ZNAMENITI AUTORI SVE ČEŠĆE POSTAJU JUNACI ROMANA I PRIČA Pisci kao heroji a ne samo spomenici

NEKI su pisci ostali čuveni po tome što nisu nikud odlazili iz svojih "Jasnih poljana", svoje svetove noseći u sebi i izmaštavajući nebrojene priče bez proživljavanja ijedne od njih, dok su nam neki drugi znani kao veliki avanturisti, u čijim se uzbuđenjima prebogatim životima steklo po desetak onih "uobičajenih" životnih priča. I jedni i drugi, međutim, inspirišu.

promo

Svojom je romansijerskom posvetom Branku Miljkoviću, Dejan Stojiljković, pisac kojeg publika vezuje uz neke druge žanrove, odao počast velikom Nišliji i pesniku, ali nije mu to bio prvi put da piše roman o piscima. I to onim najvećim. U četiri ruke sa Vladimirom Kecmanovićem, Stojiljković je pre desetak godina ispisao i "Kainov ožiljak" čiji je junak naš nobelovac, i to tokom Andrićevog poslanstva u nacističkoj Nemačkoj, a o tome obavezuje li pisanje o velikanima na neki poseban način pisca, kaže:

- Sam izbor likova podrazumeva odgovornost prema onome što su oni bili ili jesu u stvarnom životu. Ko je čitao moju prozu, zna da je metafikcija moj žanr i da volim da stavljam stvarne ličnosti u često nemoguće situacije. Na primer, u jednoj mojoj noveli sam Danila Kiša pretvorio u ubicu vampira. Ali to je možda i ključ po kome biram likove... Kiš, Andrić, Miljković, Majk Oldfild, Tom Vejts, članovi grupa New Order, The Smiths, Depeche Mode, Konstantin Veliki, Tanasko Rajić... Svi ti ljudi su moji heroji. Pa se na taj način i odnosim prema njima.

Nije tajna da su mnogi pisci živeli dosadne živote, a većina ih i živi, konstatuje Stojiljković na pitanje da li je nečija filmska biografija insapirativnija za romanopisce od značaja njegovog lika i dela, i dodaje:

- S druge strane, ima onih koji su u jednom životu proživeli deset. Hemingvej je dobar primer... Pa i Crnjanski. Ta životna priča mora da bude zanimljiva, intrigantna, puna emotivnog naboja... Takođe, pošto je svaki umetnik dete epohe u kojoj je živeo, onda je i rekonstrukcija tog doba veoma bitna. Nacistički Berlin u "Kainovom ožiljku", Jugoslavija pedesetih i ranih šezdesetih u "Zvezdi nad prazninom", sedamdesete u noveli o Kišu... Meni je lično istorijski period zanimljiv koliko i sama biografija i volim to da istražujem, svaki put saznam nešto novo što me oduševi.

Upravo je, kao dobar primer pisca bogate biografije pomenuti, Miloš Crnjanski, postao junak brojnih knjiga fikcije, a Slobodan Vladušić jedan je od autora koji je Crnjanskog postavio za glavnog junaka, u svom osobenom trileru "Omama".

Zanimljiva biografija pisca može ali i ne mora da bude uslov da bi on postao književni junak, mada za pisanje nečega poput romansirane biografije malo zanimljivosti nije naodmet, misli Vladušić:

- Ali to nije jedini pristup. U svom romanu "Omama" nisam pisao nikakvu biografiju Crnjanskog već sam se zadržao na jednoj kratkoj epizodi: njegovom boravku u Berlinu 1928, koji spolja gledano, nije obilovao velikim događajima, ali je meni bio zanimljiv iz simboličkih razloga, kao sudar jednog velikog čoveka i jednog velikog grada. Čini mi se da je najvažnije da pisac u tekstu pojavljuje zbilja kao junak, a ne spomenik ili poligon na kome će autor da pokaže šta sve zna o tom piscu.

Pisac Vule Žurić kaže da ne postoji razlika između pisanja priča, romana, drama ili scenarija kada su njihovi junaci plod čiste fikcije i kada je reč o istorijskim ličnostima, dakle i piscima - ono što razlikuje stvaranje "izmišljenih" i "stvarnih" likova jeste priroda informacija koje o njima posedujemo:

- Dok o tamo nekom Peri Periću moramo da izmišljano i sve njegove životne generalije, o Ivi Andriću već znamo mnogo toga. Ta predznanja nam, međutim, sužavaju prostor za "igru". Iz dosadašnjeg iskustva pravljenja književnih junaka od Ćopića, Kočića, Andrića i mnogih drugih pisaca, naučio sam kako je detaljno poznavanje umetnikovog opusa mnogo važnije od prikupljanja "servisnih informacija" o njegovim životnim rutinama. Bez nastojanja da se oslušne njihov književni jezik nema ni makar obrisa njihovog književnog lika.

Za autorku romana o Isidori Sekulić i o Rastku Petroviću, Lauru Barnu, je grupa pisaca čiji je pokret uspeo da razbije predrasude krutih i akademskih shvatanja umetnosti i u Srbiju upusti dah modernizma, bio povod da u svoja dela uvede njene glavne aktere, među kojima su bili i Andrić, Crnjanski, Danica Marković, Todor Manojlović, Sibe Miličić, Moša Pijade, Marko Ristić - inspiracija da predstavi ne samo njihove pojedinačne životne drame, nego i drame koje su oni stvarali i izazivali svojim delom, ali i svojim postojanjem u predratnoj, ratnoj, međuratnoj i posleratnoj stvarnosti.

- Budući da su u pitanju veliki pisci - naši klasici - odgovornost mi je time bila još veća, ali odgovornost je nadjačala želja da što vernije oslikam kulturni ambijent prve polovine 20. veka, u kojem su romaneskni likovi, zgroženi užasima ratnih stradanja, posegnuli za nadrealnim i apstraktnim načinima izražavanja, ali i simboličkim i mitskim elementima, vraćanjem u srednji vek i korenima u prapostojbini, kao najprikladnijim načinom izbavljenja iz realne i otvaranja nove stvarnosti, jer promene nisu nastale u ljudima već u idejama epohe - objašnjava Barna. - Stoga su mi Isidora Sekulić i Rastko Petrović, kao najhrabriji i najsmeliji srpski modernisti, bili paradigme novog i drugačijeg, boljeg i humanijeg čoveka, ali i prostor u kojem se kretala radnja mojih romana, odnosno radnja njihovih života i sudbina.

Crnjanski snažnije odjekuje

MNOGI su pisci ponovo oživeli u fikciji svojih naslednika - Dučić u romanu Slaviše Pavlovića, Lazar Komarčić a docnije i Milovan Glišić u romanima Gorana Skrobonje (i Ivana Nešića), Miloš Latinović spojio je u romanu Dušana Vasiljeva i Hemingveja... Crnjanski je pak, vrlo čest junak literature, između ostalog i romana Milisav Savića i Aleksandra Gatalice. Vladušić objašnjava da ima više razloga zbog čega veliki pisci postaju junaci romana:

- Prvi je činjenica koja bi trebalo da nas obraduje: to je znak da su ti pisci i dalje živi i aktuelni u svesti čitalaca, i da nisu samo mrtve figure istorije književnosti. Samim tim oni mogu da postanu i junaci književnosti, jer između njih i našeg vremena postoji neka veza. Drugi razlog je sličan onome zbog koga je Crnjanski odlučio da junak "Romana o Londonu" ne nosi njegovo ime, već da to bude jedan ruski knez. Crnjanski je smatrao da će sudar između Londona i takvog junaka odjeknuti snažnije nego što bi to bio slučaj da je junak sam Crnjanski. Mislim da je doneo dobru odluku. Tako i danas neke priče odjekuju snažnije ako je njihov junak Crnjanski, ili neki drugi i slavni srpski pisac, nego što bi se čula da je junak neko drugi

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije