se bdi, nikakva emocija ne sme da ga ugrozi, imućan čovek mora da bude ne samo večno na oprezu od bližnjih, koja bi da ga pokradu, već i od vlasti, ispostavilo se, još jednog pomagača u izbegavanju i pravde i ljudskog prava na pošteno stečenu imovinu.

Majstor u analizi građanskog, dramskog Nušićevog prosedea, ne tako mnogo hvaljenog, koliko je njegova komedija, Egon Savin je autentičnim pozorišnim sredstvima ispleo dramsku dedukciju, anatomiju i anamnezu zločina nad Pavlom Marićem, koji se, povređen izdajom žene, povukao na godinu dana u anonimnost. Gost iz Beograda, Bojan Dimitrijević, majstor scenske komedije, Marića je odigrao suzdržano, dramski, sa unutrašnjim pokrićem poštenog čoveka, koji nema nečasnih tajni i ikreno je iznenađen apsurdom u koji zapada.

Taj Dimitrijevićev dramski potencijal se pokazao kao odlična suprotnost grotesknom marifetluku i beskarakternosti bliskog mu Spasoja Blagojevića, koga Marko Baćović izvrsno predstavlja kao strašljivca, mutivodu i manipulatora najniže vrste, što kulminira otpravljanjem Marića nazad u "ilegalu", sa tuđim pasošem u rukama... Savin gradi "Pokojnika" na vrlo osetljivoj granici između komedije kao preobučene tragedije, i socijalne satire, koja izaziva izaziva čemeran osmeh, pre nego zdravo veselje uočenim karakternim manama određenog, ili svakog mentaliteta. Prebacivši radnju u Podgoricu u tridesetim godinama dvadesetog veka, redit elj je postigao efekat paradoksa, računajući na kontekst čojstva, uvek istican u Crnoj Gori. Scenografija Vesne Popović dala je, u prilog tome, simboličnu vertikalu, presečenu oknom, kroz koje se, kao u krimiću, vidi preteća silueta onoga ("pokojnika") koji se vraća u svoj brak i imetak, što davno više ne postoji.

Branka Otašević je Rinu, preljubnicu i sponzorušu, odlično igrala na ideji da su lepota i gramzivost prirođene osobine i da ih se ne treba stideti. Goran Vujović, kao Anto, vrlo uspešno je podcrtavao komediju u ovoj surovoj drami, a Aleksandar Radulović, Lazar Dragojević, Slavko Kalezić, Slobodan Marunović i Stevan Vuković su "aktancijalnu grupu", koja je smutila i uspešno izvela savršen zločin iz koristoljublja, tačno i upečatljivo predstavili kao stoglavu hidru sprege visokog kapitala i koruptivne vlasti.

Jelena Stokuća je preciznim kostimom i kontrastom (purpurno crvena Rinina haljina, koja je i njen karakter) dodatno uozbiljila igru, koja je pokazala da je Nušić napisao opak, oštar komad, koji koji se ne opire savremenosti, nego je čini još bolnijom.