„ZMAJA“ SANJA SVAKO KO PIŠE POEZIJU: Veroljub Vukašinović, laureat najstarijeg priznanja Matice srpske (FOTO)

​ PLEJADI naših najvećih savremenih pesnika koji su svoje delo overili najprestižnijom i ujedno našom najstarijom poetskom nagradom koju je Matica srpska u Novom Sadu ustanovila 1953. godine, pridružio se i Veroljub Vukašinović, plodan i višestruko nagrađivani pisac.

Tomislav Dimitrijević Tomako

Odlukom Matičinog žirija (Selimir Radulović, Ivan Negrišorac,Đorđe Nešić ,Želidrag Nikčević i Saša Radojčić),ovo priznanje „na ravne časti“ dele Veroljub Vukašinović za knjigu pesama „Žalac“ u izdanju Srpske književne zadruge i Tomislav Marinković, autor zbirke stihova „Šta o nama misle anđeli“ u ediciji Arhipelaga.

Vrhunac svečane akademije u nedelju,16. februara u Novom Sadu(19.00) kojom će ove godine Matica obeležiti 199 godina trajanja, predstavljaće upravo uručenje priznanja koje nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja( Novi Sad, 1833 -Sremska Kamenica 1904), pesnika, dramskog pisca, prevodioca, urednika brojnih listova i lekara.

- Jedan je od najvećih pesnika srpskog jezika.Nagrada sa njegovim imenom san je svakog ko piše poeziju. Biti u nizu sa prethodnim laureatima,najznačajnijim imenima savremene srpske poezije, za mene velika je privilegija ali i obaveza pred sobom i drugima.Posebno se radujem što je ovu nagradu, zajedno sa mnom, ovom prilikom dobio i izvanredni pesnik Tomislav Marinković.- naglašava Vukašinović u intervjuu „Novostima.“

Foto: Томислав Димитријевић Томако

POGLEDAJ GALERIJU

.Pamtite li prve susrete sa Zmajevom poezijom?

-Moj prvi susret sa njim vezan je za osnovnu školu i pesme za decu. Zmajeva poezija i poetika duboko su utkane u moje biće jer je on ne samo pesnik romantizma, a romantizam je moje polazište u poetskom stvaralaštvu, već je, po rečima Ljubomira Simovića i pesnik čiji su impulsi, koji nisu prepoznati u njegovom dobu, nagovestili avangardne i modernističke struje u savremenoj srpskoj poeziji.

. Kakvu emociju imate prema darodavcu ove nagrade, panteonu srpske književnosti, nauke i kulture koji će naredne godine obeležiti dva veka otkako su ga osnovali ugledni Srbi u Pešti?

-Studirao sam književnost u Novom Sadu, na Filozofskom fakultetu, osamdesetih godina prošlog veka. Matica Srpska je bila hram u koji sam ulazio sa čitalačkom pobožnošću, sate i sate sam provodio u knjižari na uglu, i divio se tom zdanju srpske kulture i slovesnosti. Tada nisam mogao ni da sanjam da ću doživeti ovaj trenutak Zmajeve nagrade u Matici.Želim da iskažem zahvalnost onima koji su odabrali moju knjigu ali i zahvalnost mojim dragim profesorima Egeriću, Radoviću, Paviću, Mužijeviću, Gordiću, Milosavljeviću, Deliću i drugima koji su me uputili ka ovom duhovnom zdanju srpskog naroda.

.Nagrađenu zbirku „Žalac“,prvu u izdanju SKZ, počinjete nežnom ljubavnom pesmom „Predgovor“.Kako se „žalac“, pesma obojena gorkom stranom života, vinuo u naslov knjige?

- Reč „žalac“ činila mi se najpodesnijom za metaforu pesničkog čina jer spaja u sebi mnogoznačne pojmove, od „žalca u mesu“ kako navodi Sveti apostol Pavle u Poslanici Korinćanima, do zmijskog i pčelinjeg žalca čiji ubod može biti i otrov i lek.

. Autor pogovora Jovan Pejčić kaže da ova knjiga „donosi pesme o ljubavi, smrti, bližnjima, prolaznosti, ali i o pesnicima i pevanju u besputicama savremenog doba.“ Po čemu se,osim po tematici,vaša petnaesta knjiga pesama razlikuje od prethodnih?

- U ovoj zbirci sam želeo da iskažem ,pre svega, „omaž“ pesnicima romantičarskog kova i minulog doba, boemima kakvih više nema a nisu ni mogući u ovom digitalnom dobu.Ujedno je to i duboki naklon nekim ljudima iz mog zavičaja koji su mi u detinjstvu probudili iskru poezije.Obeležena je i majčinim odlaskom, tim teškim trenutkom u životu,kada se na najbolniji način ukrste žalac ljubavi i žalac smrti.

.Stihove ste posvetili i Lazi Kostiću,a jednu pesmu i njegovoj supruzi Julijani Palanački koja mu je pružila mir i raskoš u svom domu u Somboru gde je,inspirisan Lenkom,napisao „Santa Maria della Salute“ i Dnevnik snova.Zaslužuje li,u našoj literaturi nepravedno skrajnuta Jula, i više od jedne pesme?

-U toj pesmi postavio sam i sebi i čitaocu dva pitanja: šta je Jula značila Lazi a šta je Laza bio njoj? „Kad mozak ne sme kud srce hrli, jedna nas ruka teši i grli“. Ta ruka koja teši pesnika,Julina je ruka. A pesnikova ruka, koga ona grli, među javom i međ snom, neka svako od nas odgoneta.Julijana sigurno zaslužuje i mnogo više od moje skromne pesme.

.Posvetili ste pesmu Velikoj Hoči,ali i našem pismu:„Srpski jezik,srpska ćirilica,to je naša stara krštenica.“ Zašto smo toliko neodgovorni prema svojoj „krštenici“?

-To je teško objasniti iz pozicije onog ko ćirilicu smatra svojom identitetskom krštenicom, ne odbacujući pritom,druga pisma kojima se služimo. Ćirilica je nepravedno potisnuta u javnom prostoru, da li je u pitanju nehaj ili nešto drugo, možda i nepoznavanje i neprepoznavanje naših nacionalnih kodova, ne znam. Samo znam da je ćirilica za mene ne samo pismo već i metafora za jedan vid kulture koji je ugrožen u svetu globalnog umrežavanja.

. Odabrali ste život u Trsteniku, u dolini Zapadne Morave na padinama Goča i Gledičkih planina.Da li je to pouzdan način da se današnji čovek odbrani od poremećenih vrednosti 21.veka?

- Odgovoriću stihovima iz jedne ranije pesme: „U šumu opet hodočastim / i pečurkom se u njoj hranim/ jagodom svežom sebe častim/ tako se čistim, tako se branim...“

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije