MAG SMEHA KOJI JE UMIRAO DVA PUTA: Miodrag Mija Ilić postavio na zaječarsku scenu prvi deo svoje trilogije "Volite li Nušića"

ROĐENDANSKOM predstavom "Nušić lično" zaječarsko Narodno pozorište Timočke Krajine "Zoran Radmilović" premijerno je obeležilo 78 godina postojanja.

foto NP Timočke Krajine "Zoran Radmilović"

Reč je o praizvedbi i prvom delu trilogije Miodraga Mije Ilića, koji u svojstvu pisca i reditelja i sam "premijerno" sarađuje sa ovim teatrom. Ali, veruje, ne i poslednji. Iako u devedeset prvoj godini, Ilić planira da i druga dva dela ("Volite li Nušića" i "Arlekinova poslednja avantura") postavi na scenu. Uostalom, njegov "Don Žuan i Kazanova" već devet sezona uspešno živi svoj pozorišni život u Madlenijanumu, kao jedna od 35 napisanih drama u plodnoj piščevoj karijeri. Za novi komad kaže da je nastajao poslednjih nekoliko godina i da ju je, u formi monodrame, s posebnom zahvalnošću poverio glumcu Milošu Tanaskoviću.

- Dok sam pisao nisam mislio ni na kakve godišnjice, jubileje i proslave. Uradio sam to iz velikog pijeteta prema Nušiću smatrajuću sebe, u neku ruku, učenikom njegove dramaturgije. Srbija bez Nušića ne bi bila ovo što jeste - kaže pisac i reditelj Miodrag Ilić. - Pokušajmo da zamislimo našu književnost i teatar, da se u Beogradu 20. oktobra 1864. godine nije rodio Branislav Nušić! Kakvu bismo imali duboku prazninu u našoj duhovnosti. Taj mag smeha, čovekoljubac koji se podsmevao manama i nastranostima svojih junaka kao proizvodima učmale malograđanske, zaostale, mukotrpnom istorijom opterećene, despotskom biografijom uzurpirane zemlje, bio je i ostao znamenje svoje epohe. I svedok tragikomičnih sudara ljudi sa realnošću, koji u njegovim komedijama poprimaju univerzalni humoristički smisao.

foto NP Timočke Krajine "Zoran Radmilović"

Nušić je poseban u našem nacionalnom biću, ističe Ilić, jer iako Cincarin bio je "veći" Srbin od mnogih Srba:

- Uostalom, on je sina dao u Velikom ratu... Osnivač je mnogobrojnnih institucija. Ne samo komediograf, on je i esejista, pesnik, novinar. I to novinar koji je uređivao više od dvadeset listova. Objavio je stotine tekstova pod pseudonimom Ben Akiba u "Politici". Osnivač je dva velika narodna pozorišta, u Skoplju i u Sarajevu, jedno vreme proveo je u SNP u Novom Sadu, kao i dve godine kao upravitelj Narodnog pozorišta u Beogradu.

Svoju trilogiju ("Nušić lično", "Volite li Nušića", "Arlekinova poslednja avantura") naš sagovornik napisao je s namerom da pozorišnoj publici predstavi komediografa, pre svega, kao čoveka sa svim svojim vrlinama i manama i da tako omiljenog Agu, odnosno Ben Akibu, približi savremenim generacijama:

foto NP Timočke Krajine "Zoran Radmilović"

- Nisam hteo da pišem biografsku dramu, jer je njegov život uglavnom poznat. Nisam hteo ni da se mnogo bavim njegovim delom, već da proniknem u samu bit njegovog ljudskog bića, njegov moral, pogled na svet i odnos prema ljudima. Pre svega, interesovao me Nušić kao čovek. Tako u prvom delu trilogije, "Nušić lično", njegov je kafanski susret sa imaginarnim sagovornikom, uz koga se priseća nekih bitnih stvari iz života. U drugom delu trilogije bavim se Nušićem kao teatarskim čovekom, a u poslednjem je reč - o njegovom "odlasku na nebo". Malo ljudi zna da je on, zapravo, dva puta umirao. Pre one stvarne, doživeo je kliničku smrt i u tom interegnumu, između 1934. i 1938. napisao je neka veoma značajna dela kao što su "Ožalošćena porodica", "Dr", "Pokojnik" i "Vlast".

Ilić podseća da je naš pisac živeo jedan veoma buran, složen, zanimljiv život i u njemu imao veliki humanistički angažman, iskreno pripadajući srpskom narodu i nesebično mu se dajući, šta god i gde god da je radio.

- U "Nušiću lično" vidimo oca koji pati i ne odvaja se od pisma i fotografije poginulog sina, jednog od hiljadu i trista kaplara. Istovremeno, kao komediograf, ne može da se odbrani od svog humornog podsticaja i oseća se kao klovn u operi "Smej se, pajaco". Skroman, trpeljiv, sa istinskim razumevanjem vremena u kome živi i stvara, pomiren je sa sudbinom koju mu je nametnula kritička hrabrost i spremnost da baci porugu na nepravdu, da se suprotstavi autoritetima države, sveštenstvu, čak i vladarima-monarsima... Inače, ovu predstavu sam nazvao monodrama sa devet glumaca: Jedan je sam na sceni u prvom planu, ali još osam glumaca učestvuje "iz ofa" i čuju se njihovi glasovi. Time sam razbio dosta statičnu strukturu monodrame u kojoj neko samo priča, priča. A naracija nije pozorište.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije