PORODICA JE UTOČIŠTE I SKLONIŠTE: Glumica Katarina Gojković govori za "Novosti"

PRVU profesionalnu predstavu odigrala je u Ateljeu 212 ("Pod Prešernovom bistom"), prvi stalni angažman dobila na sceni Jugoslovenskog dramskog, a već godinama s ljubavlju igra u Pozorištu "Boško Buha": sezonu na izmaku Katarina Gojković počela je kao Greta Olson u "Ubistvu u Orijent ekspresu" i premijerno je završava sa predstavom "Tajni dnevnik Adrijana Mola".

foto: V.Strugar

I dok je očekuje novi filmski izazov u ostvarenju "Deca Kozare" Lordana Zafranovića, ovih dana uživa u ulozi Bake Mol na sceni matičnog teatra. Ipak, da nije "poranila" sa ovakvim ulogama?

- Već sam krenula, prvo u seriji Gordana Kičića "Mama i tata se igraju rata", ali sada sam postala pozorišna baka. Bilo je i zanimljivo i nežno, moram reći da se skoro nisam tako osećala sigurno, vođeno sa puno razumevanja rediteljke Tanje Mandić Rigonat. Mnogo mi je značio proces rada na ovoj predstavi, sa svim ovim dragim ljudima. Za mene je to neka vrsta ozdravljenja. Pokušavam u našem predivnom poslu, u koji sam zaljubljena i sa mojih 55 godina, nađem luču koja gori. Tome je doprinela i priča Adrijana Mola.

o U predstavi se govori o odrastanju tokom osamdesetih, upravo o godinama vašeg tinejdžerskog doba. Je li to bio i neki fleš bek?

- Apsolutno. Dobro se seća moja generacija, kao i starija,kako je Beograd bio, u pravom smislu te reči, metropola. Dolazile su najveće rok zvezde onog doba. Kada kažem sinu da sam Tinu Tarner slušala u Zemunu, on me pita: "Je li to moguće?!". Tokom pozorišnih proba evocirala sam uspomene, ugrejalo mi se srce i moram reći da je bez obzira što se bavim pozorištem ceo život, za mene muzika prva umetnost. Osamdestih su se pojavili neki statusni simboli u muzičkom smislu koji postoje i dan-danas. Onda shvatiš da je i današnja muzika izašla iz kvaliteta šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih... Već 90-tih smo imali repeticuju tih godina, uključujući i elektroniku. Dakle, veoma sam ponosna na osamdesete, možda sam i u tome našla neku toplinu.

o Svako vreme "ostaje u sećanju vršnjaka svojih", ipak, kako vam se čini odrastanje u odnosu na današnje doba?

- Bili smo u nekom ružičastom balonu osećanja sigurnosti. Toliko mladi da nismo shvatali da smo u iluziji jednog doba - ako pričamo o političkom kontekstu. Živeli smo lepo i nama je to bilo dovoljno. Mogli smo sa da putujemo gde god poželimo, ceo svet je bio mali za sve nas iz nekadašnje Jugoslavije. Delimično patim zbog toga. Ne u geografskom smislu što više nismo jedna zemlja, već u emotivnom: mislim da smo bili mnogo sigurniji u sebe.

o Još je postojao stabilan sistem vrednosti?

- Znalo se šta je dobro, a šta ne. Neki loši momci nisu nam bili na vidiku. Mogli smo samo da čujemo za njih, ali smo živeli u svom svetu uživajući u koncertima, slikama, pozorištu, filmu. Punim plućima smo živeli svoju mladost. Nismo se džabe zvali Švajcarska u istočnom bloku... Moj sin danas ima 22 godine i živi svoju punu mladost u ovom vremenu. Deca rođena u novom milenijumu deca su mobilnih telefona, brzog interneta i novih tehnologija. I dalje mislim da i u doba kad im je sve dostupno, moraju da se zadrže one važne koordinate koje ti daje porodica. Možda smo zakazali u davanju ljubavi i pažnje, u jurnjavi za statusom, novcem, reputacijom. Sve je užasno brzo, sve je instant, u stilu "sad moram da uradim nešto", "sad moram da napravim pare ili nikad"... I, kao da smo u toj jurnjavi decu zaboravili.

o Te važne koordinate čuvane su u vašoj porodici, uprkos slavi oca Cuneta Gojkovića?

- Ako u porodici to ne postoji, bez obzira šta se okolo dešava, nagrabusili smo. Imala sam sreću što sam pored oca koji je imao impozantnu karijeru, imala mamu koja je postavila neke vrednosti - iza toga i ispred toga se nije moglo ići. Znalo se šta je istina, šta je pravda, šta je dobro delo...

o Osamdesetih su se i dalje negovale nasleđene vrednosti?

- Mislim da je to imalo veze i sa balkanskim DNK. Nije mi čudno što su u Engleskoj morali da organizuju aktivnosti kako bi se deca naučila da pomažu starijima, kod nas je briga o baki iz komšiluka bila normalna stvar. Svi smo bili dobri Samarićani u neka već davna vremena. Sada se, nažalost, izgubilo u svakom segmentu društva i moramo da se vratimo pravim vrednostima. Da jedni druge slušamo, da jednu druge utešimo, pa i da zajedno plačemo kad nam je teško.

o Otuđenje je došlo i sa novim, nametnutim rečnikom, kada je empatija zamenila našu divnu reč saosećanje...

- Svi mi, pogotovo u pozorištu, treba da negujemo jezik. Pa i kada zatvorimo vrata teatra. Naš jezik je prelep, moramo da mu se vraćamo. Ne znači da ne treba da prihvatamo i ono što donosi novo vreme - jer su neke tekovine dobre - ali ne smemo da zaboravamo naše reči. Saosećanje je važno u bilo kom kontekstu: političkom, društvenom, socijalnom. I treba ga hraniti. Saosećati znači da si živ, da nisi nestao ni za sebe ni za drugog.

o Vaša junakinja pokušava da sa unukom nadoknadi nešto što je propustila u odgajanju svog deteta?

- Rekla bih da je to univerzalna priča. Moji roditelji su za nas uradili sve što su mogli, a kada su postali deka i baka - uradili su još više. Baka Mol je od sina napravila dobrog čoveka, ali pogrešila je što mu nije dala vremena da hrani dušu i nekim drugim stvarima. Da čita, radi na sebi. Zato ohrabruje unuka da piše poeziju.

o Sada se iz dečjeg uzrasta brže nego nekada ulazi u tinejdžersko doba. Prati li vaše pozorište ovo "ubrzano" sazrevanje?

- Zagovornik sam svih pomeranja. I pozorište mora da evoluira, ali uvek se oslanjajući na klasiku kao temelj. "Buha" je davnih godina uspostavila scenu za tinejdžere, a onda su došle neke tantalove muke... Sada se sa Tanjinom predstavom fokusiramo na decu tog uzrasta, iako će "Andrijana Mola" sigurno gledati i starija publika.

o Današnji tinejdžeri uveliko su zakoračili u svet koji ne pripada njihovoj prirodnoj zrelosti?

- I upravo su zbog toga najranjivija grupacija. Ne samo biološki (jer ulaze u pubertet), već zbog vremena u kome žive. I zbog toga je dragocena ova predstava: "gađa" u sam centar kada su klinci u pitanju. Ako uspemo da im damo neke odgovore ili bar temu za razmišljanje, ako u primirimo njihovo nežno, ustreptalo srce - onda smo nešto uradili. Verujem da su roditelji i pozorište dve najvažnije stvari u odrastanju svakog mladog bića. Porodica kojoj se na kraju dana vrati, u taj krevetić u kome spava, tim posterima na zidu, roditeljima (ili samo mami, ili samo tati), kada dođe u taj svet i zaroni u san - mora naći utočište i sklonište. Materijalne stvari postale su suviše važne, a ne koliko pažnje i ljubavi dobija u porodici, koliko mu daje učiteljica ili nastavnica u školi, koliko se oplemenjuje u pozorištu. Ovo "sveto trojstvo" mora da postoji. Škola je dezavuisana, ne samo kod nas nego svuda u svetu. Učitelji se svuda susreću sa problemima...

o I urušenim autoritetom?

- Važno je da vratimo veru u obrazovanje i poverenje u ljude koji su školovani da pola dana brinu o našoj deci. Nažalost,ocene, a ne istinsko znanje, postale su imperativ. Oduševljena sam kad mi mladi prijatelji i kolege koji imaju malu decu kažu da su ih nastavnici vodili na Kalemegdan, da su im napravili neke radionice mada im to nije u opisu posla. S tim ljudima treba da pričamo, da ih dobro "čujemo", jer smo godinama sistematski urušavali školu... Ja, lično, nikad neću zaboraviti učiteljicu Olgu Živković, razrednu Miru Radojčić i gimnazijskog profesora Popadića.

o Šta je to troje ljudi, osim obrazovanja, učinilo tako važnim u vašem životu?

- Bili su pametni, saosećajni, sa ugledom koji im je po svemu i pripadao. Znalo se ko su u školi. I njihov integritet nikada nije dovođen u pitanje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije