"NE OKREĆI SE, SINE - TO JE MOJA DEVIZA" Ekskluzivno: Renata Ulmanski o glumi, teatru i televiziji, životnoj filozofiji

JEDNA od poslednjih iz plejade velikih Renata Ulmanski proslavila je pre dva dana 94. rođendan. A i njen prvi susret sa scenom desio se pre devet decenija: kada je sa samo četiri godine ušla u sarajevsko Narodno pozorište.

foto: G. Jović

Ubrzo (1938) majka Erika je sve tri ćerke Ulmanski odvela na audiciju u Povlašćeno pozorište za decu i omladinu "Roda" u Beogradu, gde je buduća glumica imala debi kao članica baleta u predstavi "Mačka i vrabac". Prijemni ispit u tek osnovanom Dramskom studiju pri nacionalnom teatru položila je već sa šesnaest godina. Ostalo je - istorija. Istorija našeg pozorišta (Narodnog, SNP, Beogradskog dramskog, Ateljea 212), retkih i odabranih filmova, TV serija i drama...

Otmena, odvažna i odmerena, britkog uma dostojanstveno nosi sve svoje godine. A bilo ih je raznih, i blistavih i tužnih. Stoički, skromno i sa nepogrešivim osećajem za meru, smestila ih je u bezmalo jedan vek.

- Ne okreći se, sine, to je moja deviza za sve što je teško. Idi napred i nemoj povlačiti stalno sa sobom šta si bila, šta si radila... - kaže na početku razgovora, za "Novosti", ova nesvakidašnja glumica koja ne daje intervjue, sa stavom da samo predstava, film ili tv emisija treba da je učine vidljivom.

Dobitnica Statuete "Joakim Vujić" za doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, Sterijine nagrade za životno delo (pa i dva priznanja našeg lista za epizodu na istom festivalu - ulogu Melanije 1972. u predstavi "Na ludom belom kamenu" Ateljea 212 i Gospođu Petrović u "Skakavcima" JDP 2006), već desetak godina ne igra mada i dalje iz mraka pozorišne sale prati nove predstave i ostvarenja kolega. Vreme nije oduzelo ništa od bogatog kolorita njenih uspomena. Slike su žive, precizne i jasne. Pa i njenih glumačkih početaka u jednom, tada svima novom mediju - televiziji. Davne 1959. snimila je svoju prvu TV dramu "Ljubavno pismo" Koste Trifkovića, koja se u tim pionirskim danima emitovala u direktnom prenosu. "Uživo", bez mogućnosti greške. Takav angažman zahtevao je veliko umeće, koncentraciju i odsustvo treme.

- Što je to bilo slatko! Igrao je u njoj i muž Rahele Ferari, Aca Stojković, koji apsolutno nije imao ambicije i nije voleo glumu. Sedeo je u fotelji i - zaspao. A ja treba da odem i sednem u tu fotelju, dok snimanje ide "uživo". Nemam gde, gledam ga i razmišljam šta ću da radim. Diskretno mu mrdnem ruku i sednem na kraj fotelje. Jer, po cenu života nisi smeo da staneš tokom rada. A posle, kad je bilo moguće, ako staneš sve je moralo da se vrati. Onda glumci, među njima sam bila i ja, kad vide da su zabrljali, naprave takvu grešku da mora da se ponovi. Nije bilo baš drugarski prema kolegama, ali ako si u problemu, nemaš druge - iskreno, uz blagi osmeh, otkriva nam Renata Ulmanski.

foto Iz Monografije "Renata Ulmanski Njegovo veličanstvo: Slučaj"

Na pitanje kako se nosila sa tako velikom odgovornošću, u doba kada je mali ekran bio veliki prozor u svet i to u retkim kućama, naša glumica odgovara:

- Kad nešto ne znate, onda ste naivni. Kad počinjete da znate, onda postaje komplikovano. U početku je bilo - stani tu, igraj to, uradi najbolje što možeš. Imali smo hrabrosti i mnogo radili, dole na Sajmu... Jako sam volela televiziju, najviše od svega. Više od filma, čak, na neki način, bila mi je bliža i od pozorišta. Zbog toga što sam ja glumica malog formata. Meni je ta intima, mogućnost da si tu ti, sa minumumom sredstava, odgovarala. Ne može sve da bude istina i kad glumac počne da "laže" u pozorištu, morate da to podignete da prođe. A televizija može da snimi nešto autentično, makar "ovolicno"... Uvek govorim o Ranku Munitiću, koga sam duboko uvredila jer nisam htela da učestvujem u njegovoj emisiji "Veče sa zvezdama". Insistirao je, rekao je: "Renata, da snimimo, pa da bacimo sve ako vi nećete." Nisam pristala. Šteta.

Uprkos svemu, Munitić joj je dao nagradu na Filmskom festivalu u Nišu za malu rolu, ulogu profesorke u "Zaboravljenima". Bila je zatečena, čak ga je pitala zbog čega. "Za jedan kadar, Renata" - odgovorio je. Netipična u svemu, otkriva i da joj publika (na televiziji) nije nedostajala:

- Meni je odgovaralo što sam sama. Pripadala sam glumcima koji su uvek imali tremu. Nije ona uvek ni loša, trema je i neko osećanje odgovornosti. Sećam se zajedničke scene dva "velemajstora treme". Dragan Nikolić i ja. Ne znaš ko se više tresao! Još na nesreću igrali smo ljubavni par u Ateljeu 212. Stavila sam neku crvenu periku da ličim na Ritu Hejvort. Trebalo je da čekamo početak u "ferzengu", odatle izađemo i upalimo sveću. Od treme, nismo mogli da je upalimo! U zlo vreme uspesmo nekako. Sa olakšanjem Dragan mi kaže: "Pa, `ajdemo, tetka Nato".

Фото: Из монографије Рената Улмански Његово величанство: Случај"

Na našu radoznalost da li se ikada okušala u formi monodrame, kada sama "na obe noge" mora da stane pred publiku, divna Renata Ulmanski odgovara:

- Nikad! Ja to poverenje u sebe nisam imala. Ohrabrivala me je Mira Banjac, kao i niz drugih kolega. Ne. I nikad se nisam pokajala. To je jedan izuzetno težak zadatak. Mira je uradila "Ljubica, prvo lice množine". Kad neko napravi takav vrh, nemoj da se penješ. Neko je već tamo.

Njena zadivljujuća vitalnost, bistrina misli, svestranost znanja i zapažanja, nameće i pitanje da li bi je, u određenim okolnostima i izazovima, nešto moglo vratiti na scenu:

foto Iz monografije "renata Ulmanski Njegovo veličanstvo:Slučaj"

- Na svetu ništa. Odluku da više ne igram donela sam veoma svesno, bez suvišnih emocija. Bila je 120. predstava divnih "Skakavaca" u Jugoslovenskom dramskom. Za tu ulogu sam dobila dve Sterijine nagrade. Na kraju izvođenja, u krugu smo išli scenom "po svoj" aplauz. Gledam gore, gledam dole i kažem sebi: "Nato, vreme je da odemo kući." Sutradan sam javila da se zahvaljujem... Bilo je to 2014. godine. Nema u tome patetike. To je matematika. Radite sa svojim fizikumom i fizikum vas polako napušta. I vi više u njega niste sigurni. A ja neću da radim s nekim u koga nisam sigurna. Sa zadovoljstvom i dalje idem u pozorište. Gledam predstave, kad god mogu. I još me zanimaju.

Preporučujemo

Kultura

0 1

PRE TAČNO 120 GODINA PRIKAZAN PRVI VESTERN: Nemi film "Velika pljačka voza" trajao samo 12 minuta

01. 12. 2023. u 07:15

Kultura

0 0

SVET JE PUN ČUDESA: Na današnji dan Hans Kristijan Andersen objavio prvu knjigu bajki

01. 12. 2023. u 07:00

Kultura

0 0

DAN SVIH PROFESORA I ĐAKA: Predstavljen Zbornik učeničkih radova iz Valjevske, Karlovačke, Filološke gimnazije o velikom pesniku

30. 11. 2023. u 19:38

Kultura

0 0

MAJSTORSTVO VIZUELNOG PRIPOVEDANjA: Fotografije Josa Verhogena u Kući Đure Jakšića

30. 11. 2023. u 20:03

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije