NASTAVIO GDE SU STALI JESENJIN I MAJAKOVSKI: Knjiga pesama "Barjak na oluji" Velesa Perića otkriva tragičnu sudbinu zaboravljenog pesnika

JEDNA od najneobičnijih i najtragičnijih figura srpskog pesništva je svakako Veles Perić (1924-1991), koji je prošao put od velike i kratkotrajne slave, preko petogodišnje robije na Golom otoku, do potpunog i nezasluženog zaborava.

Foto promo

Želeći koliko-toliko da ispravi tu nepravdu i skrene pažnju na izuzetno značajno pesničko delo, pesnik i antologičar Miloje Dončić sačinio je knjigu Velesovih izabranih pesama, među kojima je i mnogo nepoznatih "Barjak na oluji" koju je objavio "Revnitelj".

Zbirka je nastala na osnovu dugogodišnjeg traganja po raznim knjigama, časopisima, sveskama, beležnicama, pri čemu su Dončiću pružili pomoć pesnik Tomislav Mijović (1932) i vrsni prevodilac sa ruskog Svetislav Travica (1939).

- Svako ko otvori ovu knjigu, doći će do zaključka da je reč o jednom iznenađujućem otkriću za našu poeziju. Od stotinak Velesovih pesama koji je, bez sumnje, bio najtalentovaniji pesnik u novoj Jugoslaviji, bar 30 mogu da krase svaku pesničku antologiju. U srpsku poeziju uneo je moderne tonove, sjaj i simetriju stiha, modernizovao je stepenastu formu stiha, rimu je oplemenio i spolja i iznutra jakim i nežnim bojama - kaže priređivač za "Novosti".

Rođen u uglednoj beogradskoj porodici, otac Aleksandar je bio filolog i autor francusko-srpskog rečnika kojim su se služile generacije, Veles, kome je inače kršteno ime Petar rano se opredelio za napredni pokret i zbog pripadnosti SKOJ izbačen je iz Treće muške gimnazije (1943). Po završetku rata mobilisan je i postavljen za sekretara sanitetskog voza i bio prvi Jugosloven koji je sa ruskim sanitetom ušao u oslobođeni Beograd. Kao student prava počeo je da nastupa širom zemlje - na Kolarcu, u Narodnom pozorištu, na raznim tribinama, na radnim akcijama, recitujući stihove koji su izazivali opšte oduševljenje posebno mladih. Sporadično je objavljivao pesme u časopisima, od 1947. do 1949. bio je sekretar Udruženja književnika Srbije.

Rukopis svoje prve knjige pod nazivom "Čelični pelcer" predao je redakciji "Novog pokolenja", odnosno pesniku Dušanu Matiću lično. Po objavljivanju Rezolucije IB uhapšen je i sproveden u logor na Goli otok, gde je bio dva puta po dve i po godine. Po prvom povratku, pojavljuje se u redakciji, ali rukopisa nigde nije bilo. Između dva robijanja uspeo je da diplomira na Pravnom fakultetu, ali je dugo bio bez posla. Od 1959. bavio se advokaturom, da bi mu 17 godina kasnije u privatnom izdanju izašla "Poema o fudbaleru".

Foto promo

Iako je knjiga objavljena pod pseudonimom Gejs Grej, vrlo brzo je povučena iz knjižara.

- Ova poema je potvrdila pesnika velikog formata, a njenom zabranom oštećene su dolazeće generacije. Nijedan pesnik nije pevao tako sjajno o fudbalu. Slike su življe od samih utakmica, na kojima je, u njegovim stihovima, pevala trava, kopačke su izvodile muzičke bravure, ritam, sjaj, sve boje su imale svoje mesto. Svaka strofa je priča koja se pamti - ističe Dončić.

Veles se, inače, posle robije poezijom više nije javno bavio i nije objavio nijednu zbirku. Četiri godine posle njegove smrti učinio je to njegov golootočki prijatelj i pisac Galib Sulejmanović objavljujući, u privatnom izdanju Slobodana Mašića, pesme koje je uspeo da sakupi, pod naslovom "Kroz zeleni talas", ali je i ta knjiga, izuzev časnih izuzetaka ostala prećutana. Između ostalih na nju se osvrnuo pesnik i kritičar Mića Cvijetić koji je zabeležio:

- Ovaj pesnik eruptivne snage napisao je više pesama punih nežnosti, ljubavi i topline u koje je utkao poetizovanu autobiografiju. To su pesme o mladosti i proleću, snovima i zanosima, o beogradskim ulicama i kafanama, o obalama reka, o Kalemegdanu, o čekanjima i rastancima. Po Velesu voleti "to znači zaustaviti časovnike/ da samo srca kucaju". On piše o lirskom zanosu Sergeja Jesenjina s jedne strane, a s druge, u ritmu i vokabularu Majakovskog. Odbolovao je zanose i zablude jedne revolucionarne mladosti, ratne, skojevske i akcijaške. Pun zanosa i bunta pevao je o bombardovanju Beograda, o svetskoj revoluciji, komunizmu i Oktobru, o sovjetskim kosmonautima i Patrisu Lumumbi.
Na Velesov lik osvrnuo se svojevremeno i pesnik Slavko Vukosavljević ističući da je u samo dve godine postao "pojam rođenog pesnika", najvatrenijeg revolucionara i najnežnijeg levičara.

- Bio je srdačan drugar, šarmantni šatrovac, najlepše vaspitani mladić, odličan fudbaler, primeren student, neobuzdani boem, neumorni radnik, sve istovremeno. Gde god se kretao izazivao je talasanje, bio je jednostavno neodoljiv, a izgledalo je kao da se ništa ne trudi - zapisao je Vukosavljević. - Sećam se jedne igranke u prepunom dvorištu Pravnog fakulteta. Muzika je neočekivano prekinula igru i zasvirala tuš. Niz stepenice je silazio omiljeni pesnik, a omladina je pljeskala i skandirala: Veles, Veles.

U sličnom tonu je i svedočenje pesnikovog dugogodišnjeg bliskog prijatelja Milana D. Miletića, na čiji je opasku da je velika šteta što mnogi njegovi stihovi ostaju na usmenom govoru dobio ovakav odgovor: "Ja vrlo mali broj pesama beležim, nije mi mnogo stalo do štampanja. Ja volim da prosipam poeziju, mnogo više volim pevanje nego pesmu."

- Lako bi se na molbu ljudi u kafani popeo na stolicu ili na sto i svima i kelnerima darivao svoje stihovane vatromete. Svojim improvizovanim stihijadama opčinjavao je i nas i sebe - prisećao se Miletić.

Iako je znano da je bio voljen i druželjubiv, Udba je posle rata, pa i sve do pesnikove smrti, uništavala tragove njegovog postojanja, ističe Dončić i objašnjava:

- Kako to da ne postoji nijedna njegova fotografija izuzev one iz studentske propusnice koju je Mašić upotrebio za koricu knjige "Kroz zeleni talas". A vrhunac ljudskog jada je podatak da na nadgrobnoj ploči Velesa Perića piše Petar Perić s ciljem da se za svagda izbrišu njegovi tragovi. Najstrašnije od svega je što su se njegovi poznanici iz tog vremena kukavički i sramno poneli. Sa nekima sam lično razgovarao, ali se niko ničega ne seća.

Predriblao Bobeka

OSTALA je priča koju je, ponekad kazivao slavni sportski komentator Mladen Delić. Posle osnivačke skupštine FK Partizan 1945. odigrana je prva utakmica između tog tima i reprezentacije Zemuna, čiji igrač, Velesov školski drug, nije mogao da izađe na teren zbog bolova u stomaku. Kao neočekivana zamena stvorio se Veles, koji je dres svoga druga navukao preko zgužvane košulje. I dogodilo se čudo: Slavnom Stjepanu Bobeku nekoliko puta je proturio loptu kroz noge.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije