ULOGU MORAŠ DA RAZGAZIŠ KAO CIPELE: Intervju - Miodrag Miki Krstović, glumac

NAGRADAMA sa imenima velikih glumaca (Milivoje Živanović, Raša Plaović, Miloš Žutić, Zoran Radmilović) ovih dana Miodrag Miki Krstović pridružio je još jednu: Gran pri "Tatjana Lukjanova" - za višegodišnji doprinos Beogradskom dramskom pozorištu i kulturnom životu Srbije.

foto N.Skenderija

Obrazloženje da je "njegov svedeni način suzdržanog iskazivanja burnih emocija izrazitih karaktera prepoznat", možda najbolje govori o umeću laureata: da na delu pokaže ono što je u glumi (kao i životu) najteže, da u svemu pronađe meru i s manje postigne više. S gospodskom odmerenošću, pun poštovanja, govori i o onima čije nagrade imena nose:

- I Tanju Lukjanovu i Zorana Radmilovića, obožavao sam. Ali sam i tužan što nisam imao priliku da bar malo budem s njima na sceni. Ne znam koliko puta smo puta gospođu Lukjanovu gledali sa ushićenjem u onoj čuvenoj predstavi "Harold i Mod" - kaže u razgovoru za "Novosti" Miki Krstović. - To mi je bila prva pomisao kad sam čuo da sam dobio ovu nagradu. Zaista sam uzbuđen i ponosan, znajući čije ime nosi i ko je sve bio dobitnik pre mene.

Počeli ste u Beogradskom dramskom, posle mnogo godina, uloge baš u ovoj kući donele su vam brojna priznanja?

- Sve dođe na svoje. To je dobri Bog slučaj. Diplomirali smo 1977. na njihovoj sceni. Sutradan me je tadašnji upravnik Mija Ilić pozvao da dođem u BDP, ali sam već snimao i odlučio da idem u slobodne umetnike. Danas bih možda drugačije postupio,ali je danas i drugo vreme u odnosu na film. Na drugoj godini studija počeo sam da snimam, moj prvi film bio je "Vrhovi Zelengore". Evo, ove godine navršiće se pola veka... Tri meseca sam proveo u Kalinoviku, stalno na dispoziciji. Mislio sam da nije ni pristojno ni moralno da odsustvujem tako dugo, a da se za to vreme moje predstave ne igraju, da dovodim kolege i pozorište u nezgodnu situaciju. Morate se opredeliti. Danas je drugačije vreme, sve je podnošljivije.

Ipak, mnoge vaše kolege daju prednost snimanju zbog čega trpe pozorišni repertoari?

- Potpuno se slažem. Nekada je to bilo nezamislivo. Sećam se da je pokojni, veliki i božanstveni Milutin Butković, govorio: "Sine, podela izađe na tabli i tu uopšte nema razgovora. Kad je prva proba dolaziš, dobijaš tekst i radiš". Sada je drugačije,ali ja sam iz nekog drugog vremena. Zato sam se i zahvalio upravniku Iliću... A onda, posle 45 godina, Jug Radivojević me je pozvao i ponudio da radim sa Sebastijanom Horvatom i divnom Milanom Zupančič, u predstavi "Cement Beograd" koja mi je donela sve te nagrade.

foto N.Skenderija

Iako ste oduvek slobodni umetnik, većina vas i dalje vezuje za Atelje 212?

- Predstava "Ljubavno pismo" nije mi odškrinula, nego širom otvorila pozorišna vrata. I igramo je već 31 godinu! Iste godine, 1994, s Mucijem Draškićem radio sam "Mariju Stjuart". Možda sam u jednom trenutku imao najviše naslova, mada sam bio gost u kući. Atelje me je doživljavao kao svoga, a i ja njih. Poslednjih godina počeo sam da igram i u BDP, Zvezdari, Narodnom, Madlenijanumu.

Od 27. marta gledaćemo vas u novoj predstavi Beogradskog dramskog "Svaka ptica svome jatu", po tekstu Važdija Muavada i u režiji Dina Mustafića?

- Odlučio sam da, kad mi neko ponudi novi tekst, više ne čitam. Hteo sam da se odmorim, a i nisam želeo mnogo predstava da se ne pretvorim u automat koji igra svako veče. Divno je naći neku meru. Jer, želim da se bavim ovim dok u tome uživam. I zato sam rešio da napravim malu pauzu. Ipak, Jug me je zamolio da pročitam. Fantastičan je tekst! Ne bih mnogo o tome, divna je uloga. Veoma različita od Vojina kojeg igram u Zvezdari: za sto osamdeset stepeni drugačija. Bio je veliki izazov.

Vojin u "Udovici živog čoveka" je vojno lice. Još jedno u karijeri, u kojoj ste igrali gotovo sve činove...

- Valjda tako izgledam. I Voja Soldatović u "Ljubavnom pismu" je vojno lice.

Čak i takve junake donosite na scenu svedenim sredstvima. Kako to postižete?

- Sve moje uloge su različite, zato sam i srećan i ponosan. Trudim se da sa malim sredstvima dočaram potpuno drugačiji karakter. Počelo je na filmu sa "Vrhovima Zelengore", odmah potom bio je "Dvoboj za južnu prugu": mitraljezac, pa mitraljezac. Zato sam odbio glavnu ulogu kod velikog gospodina i reditelja Save Mrmka, koji je u Sarajevu radio dvodelnu televizijsku priču. Trebalo je ponovo da igram mitraljesca. Nije mogao da veruje, pominjao mi je Batu Živojinovića i Džona Vejna. Baš to nisam želeo, da uđem u fah. Zahvalio sam se, zato me nije dugo ponovo zvao - sve do "Kraja dinastije Obrenović".

Uspeli ste da ne uđete u manir, što mnogim vašim kolegama, pa i nekim velikim imenima, nije pošlo za rukom?

- Važno je znati šta nećeš, onda polako dođeš do toga šta hoćeš. Ja sam učio od starijih, kasnije i od mladih kolega...Zorana Radmilovića mogli ste samo da gledate i da mu se divite. Ali, šta možete tu da naučite? Ništa. Morate da imate taj Božji dar. I to je to. Više sam učio gledajući ono što mi se ne dopada. Gledam, recimo, kolegu koji igra neko pijanstvo na sceni i kažem sebi: "Ovo ne smeš sebi nikad da dozvoliš..." Mislim da je to i stvar ukusa i mere. Više volim da ne dobacim nego da prebacim.

Uskočili ste, svojevremeno, u još jedan Kovačevićev komad - "Doktor šuster"?

- Da je Petar Kralj živ ta predstava bi, siguran sam, bila aktuelna i danas. Odigrao sam sa njim skoro dvesta predstava.Dragi moj kolega Miodrag Krivokapić imao je sto izvođenja u sezoni, a ja sam uskočio u sto prvo. Duško me gleda i kaže: "Znaš, sad moraš da razgaziš ulogu kao cipele". Sve mora da se "razgazi" da bi vam leglo. I baš je lepota u tome što smo Brik i ja igrali svako na svoj način.

U čemu je tajna dugovečnosti "Ljubavnog pisma"?

- Na početku sam imao 44 godine, sada imam 75. Gordan Kičić igra ulogu koju je na premijeri imao Rastko Lupulović, jedno vreme i Boris Milivojević. A ja Gordana još doživljavam kao dete! Družio sam se sa njegovim ocem, rediteljem Brankom Kičićem i majkom, znam ga od malih nogu... Sada Gordan ima 44 godine.

Da li ste mogli da naslutite da će toliko opstati na repertoaru?

- Pre nje malo sam igrao u pozorištu, od "Pisma" imam kontinuitet u teatru. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Nekima se dopadalo, nekima ne. Tanja Bošković je mislila da ćemo odigrati "dve i po" predstave, da bismo doživeli više od tri decenije. Doduše, Branko Kičić je uradio horoskop predstave koji joj je predviđao dugovečnost! Bio je sjajan televizijski reditelj, ali mu je ovo bila prva predstava u pozorištu. Zašto je "Ljubavno pismo" dugovečno? Jer se mi, i međusobno, trideset godina volimo i poštujemo. Koliko brakova nije tako dugo opstalo? Kao što sam s Petrom posle svakog "Šustera" stao za šank, tako se mi posle svakog "Pisma" okupimo. Čak i ako neko žuri, ostane bar petnaest minuta. A onda se zapričamo...

Svi su u vašoj porodici "oko" pozorišta. Supruga Ivanka je vrsan kostimograf, sin Ivan producent, a snaha Milena Živanović glumica. Jeste li se sreli u nekom kadru?

- Nismo, ali sam preponosan kad je Milena u pitanju. Pre svega, divna je osoba, a meni je to uvek na prvom mestu. I toliko darovita.

Imate li, ipak, nešto novo u planu?

- Posle ovoga ću se, stvarno, truditi da održim reč. Jer, prava mera je da u mesecu imate desetak predstava. Otprilike, svaki treći dan. Ako igrate svako veče, to nije dobro. Tada već ne idete u pozorište s radošću. A to publika oseti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije