ODREKAO SE VERE ZBOG JASENOVCA: Knjiga "Tajna ispod mrtve mačke" Predraga Savića otkriva malo poznate detalje o Ivi Andriću

KNjIGA Predraga Savića "Tajna ispod mrtve mačke" (u podnaslovu "Priča o nestalim romanima Ive Andrića") nastajala je, po priznanju autora, punih deset godina. Nekadašnji novinar "Večernjih novosti", sada ugledni advokat, Savić je pripremajući se za ovo delo sakupljao obimnu građu i proučavao različite knjige, studije, novinske tekstove, naučne rasprave, internet stranice, TV emisije, otkrivajući mnoge detalje o životu i delu našeg nobelovca.

foto Univerzitetska biblioteka

Tako je nastala knjiga, za koju pisac kaže da je nešto između romana, drame i eseja, sa elementima psihološkog trilera. U fokusu su tri Andrićeve malo poznate preokupacije: ogorčenje zbog ustaških zločina u Jasenovcu, odnosi sa Srbima rimokatolicima, kao i fascinacija - crkvenim zvonima. Savićevo delo govori i o potrazi za izgubljenim romanima našeg nobelovca, a kroz njegovu knjigu defiluju i druge poznate ličnosti poput Slobodana Jovanovića, Marka Murata, Milenka Vesnića, braće Iva i Luje Vojinovića, Mate Gracića, Antuna Farčića, Viktora Novaka...

- Prvi put sam čuo za Andrićevu strast prema zvonima pre dvadesetak godina kada su me iz redakcije "Novosti" poslali da napišem tekst o značaju zvona. S foto-reporterom Zoranom Jovanovićem pronašao sam najveća zvona u Čurugu, teška šest tona - otkriva Predrag Savić kako se začela cela priča. - Radeći novinarski zadatak, otišao sam u Muzej SPC kod upravnika Slobodana Mileusnića, tražeći da mi pojasni istorijat zvona u Srbiji. Objasnio mi je da su ona "usta Crkve", veoma bitna za identitet naroda i da su ih zbog toga uklanjali svi okupatori. Rekao mi je i da je Andrić bio njihov veliki zaljubljenik, pa je u svojoj bibliografiji imao 500 jedinica o zvonima. Hteo je da piše roman i studiju o njima.

foto promo

Mileusnić je tada mladom novinaru sugerisao da potraži Andrićevu bibliografiju u Istorijskom institutu SANU. Tražio ju je, ali nije dobio.

- Tek posle deset godina javili su iz Instituta da mi je odobreno da pogledam. Istražujući, uverio sam se kolika je bila Andrićeva ljubav prema zvonima, posebno pravoslavnim. Bio je to povod da dalje istražujem, a onda se otvorila druga velika tema. Jer, Mileusnić mi je govorio i o Andrićevom prijateljstvu sa Ivom i Lujom Vojinovićem, pročitao sam neka pisma... Tada sam počeo da se bavim proučavanjem Srba rimokatolika. Igrom slučaja, upravo u to vreme javio mi se vremešni Miljenko Reljić, unuk dr Mata Gracića, poslednji Srbin rimokatolik koji je živeo u Australiji kao politički emigrant. Proučavajući različite izvore, shvatio sam da je Andrić skupljao podatke i da su njegove veze sa Srbima rimokatolicima bile veoma jake.

Andrić je, ističe Savić, pomno istraživao i genocid nad Srbima u Hrvatskoj.

- Zbog njega se i odrekao rimokatoličke vere. Imao je podatke o stradanjima preko Viktora Novaka (pisca Magnum Crimen), Đura Vilovića, pa i Rafaela Lemkina, poljskog advokata i pisca, tvorca definicije genocida koji je prebegao u Ameriku i od 1943. zalagao se za uvođenje pravnog instituta genocida. Andrić je znao sve poljske intelektualce i zaslužan je što su mnogi od njih preživeli. Kao ambasador u Nemačkoj prvi je digao glas kada je Hitler uhapsio 183 profesora Jagelonskog univerziteta u Krakovu, planirajući njihovu likvidaciju. Digao je celu intelektualnu i diplomatsku elitu na noge i zbog njegove akcije kao ambasadora, odnosno kraljevskog poslanika Jugoslavije, kako se to tada zvalo, oslobođeni su svi (101 profesor) koji su bili stariji od 40 godina kao vojno neaktivni. Njegova snaga i stav oličavali su se i u činjenici da nije učestvovao u pregovorima oko Trojnog pakta...

foto Privatna arhiva

Naš veliki pisac je od Slobodana Jovanovića (predsednika Vlade u emigraciji), objašnjava Savić, imao informacije da od 1943. konzularna predstavništva dobijaju podatke da je u Jasenovcu već ubijeno 400.000 do 500.000 Srba. Stizale su informacije i od Draže Mihailovića, nemačkih oficira i diplomata, kao i od Adolfa Vogelnika, Brozovog statističara u NOB-u. Andrić u to vreme već shvata uticaj Vatikana i Stepinca.

- U jednom trenutku dolazi u Beograd, u Gospodar Jevremovu ulicu, u dom Leposave Bele Pavlović i njenog oca diplomate. Pokazuje im ličnu kartu i kaže da je išao u policiju da traži da napišu da je Srbin, ali da mu izbrišu veru, rimokatoličku, jer je ogorčen zbog dešavanja u Hrvatskoj. Pavlović ga upozorava da se od vere odriču samo komunisti, a on odgovara da je toga svestan, ali da je za razliku od drugih suviše star da pređe na pravoslavlje i zato želi da ibriše katoličku verosipovest. I zaista, zbog zločina u Jasenovcu u njegovim dokumentima od tada ne postoji podatak o verskoj pripadnosti. Knjigu sam, dakle, zasnovao na nespornim istorijskim podacima, a tamo gde ih nisam imao koristio sam maštu, kao i neke posredne dokaze. Došao sam do zaključka da je sigurno pripremao dva romana koja nikada nisu objavljena: o zvonima i Srbima rimokatolicima. Nije mi jasno zašto su ove činjenice do sada svi zaobilazili. Da li zbog toga što je bilo nepoželjno i "nepodobno" posle Drugog svetskog rata?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije