ŽELIM DA SOMBOR POSTANE HOLIVUD Intervju - Radivoje Raša Bukvić, glumac i reditelj

ULOGE Radivoja Raše Bukvića koje gledamo na velikom platnu i TV ekranima nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Međutim, njegov rediteljski prvenac "Još jedan dan", koji je premijerno prikazan na šestom Somborskom filmskom festivalu, otopio je i najtvrđa srca.

foto:J.L.

Nošen pričom svoje bake Jelke, koju tumači neprikosnovena Mira Banjac, iako prvi put iza kamere, Bukvić je u samo 30 minuta utkao pregršt emocija, od onih snažnih do najtananijih, misli, poteza toliko bliskih, a nekada dalekih svima nama.

- To je priča o usamljenosti u starosti. Jednoj univerzalnoj temi koja se može sresti i kod nas i u, na primer, Južnoafričkoj Republici. Hteo sam da vidim šta se dešava sa čovekom koji živi potpuno sam, premašio je 90 godina, bez ljudi i društvenog okruženja. Šta, u stvari, on treba da uradi da bi održao voljni momenat da i dalje živi, bar još jedan dan - ističe Raša Bukvić, rođeni Somborac, ne krijući radost što je festivalski život njegovog rediteljskog prvenca krenuo upravo iz njegovog Sombora.

Kako ste uopšte odlučili da uplovite u rediteljske vode?

- Možda ću da zvučim pretenciozno, ali nije tako. Radio sam dva puta sa Likom Besonom i imao sam priliku da razgovaram sa njim i tada sam shvatio da je to čovek koji je napisao, režirao, producirao, distribuirao, da drži kameru na ramenu, snima direktno i govori glumcu šta treba da promeni u kadru. Tada sam shvatio da, ako on može da radi pet stvari, ja mogu dve. Ne kažem da me je njegov filmski opus naveo, već taj susret i razgovor jedan na jedan. Filmom treba da se bave oni koji žele da stvaraju film, nebitno da li su hirurzi ili inspektori u policiji. Imam dva primera za to. Livijen Maršal, koji je posle 15 godina inspektorske službe napisao prvi scenario i potpuno okrenuo francuski akcioni film. Drugi je Tomas Limpi, hirurg koji je odlučio da bude reditelj i uspeo u tome.

Priznaćete, u današnje vreme to je prilično smeo korak?

- U vreme kada nas zasipaju mediokritetskim sadržajima, a vreme konzumerizma video-materijala nikada nije bilo veće, treba se osmeliti. Pisaca uvek fali i faliće. Zato treba pokušati. U svakom od nas čuči pisac. Taj put je dug, mora da se krene od pisanja da bi došlo do slike, ali je osećaj kad vidite rezultat sjajan.

Kako je biti u ulozi reditelja?

- Malo zahtevnije, moram priznati. Drugačije, ali u suštini isto. Snimanje je samo po sebi ono što kroji film, a to čine zajedno reditelj i glumac. S tim što glumac kada snima on prati želju, a kada reditelj režira onda drugi prate ono što on mašta. Ovo je prvi put da sam se odlučio da napišem nešto i to ekranizujem.

Baku u ovom filmu tumači baka cele naše generacije, koliko vam je iskustvo Mire Banjac pomoglo na rediteljskom putu?

- Nije postojao drugi izbor. Ne kod nas, nego na celom svetu nije postojao bolji izbor od nje. Ona je jedna od pet najstarijih glumica na svetu, a zadržala je dete u sebi i tu detinju radost koja je neophodna da bi moj film imao osećaj srećnog kraja. Svojom gipkošću pred kamerom, elastičnim pokretom, mekim hodom i govorom prosto očarava. Na tome bi joj pozavidele mnoge dvadesetogodišnje glumice kod nas i u svetu. Snimali smo u jednom selu kraj Uba i to samo dva dana. Beskrajno joj hvala što je prihvatila ovaj mali film u kom je sama i čeka svoje zadnje dane.

Da li je ovaj kratkometražni film možda uvertira za dugometražni?

- U ovo vreme je kratki metar potpuno zapostavljen, ali je savršen izazov za nekoga ko želi da proba da snima dugometražni film. Prilika je da se nauči ritam produkcije, snimanja, marketinga i distribucije. Jako dugo traje i veliki je izazov. Svakako. Upravo radim na tome. Sve se dešava u Somboru, devedesetih godina, snimaćemo ovde i ovo je moj lični pokušaj da ostvarim san Ernesta Bošnjaka i da "Sombor postane Holivud".

Film je upečatljiv, baš kao i svaka vaša uloga, bez obzira na to da li je glavna ili sporedna. Kako uspevate u tome?

- U filmu nema vremena za mnoge stvari. Bilo da igrate glavnu ili sporednu ulogu, film traje 90 minuta i to je vrlo malo vremena. U filmu ima mesta za pet udarnih rečenica, a lik mora da ima jedan postupak koji ga definiše kao značajno dramski, da bi zaslužio da ostane, da ne ispadne iz priče. Zato je važno pronaći jednu stvar. Nekoga definiše hod, nekog mana, vrlina, uporan rad... Zbog toga ima više uloga koje su mi prirasle za srce, a Uroš Perić iz serije "Besa" je svakako jedna od njih.

Dugo radite u Francuskoj, snimali ste i u Americi, a opet se čini da ste pobornik one naše "svuda pođi, kući dođi"?

- Vrlo sam srećan što sam svoje detinjstvo proveo u Somboru. Ovako široke ulice, trotoari, drvoredi kojih ima više nego bilo gde daju nam neku vrstu života dostojnog čoveka. Ovde se i siromah i bogataš osećaju podjednako dobro jer imaju podjednake uslove. Kad se dve majke trojki u kolicima sretnu lako se mimoiđu jer je trotoar dovoljno širok. To ne može da se desi na puno mesta. Taj komfor koji Somborci imaju zahvaljujući njegovom urbanom jezgru i zelenilu, zajedno sa gostoprimljivošću, vedrinom, pesmom čini da se uvek, i sve češće vraćam. Pre 15 godina to je bilo jednom ili dva puta godišnje, poslednjih pet to sam umnožio sa dva i tri puta a, kako stvari stoje, možda će to biti i konačna odluka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije