U NEBU SE OGLEDA I LJUDSKA DRAMA: Sa vajarkom i profesorkom Gordanom Kaljalović Odanović na njenoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti

SVI smo mi omeđeni početkom i krajem, i samo kroz umetnost čovek može da prevaziđe strah od toga. Moć da se preko umetnosti percipira jedan harmoničan svet ravnoteže je fantastična. Taj svet je lep, mada ne estetski, već kao balans suprotnosti.

Foto Zoran Jovanović

Ovim rečima vajarka i profesorka Gordana Kaljalović Odanović provodi nas kroz svoju izložbu "Neprozirnost prozirnog" u Muzeju savremene umetnosti, koja upravo spaja trajnost i prolaznost, nepostojanost i postojanost, kompaktnost i razlivenost, meko i tvrdo, čvrsto i krhko... Njenih 45 skulptura, skulptorskih i prostornih instalacija, videa i dela konceptualne umetnosti, čine drugu postavku iz ciklusa "Umetnost i ličnost - skulptorke iz kolekcije MSUB", koji je osmislila dr Rajka Bošković.

Foto Zoran Jovanović

- Bela Hamvaš kaže da je lepota velika životna sila, pozitivna životna činjenica - podseća sagovornica. - Mi lepotom treba da se borimo protiv zla. Umetnost širi sklad sa prirodom, univerzalnu harmoniju koju smo davno izgubili. U ovom vremenu distopije, kroz umetnost, književost, muziku, možemo da prevaziđemo banalno, ograničavajuće...

Suprotnosti u njenim delima su prisutne, jer se, kako kaže, i u životu sve odvija u polaritetima:

- To je dijalektika postojanja. Tako se najbolje obuhvata celovitost stvari i pojava, kroz suprotstavljene forme.

Velika spiralna kompozicija od palusa, koja kao da lebdi iznad postavke, poput zajedničkog imenitelja, povezuje sve aspekte i segmente različitih ciklusa, u jednu vizuelnu, semantičku i sadržajnu liniju.

- Tu povezanost je izuzetno delikatno osetila kustoskinja izložbe Rajka Bošković - ističe Gordana Kaljalović Odanović, koja je odmah posle Olge Jančić, predstavljena u ovom ciklusu.

Na postavci su zastupljeni gotovo svi materijali - drvo, staklo, parafin, fotografija, metal, bronza, kamen... Tu je i serija radova od žice, svojevrsna igra svetlosti i senke, od koje su nastala "Energetska polja", "Zatalasana polja", "Let"...

Foto Zoran Jovanović

- U romanu "Tri ratna druga", postoji scena gde vojnik leži u pejzažu i oseća pulsiranje života oko sebe, koji se preliva u njega, a iz njega u univerzum, čiji smo i mi deo. I ta senzacija me asocirala da napravim jedno, uslovno rečeno simboličko polje. Ta svetlost i senke, kada se sada posmatraju, izlaze iz polja usko vizuelnog i ulaze u polje mentalnog, osećajnog... To je kružni tok: od doživljaja ka interpretaciji i materijalizaciji, a onda ponovo ka doživljaju i senzaciji... Od svih momenata u našim životima, uvek se jedan izdvoji po svom značenju. Tako sam jednom videla jato ptica koje treperi kao more tačkica, kao grupacija čestica pod snopom svetlosti. To je bio osećaj kao da vidim ono što je nevidljivo. Htela sam da to materijalizujem. I tako je nastao rad "Jato".

Kaput bez čoveka

Foto Zoran Jovanović

DEO postavke je i serija "praznih" kaputa, a tumačeći ove radove, umetnica kaže:

- Prazninom se, što znamo i kroz istoriju umetnosti, često izražavalo prisustvo. To su forma i antiforma. Praznina je najegzistencijalnija od svih dimenzija, kako kaže Merlo Ponti. Praznina je otisak prethodnog života. A prazan kaput, kao motiv i tema, kroz književnost se provlačio kao metafora, statusni znak. Kod Šekspira, u "Kralju Liru" i "Magbetu", to je prerogativ vlasti, i gubljenja vlasti... Odeća ima veliku simboličku i metaforičku vrednost i daje široki spektar tumačenja.

Na izložbi se prepliće nekoliko tema, a jedna su primarne forme, poput oblutaka, koje je autorka uradila u drvetu, što objašnjava:

- Nisam ih radila u kamenu, jer bi tada naracija bila banalna. U taj oblutak, uvela sam staklo, koje asocira na vodu, zato što sam videla na moru, kako se voda skuplja u kamenu. Kada sam završila ciklus, otkrila sam da postoji kamenje u kome se nalazi interstelarna voda, koja je tu od prapočetka planete, od praiskona, od pračoveka. Voda je živototvorna, ona omogućava rast, širenje, grananje, osvajanje neba i svemira... Sa druge strane, kako kaže Lazar Trifunović, primarne forme, ti obluci, pokreću pitanje bitisanja i postojanja. To su arhetipske forme, one su utisnute u kolektivno nesvesno.

Foto Zoran Jovanović

A u radove u kamenu, naša ugledna umetnica ugradila je živu, digitalnu sliku (video-rad), dok je u delu, u kome je povezala kamen, staklo i metal, Mesec dobio svoju senku, o čemu kaže:

- Znamo iz psiholoških studija šta sve senka znači. A pitanje da li ulazimo, ili izlazimo iz senke, širokog je dosega i dejstva. Ulazak u senku, u tu dramu, tajnu, neizvesnost, ima snažnu metafizičku moć. Dok je izlazak iz senke povezan sa radošću života. Dolazi do isijavanja, reflektovanja svih onih nebrojenih mogućnosti koje život otvara pred jedinkom.

U krugovima koji čine rad "Ogledalo", ogledaju se nebo, oblaci...

Foto Zoran Jovanović

- To je slika univerzuma. U mikrosvetu ogleda se taj makrosvet. Nemački renesansi slikar Altdorfer, rekao je za sliku "Bitka kod Isa", kojom dominira nebo, da se u njoj ogledaju događaji na zemlji. To je ta priča da nebo reflektuje događaje na zemlji. A i kod Šekspira postoji zapitanost da li je priroda indiferentna prema ljudskim događajima, ili je sa njima povezana. Kroz nebo se tako ogleda cela ta naša drama.

Za radove Gordane Kaljalović Odanović karakteristični su čisti, svedeni oblici.

- Nikada se nisam bavila deskripcijom. Smatram da je geometrijska forma ono što je esencijalno. U njoj sublimiramo iskustvo vizuelnog sveta, na najbolji način. Težila sam zato tom pročišćenom geometrizmu, bilo da je forma kružna, ovalna, elipsasta, ili su to horizintale i vertikale koje su dominantne u kružećem, živom svetu. Cela naša svest i psihologija života sažimaju se u toj geometrijskoj strukturi - zaključuje naša ugledna vajarka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije