GENERALŠTAB JE SIMBOL STRADANJA: Na izložbi u galeriji Emanuela Karlebaha, u Zetskoj, i delo Emanuela Vijara o srušenom Dobrovićevom zdanju

DA ne zaboravimo! Upravo zato nije slučajno što izložbu "Beograd-Pariz" organizujemo u danima kada se obeležava 25 godina od NATO bombardovanja, tvrdi Emanuel Karlebah, prevodilac i galerista, Francuz koji je svoj beogradski dom, u Zetskoj 11, pretvorio u kuću umetnosti, i ponovo otvorio vrata, likovnim stvaraocima i posetiocima.

Srušeni Generalštab na radu Emanuela Vijara , Foto Z.Jovanović

Naime, prva izložba sa delima autora koji spajaju dve zemlje i kulture, održana je 2013, a ova, koja će se pred publikom naći danas ( u subotu, 23. marta) i sutra od 16 časova (a potom po dogovoru zainteresovanih i galeriste), sa delima Emanuela Vijara i Darka Karadžića, nosi i jednu simboličnu posebnost.

- Izložba "Pariz - Beograd" je bila i prilika da se predstavi delo koje se deset godina nalazilo u Parizu, a mnogo više ima smisla da ga vidi publika u Srbiji - otkriva Karlebah. - Prvi put će ovde biti izložen rad koji predstavlja srušeni Generalštab, a uradio ga je Emanuel Vijar, koji je pre 11 godina bio u Beogradu, kada je izlagao u prostoru u Zetskoj.

Na legendi uz delo, koje deluje kao da je napravljeno od materijala koji je leteo naokolo dok su padale bombe, piše da je Vijar, videviši Generalštab: "Bio potresen ovim tragovima 1999. Naredne godine francuski umetnik je u Parizu iz/g/radio ovo delo nadahnut sećanjima NA TO uzbuđenje".

- Znao je za bombardovanje, ali se ipak iznenadio kada je usred grada video ruševinu - priča njegov galerista. - Dok je stajao ispred Generalštaba, skicirao i fotografisao, policija ga je oterala, ali nešto je uspeo da snimi. Umetnički je u tom delu interesantno da je korišćena fotografija, ali i pravi i falš metal, falš drvo, karton, kao i pravi materijali.

Garancija i nostalgija

Foto Z. Jovanović

NA pozivnici za ovaj događaj, stoji i "umetnička garancija". A uz nju piše:" I ovoga puta se garantuje da je izložba organizovana bez podrške ijedne ne/vladine organizacije niti EU ili Soroševih fondova". A značenje te garancije, domaćin obrazlaže:

- Ja nisam "bombardovac", posebno ne "NATO bombardovac", nego na sasvim drugoj strani. Mnogo više od prosečnog čoveka na Zapadu mogao sam da imam uvid u situaciju, jer poznajem jezik i čitam ovdašnje vesti. Poznavao sam sve narodnosti u bivšoj Jugi, koju sam veoma voleo. Nostalgičar sam, što je jasno, zbog mojih godina - zaključuje Karlebah, neumoran iako sledećeg meseca puni 89. godina.

Tako je ova postavka bila prilika, smatra Karlebah, da Vijarov rad velikih dimenzija, napokon, dođe na svoje umetničko mesto. Kao drugi, lični motiv, kao neko ko je više od pola veka vezan za naš grad i zemlju, navodi da je želeo da pokaže, kako i na Zapadu, gde se sve manje priča o napadu NATO na SR Jugoslaviju, a još manje ta tema sada izaziva ogorčenje, postoje ljudi koji drugačije osećaju i misle.

- Oni koji su istrebili Vijetnamce, i mnoge druge u kolonijalizovanom svetu, napali su onda SR Jugoslaviju, a ja kao veoma svestan Jevrejin, zbog Drugog svetskog rata, imao sam posebna osećanja prema vašoj zemlji - objašnjava Karlebah, koji je još šezdesetih godina prošlog veka počeo da uči naš jezik u Francuskoj, da bi se u Beograd preselio 1971. sa prijateljicom i ćerkom.

Na Radio Beogradu je prvo radio emisije na francuskom, a potom i kao prevodilac ("Učio sam grešeći u prevodu"). Njegov poslednji prevod je delo Aleksandra Petrova "Kao zlato kroz vatru", koje je nedavno objavljeno u Francuskoj.

- U vreme bombardovanja, bio sam u Parizu, ali sam u Srbiju stigao početkom dvehiljadite, i od tada sam redovo dolazio dva puta godišnje, da bih najzad kupio stan u Zetskoj ulici, koji je sada i galerija - nastavlja sagovornik koji je predstavljanjem umetnika počeo da se bavi kada je otišao u penziju i u francuskoj prestonici otvorio Galeriju K.

Foto Z. Jovanović

I u Parizu je podržavao naše stvaraoce, čak tokom bombardovanja organizovao postavku šest naših autora među kojima je bio i grafičar Darko Karadžić, rođeni Nikšićanin, sa diplomom sarajevske Likovne akademije, koji se u glavnom gradu francuske obreo 1991. kada su ovde stali vozovi, i zatvorile se granice ("Vizu sam dobio kao šahista, iako ni figure nisam znao ljudski da postavim"). On je na toj postavci imao delo od delova srušenog zida (asocijacija na bombardovanje), sa otpada gradilišta na kome je tada radio. Delovi tog rada nalaze se i na aktuelnoj postavci u Zetskoj.

- Emanuela i mene je baš bombardovanje povezalo - priča Karadžić, koji se tog perioda seća po prikupljanju pomoći i solidarnosti, ali i revoltu, neprekidnom traganju za informacijama, pokušaju da se razume zašto nas bombarduju. - Sve što se dešavalo od početka rata smo mi u našoj koloniji u Francuskoj jako teško proživljavali. Više puta sam hteo da se vratim, ali me je porodica koja je ovde živela, od toga odvraćala.

Umetnik koji sve radove i dalje potpisuje ćirilicom ("Tako su me naučili kada sam bio mali, tako su mi pisali i otac i majka"), sada u Zetskoj predstavlja još jednu seriju, koja se zove "Mesec iz Trankoza" nastalu u Brazilu, gde je više puta boravio.

Foto Z. Jovanović

- Trankoza je selo na severoistočnoj obali, na jednoj hridini, gde mesec kao da izlazi iz mora. Nigde na svetu ne postoji takav mesec - tvrdi umetnik, čija dela su bazirana na ruskom konstruktivizmu, a geometrijski oblici na ovim izloženim su naslikani čistim bojama, koje imaju neku unutrašnju strukturu, više slojeva namaza, vidljiv potez četkom...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije