NADAHNUĆE MI STIŽE IZ NAŠEG HUMORA I TOPLINE: Intervju - Nenad Jovanović pesnik, dobitnik Disove nagrade

NI posle ovoliko objavljenih pesničkih knjiga, ne znam šta je poezija. Osoba koja ispisuje ovu rečenicu više nije kadra da napiše, a u nekim slučajevima ni da pronicljivo pročita, mnoge tekstove koji će zauvek pripadati njenoj biografiji.

Foto Biblioteka Čačak

Ove su reči kojim razgovor za "Novosti" započinje pesnik Nenad Jovanović (51), ovogodišnji dobitnik Disove nagrade, kome je ovo prestižno priznanje uručeno preksinoć, na svečanosti u Gradskoj biblioteci "Vladislav Petković Dis" u Čačku. Tom prilikom je objavljena i knjiga "Mesnati cvetovi" (što je deo izdavačke delatnosti 61.

Disovog proleća, kao i katalog izložbe o pesnikovom stvaralaštvu i 55. broj časopisa "Disovo proleće"), zbirka u kojoj su se našle izabrane i nove pesme ovog "nesvakidašnje radoznalog pesnika, istinskog istraživača jezika, glasa i zvuka, pesme i sadržaja koji se postepeno stapaju u asocijativnu, dinamičnu i stilskojezički efektnu celinu", kako je naveo Gojko Božović u pogovoru ove knjige u izdanju čačanske biblioteke.

Nenad je rođen u Beogradu, gde je diplomirao filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Magistrirao je filmski scenario na Univerzitetu Jork u Torontu, a doktorske studije teatrologije završio je na Univerzitetu u Torontu. Živi u Kanadi i SAD, gde radi kao profesor na državnom Univerzitetu Rajt u Dejtonu, odnosno predaje razne kurseve filmske istorije i teorije.

Kako ste se odlučili za život u inostranstvu?

- Počeo sam sa objavljivanjem pesama 1992, dok je moja prva knjiga objavljena 1993. godine. Sa manjim pauzama u inostranstvu živim od 2000. godine. Ja sam ekonomski emigrant, jer ovde nisam mogao da živim od svog posla. Život tamo je značajno uticao na moje stvaralaštvo. To je životno okruženje gde je kultura drugačija od naše, jezik je drugačiji, to je podneblje gde se ne jede burek za doručak, gde se ne navija za Crvenu zvezdu ili Partizan, već za nekog trećeg. Kanada je emigraciona zemlja, trudite se da zadržite stare navike, ali je normalno da, ako živite u Africi, da će afrički motivi uplivati u vašu poeziju. Čudno bi bilo da živite u Tanzaniji, a da samo pišete o caru Lazaru.

Da li vas je iznenadila vest da ste ovogodišnji laureat Disove nagrade i ima li u vašoj poeziji sličnosti sa Disom?

- Iznenadilo me je ovo priznanje, ali nije neobično. Kada je reč o mojoj i njegovoj poeziji, nezahvalno je, teško je izbeći ton koji može da zazvuči hvalisavo, ali bih rekao da dodirne tačke postoje. To je ta široka orijentisanost Disa ka modernosti, njegova sposobnost da oseti puls savremenosti njegovog doba, koju on na predivan način dočara u sopstvenim stihovima. Ne svesno, već instinktivno i ja sam težim ka tome.

Kroz vašu poeziju, stiče se utisak, često provejava parodija?

- Ironija, cinizam i parodija su bitan pojam u poeziji. To su zapravo alatke za uspostavljanje odmaka od onog čime se pesnik bavi, ali, ipak, veoma koristan, jer omogućava kritički osvrt na teme koje su predmet pevanja, odnosno kojih se pesnik dotiče.

Gde pronalazite inspiraciju za vaše stvaralaštvo?

- Uživam u svojoj zemlji. Najdragoceniji su mi momenti u kojima sam izložen svakodnevici, razgovorima na javnim mestima. Evo, jutros mi je dan počeo kafom na pijaci u Čačku, gde sam slušao razgovore ljudi koji se poznaju ili ne, i tako sam lepo uživao u melodici svog jezika, u smislu za humor koji ljudi pokazuju u svakodnevnim razgovorima, kao i u toplini u međusobnim kontaktima. To je jedan od mojih izvora inspiracije, a snagu crpim odasvud iz sveta. Drago mi je da sam u Čačku. Ovaj grad mi je probudio neki registar osećanja koja neko vreme nisam osećao u nekim drugim sredinama.

Pratite li domaće pesništvo? Da li se može uporediti sa stvaralaštvom u Kanadi ili SAD-u?

- Pratim i pokušavam da ostanem informisan o svim domaćim pesnicima, stvaraocima. Prihvatam preporuke prijatelja za nove naslove. Sa druge strane, scena poezije Amerike i Kanade je nepregledna i čak ne pokušavam ni da steknem celovit uvid u glavne tokove američke i kanadske književnosti, jer to je nemoguć zadatak, posebno za nekoga ko radno vreme provodi u kancelariji, učionici, a ne kao pesnik ili neko ko stalno tumači književnost.

Kako se odužiti Disu?

- Ne može se niko i nikada odužiti Disu. Izvanredna je ova manifestacija (Disovo proleće). Ova zemlja bi trebalo da čini više za negovanje kulturne tradicije, ne samo pesničke reči, već umetnosti uopšte.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije