ĆUPRIJA SMISLA: Beseda Miroslava Maksimovića, laureata "Velike nagrade Ivo Andrić" za životno delo
PESNIK Miroslav Maksimović laureat je "Velike nagrade Ivo Andrić" za životno delo.
Nagradu Andrićevog instituta primio je iz ruku Emira Kusturice a pesnikova beseda koju prenosimo u celini, svojevrsni je putokaz za uzburkane duhove "na ovim prostorima.
"Ivu Andrića video sam, uživo, samo jednom, početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Žurio sam, zbog nečega, od Londona prema Terazijama, i kod hotela „Moskva“ gotovo sam se sudario sa Andrićem, koji je išao u suprotnom smeru. Bio je siv jesenji dan, Ivo je bio u sivom mantilu. Bojom se uklapao u pejzaž, bio je takoreći neprimetan, ali je držanjem, odmerenim hodom, gospodskim stavom naglašavao svoje odsutno prisustvo. Kao da je, samom pojavom, govorio da život nije (samo) ono što je oko nas, u čemu smo i kroz šta svakodnevno prolazimo, žureći, nego ono što u sebi nosimo.
A to što u sebi nosimo nije samo naše, proizvod činjenice da živimo, nego smo to primili od drugih ljudi, genetski, porodičnim pamćenjem, istorijskim pamćenjem, i ko zna na koje sve načine. Naš jedini životni zadatak je da iz toga nešto stvorimo, nešto što će, i bez našeg života, biti deo onoga što u sebi nose drugi ljudi.
Andrić je sazidao na Drini ćupriju, a da nije uzeo kamen u ruke. Tako stvaraju pesnici. To što ne uzimaju kamen u ruke ne znači da stvaraju ni iz čega. Andrićeve ćuprije ne bi bilo da Mehmed-paša Sokolović nije sagradio svoju. A ni Mehmed-pašina ne bi bila to što jeste da nema Andrićeve.
Jednom rečju, Ivo Andrić je pesnik. Ne po tome što je u mladosti pisao pesme, nego po suštini njegove proze i složenom odnosu književnosti i stvarnosti u njoj. Najviše zbog Andrića (i Crnjanskog), Stevan Raičković je izmislio podelu pisaca proze na pesnike i one koji pripovedaju. Dakle, uopšte nije čudno, naprotiv, što se nagrada sa Andrićevim imenom dodeljuje jednom pesniku.
A nije čudno ni to što se, pedesetak kilometara uzvodno od mesta gde se nalazimo, na istoj, desnoj obali Drine, nalazi Cvilin, zavičaj mog oca i donedavno stanište Maksimovića. To je udesio Onaj koji se krije iza koincidencija da bi me uputio da iznesem dva podatka o porodicama iz kojih potičem.
Porodica moje majke je sa Une. Svi njeni Uzelci, i svi ostali Srbi iz tog sela, završili su život početkom avgusta 1941, što u jami Bezdanki, što na Uni i oko nje. To nije sudbina samo Uzelaca, nego sudbina hiljada i hiljada srpskih porodica u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Taj genocid je sudbinski momenat srpskog naroda u 20. veku i jedna od važnih njegovih identitetskih tačaka. Da li smo tu sudbinu uneli u našu kulturu, u naš obrazovni sistem, temeljno i kako treba: da nas jača? Imamo li centralno mesto sećanja, kao što ga imaju Jevreji i Jermeni, ozbiljni narodi?
Ostavši siroče, moja majka je prešla Unu, otišla na Grmeč, i kad su tu naišli partizani, priključila im se. Tako je, kasnije, upoznala mog oca. On je otišao u ustanak, u leto 1941, na Romaniju, sa puškom kraljevog gardiste koju je poneo sa sobom iz Nikšića. Kad su naišli partizani iz Srbije, priključio im se i ceo rat je proveo u Prvoj proleterskoj brigadi. Istovremeno, muž njegove rođene sestre, moje tetke, bio je komandant fočanske četničke brigade, poginuo je nekoliko godina posle rata, negde u bosanskim planinama. Ta situacija, kad se prenese na opšti plan, slika je našeg drugog sudbinskog momenta u 20. veku: podeljenost, koja u raznim vidovima, i podstrekivana sa strane, traje. U našoj porodici, ona nije bila problem. Da je bila, ne bih se i danas sećao neverovatnog ukusa tetka-Marinih gurabija. Može li i u našem narodu, bolje reći u našoj eliti, to da ne bude problem? Možemo li prestati da jedni drugima dokazujemo ko je kakav bio? Šta god dokazali, hoćemo li od toga danas biti bolji? Ili će stari sukobi pomagati nove? Može li srpsko-srpski rat, u raznim njegovim varijantama, da se pretvori u takmičenje, na raznim poljima? Možemo li sebi da oprostimo i energiju sukobljavanja pretvorimo u tvoračku energiju? Da budimo tvoračke moći srpskog naroda koje znamo iz istorije. Da stvaramo. Neko gurabije, neko mostove i puteve do njih, neko gradove (kao što je ovaj u kome smo), neko sistem napajanja naizmeničnom strujom, neko pesme, neko romane.
Da od ćuprije po kojoj možemo (samo) hodati pravimo ćupriju koja će davati smisao našem životu. Kao što je činio Ivo Andrić."
Miroslav Maksimović jedan je od vodećih srpskih pesnika čija su dela prevođena na mnoge jezike, a dobitnik je svih najcenjenijih srpskih književnih nagrada. Autor je 11 zbirki poezije i dve knjige eseja. Rođen je u Njegoševu 26. maja 1946. godine.
Najvažnije Maksimovićeve zbirke su „Spavač pod upijačem“, „Menjači“, „1972“, „Soneti o životnim radostima i teškoćama“, „55 soneta o životnim radostima i teškoćama“, „Nebo“, „Izabrane pesme“, „Beogradske pesme“, „77 soneta o životnim radostima i teškoćama“.
BONUS VIDEO - KUSTURICI "DEJAN MEDAKOVIĆ": Prestižno kniževno priznanje u Novom Sadu uručeno slavnom reditelju
DIGNUTI NATO AVIONI POSLE NAPADA NA UKRAJINU: Hitno se oglasio Zelenski, imao poruku za Putina (FOTO/VIDEO)
RUSIJA je pokrenula masovni vazdušni napad na Ukrajinu na božićno jutro po gregorijanskom kalendaru.
25. 12. 2024. u 11:16
PRVI SNIMCI UKRAJINSKOG NAPADA NA RILSK: Najmanje šest mrtvih i desetine povređenih, gore automobili (VIDEO)
ŠEST osoba, među kojima i jedno dete, ubijeno je u Rilsku, u oblasti Kursk, kao rezultat raketnog udara ukrajinskih oružanih snaga, saopštio je vršilac dužnosti guvernera Kurske oblasti Aleksandar Hinštajn.
20. 12. 2024. u 17:07
PLANETI PRETI SCENARIO IZ 1815. Posle događaja na planini koja je promenila svet usledile tragedije: "Pitanje nije da li će, nego KADA!"
„EFEKTI bi mogli biti još gori nego što smo videli 1815."
25. 12. 2024. u 15:54
Komentari (0)