Kultura

POZORIŠNA KRITIKA: Šest lica traži NLO

Драгана Бошковић

13. 05. 2023. u 08:55

IVAN Viripajev (1974, Sibir) često u svojim tekstovima prikazuje dokumentarnu građu, koja se kasnije usložnjava razbijanjem pozorišne iluzije ("Iranska konferencija"), a model ispovesti mu je još jedna opsesivna tema ("Pijani").

Svoju neospornu harizmu, Viripajev je izgradio na oneobičavanju svakodnevnih situacija i njihovoj asocijativnosti i proširivanju smisla teksta koji se prezentuje... U komadu "NLO" ispoveda se osmoro ljudi (tumače ih četiri glumca), o svom susretu sa vanzemaljcima i presudnom uticaju tog događaja na njihov pogled na svet. Narator je sam Viripajev (Svetozar Cvetković), koji aranžira ovaj šou, a onda se pojavi i sponzor (Svetislav Goncić) kao onaj momenat koji Viripajev obično koristi za otvaranje četvrtog zida pozorišne scene, i iluzije više nema.

Isidora Goncić ispravno sledi pseudodokumentarnost pisca, koji nam u predstavi lično predstavlja ljude do kojih je došao u istraživanju "susreta treće vrste", pa su Dragana Đukić, Lana Adžić, Luka Grbić i Đorđe Stojković, svako u dve uloge, funkcije svojevrsne potrage za sopstvenim smislom postojanja, iniciranoj susretom, o kome, naravno, ne doznajemo ništa stvarno. U tom ispovedanju, intrigantnom, izvrsno smišljenom i neodoljivo zanimljivo odigranom, u varijacijama ljudske težnje za duhovnošću, naročito u njenom odsustvu (prevod Novica Antić), svih četvoro aktera je, sa očigledno dobrom indikacijom rediteljke, ispovedilo istinitu priču, stvarnu u svim aspektima - osim što je osnovni motiv, susret sa NLO, ostao tajna. Odlična interpretacija mladih glumaca, eteričnost Lane Adžić, introspekcija Luke Grbića, logika Đorđa Stojkovića, originalnost Dragane Đukić učinila su namerno jednostavnu radnju suštinski teatralnom, jer je čini kontekst koji spaja sve ispovesti, viša sila, duh, tajna, skriveni u težnji za spoznajom sopstvenog smisla postojanja.

Svetozar Cvetković je ovoj "prezentaciji" dao blago ironičan ton, upozoravajući publiku da su, naravno, u pitanju čudaci. A nisu bili. Prepoznatljivi ljudi, sa svakodnevnim životima, bili bi samo putnici ka smislu, koji će se jednom sam dogoditi, nezvan, dok se ne pojavi sponzor, koji, paradoksalno je, uvede radnju u pirandelovske vode, sa krajnjim ciljem da se istina i pozorišna iluzija razdvoje, ili, naprotiv, spoje u jedno, kao kod onih šest lica, koja traže pisca kod Pirandela, na koga se ova drama Ivana Viripajeva, izgleda, referiše.

U susretu sa NLO (verom u čudo) uspostavlja se egzistencija kao "čudesan svet običnih stvari", što je, naposletku, u osnovi i savremene (svevremene) medijske manipulacije čovekovom svešću, pa je i u tom smislu ovaj komad (scenograf Mila Miladinović, kostim Marija Marković Milojev, muzika Irena Popović, video David Jovanović) značajan i potreban.