SUDANIJA BRANKA ĆOPIĆA IZMEĐU HUMORA I TRAGIČNOG: Četiri decenije od odlaska najpopularnijeg i najčitanijeg Srpskog pisca

BRANKO Ćopić je, bez sumnje, bio najpopularniji i najčitaniji srpski i jugoslovenski pisac. Bio je to po daru i po ostvarenjima.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

BRANKO Ćopić je, bez sumnje, bio najpopularniji i najčitaniji srpski i jugoslovenski pisac. Bio je to po daru i po ostvarenjima. Tiraži njegovih izdanja bili su toliki da se govorilo, dok je bio živ, da bi se Ćopićevim knjigama mogao popločati put od rodnih Hašana do Beograda. U knjigama je duhovito i neponovljivo razgaljivao sve pismene generacije. Đaci su ga čitali sa velikom radošću, a starije generacije, bez truna zavisti, bile su uverene da je on najsrećniji čovek u Jugoslaviji. Zato su svi bili zatečeni i preneraženi vešću o Ćopićevom odlasku, kao da je otišao najdraži ukućanin.

Nisu ni slutili da je iza Ćopićeve pretpostavljene i nenatrunjene sreće decenijama bio život u velikoj drami.

BIO je 26. mart 1984. godine. Branko Ćopić izlazi iz svog stana, tu negde oko "Beograđanke", najviše beogradske palate, i odlazi do hotela "Moskva". U restoranu na spratu naručuje kafu i dugo gleda na Savu. Časti konobare, valjda prvi put, i to pozamašnom svotom...

- Koji je povod? - pitaju konobari.

- Imam, verujte, veliki razlog - odgovara Branko.

Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i strmoglavljuje se na beton. Sutradan štur izveštaj u novinama. Nervno rastrojstvo...

Nigde pitanja zašto... Zašto je Branko Ćopić bio prvi književnik koga je posle rata javno napao najveći sin naroda i narodnosti, najautoritativniji čovek zemlje, Josip Broz Tito, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu? Nigde pitanja zašto je Ćopić bio jedini pisac s posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda kao i u Udbi, koji je zatvoren tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ovo  samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša.

* * * * * * * * * * * *

BRANKO ĆOPIĆ OD NAOKO REŽIMSKOG PISCA DO SVOJEVRSNOG DISIDENTA

SVEDOK RATNIH STRADANjA I PORATNOG UKUSA GORKOG MEDA

BRANKO Ćopić je krupna i veoma zanimljiva kulturna, književna i istorijska pojava. Najpopularniji, najplodniji i najtraženiji srpski pisac. Nema kućne biblioteke bez neke njegove knjige, bilo za najmlađe bilo za odrasle.

Tiraži njegovih izdanja bili su toliki da se govorilo, dok je bio živ, da bi se Ćopićevim knjigama mogao popločati put od rodnih Hašana do Beograda. Umetnik u punom smislu te reči, majstor pera koji je umeo da dočara iluziju prirodnog toka života kao niko pre njega.

Verovatno najizvorniji pripovedač srpske književnosti ponikao sa vukovske i kočićevske žile kucavice. Pisac polivalentnih mogućnosti, koji je negovao gotovo sve književne rodove i vrste.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Životna putanja Branka Ćopića takođe je neobična. Vodila ga je od omiljenog, naoko režimskog pisca do svojevrsnog disidenta koji je dva puta priman i dva puta isključivan iz Komunističke partije.

Rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini, na granici dvaju carstava, austrijskog i turskog. Otac Vid bio je Krajišnik, a majka Soja Ličanka. Govorio je da je „pola Bosanac – pola Ličanin“, a odrastao je u senci Grmeča. Za ono vreme, i one krajeve, retko i neobično ime dobio je po pesniku Radičeviću. Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu, gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu u Karlovcu.

DIPLOMIRAO je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je potom živeo kao profesionalni književnik i urednik dečjih listova „Pioniri“ i „Zmaj“. U Beogradu je tragično okončao svoj život 1984. godine.

U poslednjem ratu u Bosni i Hercegovini, krajem zlosrećnog dvadesetog veka, rodna kuća Branka Ćopića je srušena i spaljena, a piščeva bronzana bista ispred kuće - skraćena za glavu. Ćopić se u jednoj prilici ispovedao ovako: „Moj djed Rade bio je neobičan čovek.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Njegov začarani svet, sav satkan od bajki i maštarenja, mesečine i prozračne svile miholjskog leta, bio je svojevrsni svet oktobra, ali onog našeg krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a bik debeo i bezbrižan... Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da stvaram svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.“

Kao jedinstvo jezičko-umetničke reprodukcije stvarnosti, plod autorovih stvaralačkih operacija, Ćopićev opus nudi bogato svedočanstvo o vremenu i ljudima. Kao prividan mimetički svet s izvršenom literarnom transformacijom predmetne u predstavljenu stvarnost, on primorava čitaoca da poveruje u njega kao životnu pojavu; nije posredi uobrazilja o mogućem životu, već izraz i senka života koji jeste i koji nas okružuje; jamačno, reč je o autoru raskošnog i raznovrsnog dela.

* * * * * * * * * *

Prava literatura je čvrsto povezana sa životom

VEZUJUĆI na duhovit način autorove naslove s njegovim životopisom, Borislav Mihajlović Mihiz daje opšti imenitelj opusa srpskog klasika: Svoje „bosonogo djetinjstvo“ ovaj „zaneseni dječak“ proveo je „pod Grmečom“, „ispod zmajevih krila“, „u carstvu leptirova i medvjeda“, upijajući zauvek u svoje radoznale male oči „život u magli“ svojih „planinaca“ i slušajući bajke „ispod krnjeg Mjeseca“. „Magareće godine“ školovanja u susednom gradiću i studije u Beogradu biće samo priprema za „surovu školu“ rata koji je banuo kao „prolom“ u svet njegove planine, u kojem oduvek „orlovi rano lete“.

Tu je uz „ognjeno rađanje Domovine“ počelo Ćopićevo „ratnikovo proljeće“ sa „rosom na bajonetima“ i uz prasak prvog i „gluvog baruta“. Odratovao je uz mladiće kakav je bio „Nikoletina Bursać“ i starčekanje kakav je bio „Vuk Bubalo“ svih sedam ofanziva i onda u Beogradu počeo da živi „gorki med“ one poslednje „osme ofanzive“. Za celo to vreme uz „bronzanu stražu“ sećanja pisao je ono što je zapazio oko sebe i u sebi.
A zapažao je mnogo.

Ćopićeva kultura i poetika počivaju na prirodnoj jednostavnosti i neposrednosti narodnog pevanja i pripovedanja. Dijalog sa usmenom tradicijom, sa onim što se uzima kao najlepše u našem nasleđu, vidno je obeležje Ćopićevih dela. Usmena tradicija daje delu srpskog autora opštost, slojevitost, otvorenost, nešto od čarolija narodnog pripovedanja. Pripovedanje kod Ćopića nije proces fiksacije, već proces preobražavanja i inscenacija misli i emocija. Veština oblikovanja slika ispoljava se u kontrapunktskoj orkestraciji igre simbolike i bukvalnosti, u preobražaju značenja u oblik i oblika u značenje. Delo ima karakter prirodnog, ostavlja privid da je poniklo od sebe, iz unutarnje klice same stvari.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Držeći se načela Aristotelove poetike, autor rekonstruiše likove i radnju objektivno, u više poteza, temeljno, do tančina. Imaginacija je tu radi komponovanja i dekomponovanja životnog realiteta.

Sam je govorio: „U svemu što sam napisao ima vrlo malo izmišljenog.“

OPISUJUĆI posleratnu kolonizaciju svojih zemljaka, romansijer se raspituje za okolnosti i prilike, obilazi teren na koji su oni pristigli. Maštom i invencijom, pripovedač gradi jedan novi svet, autentičan,koji se uzima kao autorski. To su slike i događaji prelomljeni u pripovedačkoj svesti, utemeljeni na ravnoteži objektivnog i emotivnog, stvarnog i uobraziljskog. Respekt životne građe ne prizemljuje i ne koči razmah, ne ukida granicu između privida i istine.

„Literatura je čvrsto povezana sa životom“, govorio je Ćopić. Van svake sumnje, prvi znak raspoznavanja pripovedačkog opusa jeste oslon na neposrednu stvarnost, na svoje tle, na Bosansku Krajinu. Pesnik je inspiraciju nalazio u bajkovitim pričama, u čudnim junacima i bojevima, kao i u pričama djeda Rada i strica Nidže. Zanimao ga je običan čovek koji ne odudara od drugih svojim položajem, zatočen, s nižerazrednim statusom u društvenoj hijerarhiji. Pustinja seoskog života, siromaštvo „kao jedan od uzroka duševnih muka“, imanentni su njegovoj poetici. Kao kod Kočića, u žarištu je Bosna, zemlja sa malo boja i života, čiji se ljudi bore protiv nemaštine i tegobe. Ljubav prema svojoj dedovini i narodu je tema koja se prirodno podrazumeva.

Graditelji pruga i puteva, ljudsko bratstvo jugoslovenskih naroda, otadžbina koja se brani bezgraničnim požrtvovanjem. Isto tako, boje paletu opusa srpskog pesnika, pripovedača i romansijera. Od poslenika duhovne njive, a ne kao pripovedač iz zabave i razonode, Ćopić gradi delo prožeto dahom istine, jednu kompleksnu, nestilizovanu realnost. Sa osećanjem za poeziju života, pesnik i pripovedač polazi od stvarnosti pojmljene elastično, sa razmahom imaginacije, nadasve nijansirane, lirski projektovane.

* * * * * * * * * *

Tuga bronzane straže u osmoj ofanzivi

DELO ovog umetnika je svojom literarnom i životnom istinitošću više od povesne i biografske građe; može se pouzdano reći, umetnost viđenoga i doživljenoga; u njemu je autobiografsko stilotvorni kontinuitet, štaviše, jedan zapisan životopis. Upravo, opis administrativnog naslova 12-XII-1939, uveče čista je biografija od slova do slova. Reč je o tekstu baziranom na primesama iz ranog detinjstva; to je rad o autorovim ukućanima, najmenicima, školi, samoj životnoj stvarnosti.

Pisac izražava duboko čovekoljublje i tople simpatije prema ljudima koji s mukom opstaju i koji jedu bajat hleb. Pripovetke „Staro duboko korenje“, „Ćuranova snaga“, „Uskršnje jutro Todora Mandića“, „U planini“, Dvije usamljene ruke“, „Na slobodi“ i „Krvava muka“ govore o golemoj ljudskoj sirotinji.

Indikativna je i priča „Pomoć iz opštine“ o starcu Cviji Prokiću, kome opština kao sirotinji dodeljuje sto dinara. U nedoumici koje sve potrebe da namiri: od popravke krova svoje trošne kućice do poderanih opanaka, starac na kraju odlučuje da od državne pomoći kupi sebi pokrov i bude sahranjen kao čovek.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Kao i kod autora pesme „Ostajte ovdje“, Ćopićevi zemljaci, zbog teškog života, izbavljenje i spas nalaze u tuđem svetu. Odlazak trbuhom za kruhom, u američke i argentinske rudnike, gde se snaga rasipa,opisuju naslovi „Rastanak“, „Zatočenik“, „Zemlja koje nema“. Pisac je ekskluzivni reprezent poetike teskobe i suvote.

Živi svedok ratnih stradanja i tragičnih posledica, „rapsod epske pesme“, sugestivno je progovorio o našoj narodnooslobodilačkoj borbi, o herojskoj prošlosti i tekovinama borbe protiv neprijatelja. Zapažene su knjige pesama: „Ognjeno rađanje domovine“, „Pjesme“, „Ratnikovo proljeće“; te stihovi „Grob u žitu“ i „Pjesma mrtvih proletera“. O teškim vremenima i surovoj ceni slobode, izdvajaju se stihovi o bolu majke koja prima posmrtno odlikovanje za svog poginulog sina, narodnog heroja. Potresna je završna misaona i osećajna slika: Zatim je majka, svečano i kradom, Kad je ponoćna ura odzvonila, Umjesto ikone stavila znamenje I besmrtnom se sinu poklonila. („Herojeva majka“)

NARODNOOSLOBODILAČKA borba je potpunije predstavljena u širim narativnim formama. „Prolom“, „Gluvi barut“ i „Delije na Bihaću“ široka su epska slika o danima ustanka. Posleratni period, zgode i doživljaji, civilni stil života narodnih boraca, opisani su u romanima „Ne tuguj bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“. Ćopić, kome se pridružuju i Dobrica Ćosić i Mihailo Lalić, podiže ratnu tematiku na viši estetski nivo, bez crnobele tehnike.

Književni junaci nisu ličnosti koje postoje samo u rečima. Sazdani piščevom imaginacijom i invencijom, sinteza pojedinačnih biološko-biografskih kategorija, oni funkcionišu kao utelovljenje konkretne i, ujedno, izuzetne ličnosti izgrađene od realnih osobina i kvaliteta. Iz rata ili mirnodopskih vremena, od krvi i mesa, koji žive od hleba i soli; čitaoci ih pamte i govore o njima kao o svojim rođacima. Nasradin-hodžu, Martina, strica Nidžu, djeda Rada, Jovicu Ježa, Stanka Veselicu, Jovandeku Babića i mnoge druge krasi dobra duša, prostodušnost, urođena oljuđenost, čisto srce. Grub i prostodušan, krajiški mitraljezac Nikoletina Bursać je najreljefniji lik.

Pritisnut ljudskom nemaštinom, popularni muslimanski lik Nasradin-hodža dodatno je nesrećan zbog opšte ljudske bede i nevolje, zbog bezmernog siromaštva. Zato on svoj sirotinji, bilo iz redova Turaka, Vlaha, Hrvata ili Jevreja, daje poslednju šaku samlevenog brašna; u isto vreme, nezbrinutima poklanja novac prikupljen za podizanje nove džamije. Sirotinja je, ističe pisac , vaseljenska muka; nema ko da pritekne u pomoć i nahrani nezasita i gladna usta, „nema mlina koji sirotinji može namljeti“.

Van svake sumnje, Ćopićevo delo poseduje književnu lepotu, neki unutarnji kvalitet koji ostaje izvan čitaočevog obzorja. Duboko u funkciji ljudskog života i bivstva uopšte, ono opstaje ako je u izvesnom stepenu nejasno, disperzivno, i u silueti; neodređenost i nečitljivost u jednom recepcijskom kontekstu poseduje veću estetsku vrednost nego određenost smisla. Ćopićevo delo preporučuje njegova autonomna estetska vrednost; izvesno, nije posredi emanacija apsolutne autorske samostalnosti, koja može prenebregnuti uticaj književnog nasleđa i lektire. Upravo najindividualnija i najčistija postignuća potiču iz dubokog korena tradicije, usmene književnosti prevashodno.

* * * * * * * * * *

Humor je običnom čoveku potreban kao so jelu

KAO I OSTALE Podgrmečlije, autor je voleo humor „kao kruh“. Šala, dosetka, satira, ironija, aluzija kao oblici ispoljavanja doživljaja smešnog, iskazuju najdublje čovekove slobode, manifestacija su ljubavi prema životu i životne vedrine. Humor, ističe pesnik, ulepšava život, širi radost i vedrinu u našem neveselom životu. 

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

„Pitom i sklon humoru, Branko Ćopić se našao okružen sumornim ćutljivim Krajišnicima, istim takvim planinama iz kojih nadolazi mećava, studen ili jesenske teške magle, ili obilne letnje kiše, pa se njegov humor duboko zavukao u tu zemlju, kao mnoge životinje koje je sa puno simpatija opisivao u zbirci dečjih priča U svetu leptirova i medvjeda, nadajući se proleću i toplom, radosnom suncu“ (Slavko Leovac). Tvrd i težak život nudi humor preliven setom, nimalo veseo.

PISAC KOGA NAROD SMATRA SVOJIM

DOBRICA Ćosić visoko je cenio književni i ljudski lik Branka Ćopića, s kojim se družio sve do Ćopićeve tragične smrti. Ocenjujući ga u sklopu sveukupne srpske savremene književnosti,Ćosić je napisao da je reč o „najprostranijem pripovedačkom, epskom i lirskom, socijalnom, moralnom i psihološkom zahvatu u prirodu, i u kolektivnu svest i sudbinu seoskog naroda Bosanske Krajine“. Iako je pre svega pisac svog zavičaja, Krajine, Ćopićevo delo - prema Ćosićevim rečima - pripada celini seoske civilizacije srpskog naroda, koja je jedinstvena po vukovskoj duhovnoj osnovi: „Ćopić je pisac koga narod smatra najviše svojim, koga najbolje razume, nad čijim knjigama razgovara, tuguje i smeje se. Nema pismenog čoveka u ovom narodu koji nije pročitao bar po neku Ćopićevu stranicu”.

U KNjIZI Pisci moga veka (2002), Dobrica Ćosić je uvrstio Branka Ćopića u književnike koji su bitno uticali na njegovu literarnu biografiju. Ćopić je prvi živi pisac koga je Ćosić video. To je bilo u jesen 1944. u Beogradu - dok su obojica još nosila vojničke uniforme - u menzi Centralnog odbora Ujedinjene antifašističke omladine Jugoslavije.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Ćosića je, na prvom susretu, Ćopić donekle razočarao, jer se neprestano smejao i zasmejavao ljude oko sebe. „A ja tada nisam mogao da zamislim da se pisac smeje“, zapisao je Ćosić. Kad ga je poslednji put video, na sednici SANU, koji mesec pred tragičnu smrt, Ćopić je, seća se Ćosić, imao „lice najnesrećnijeg čoveka koga je video“.

Na vest o Ćopićevom samoubistvu, Ćosić je izjavio kako se strmoglavio u beton najomiljeniji i najčitaniji srpski pisac, bajkoviti maštar i najhumorniji duh naše savremene književnosti, uspešan, slavan i bogat čovek koji je zapao u depresiju i zanemeo u strahovima i nekoj ugroženosti, u zebnji za svoje golo postojanje. Odgonetajući život i smrt Branka Ćopića, Ćosić je kazao da nas ona opominje i ukazuje na potrebu da se razjašnjavamo sa sobom, da bismo bolje razumeli svoje moći i odgovornost, a „najviše svoje nemoći u ovom opakom i sluđenom svetu“.

Pesnikov humor je pomešan s lirikom, zbiljom i setom, pokapan tragikom i dozom gorčine; smeh je na rubu smešnog i žalosnog, od kojeg se recipijent najednom nađe u međuprostoru tragike i vedrine. U pesmi, koja se uzima kao uzor ljubavne poezije, „Mala moja iz Bosanske Krupe“, dominiraju osećanje neumoljive efemernosti i baladičan ton:

Sad je kasno, već mi kosa sijedi,Gledam Unu, ćuti kao nijema,Zalud lutam ulicama znanim, Sve je pusto, tebe više nema. Ej, godine, nemerljive, skupe!Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe.

Dominira smeh blagotvoran, pitom, bodar, dobroćudan, bez primesa zlobe i podrugljive žaoke. Kako je primetio Tihomir Petrović, čitaocu ponekad nije lako da ustanovi pravu prirodu Ćopićevog humora, da povuče crtu između lirskog i melanholičnog, veselog i tužnog, razgaljivog i gorkog.

* * * * * * * * * * * *

PISAC DEČJE VEDRINE U VREMENU KOJE JE NADMUDRILO I DAVIDA ŠTRPCA

SUDBINA BOGATA PATNjOM I IZUBIJANOM DUŠOM

ĆOPIĆEVA estetika konotira sa osećanjem životnog zadovoljstva. Sklad, fini i idealni oblici, unutarnji ritam, pružaju recipijentu istinsko zadovoljstvo, ono bezinteresno intelektualno uživanje. Kadšto se učini da pesnik i pripovedač ne govori ništa ni duhu ni srcu, već proizvodi samo prijatno golicanje uha; očaranost koja se oseća pri čitanju jeste u majstorstvu umetnika, u stvarnosti pretopljenoj u perspektivističku sliku i iluzionizam, u estetski  uređenom iskazu.

Reklo bi se, nijedna praktična delatnost nije sasvim lišena estetičkih crta. Književno stvaralaštvo, kao najnevinije od svih zanimanja, isto toliko je nužno intencionalno koliko i svi drugi značajni poslovi. Neka vrsta duhovnog inženjerstva, Ćopićevo pesništvo razgolićeno promoviše socijalno-kognitivna usmerenja i odnos prema društvu. Pod „pritiskom vremena progresivnih činjenica“, stegnuta snažnim obručem jedne ideje, Ćopićeva reč na poseban način pridonosi napretku i preuređenju socijalnog poretka. S oreolom borca narodnooslobodilačke borbe, autor je nosilac i propagator nacionalne svesti i sejač ideja koje će pustiti u narodu dublje korene. U službi usko postavljenih ciljeva i u uniformnom sistemu vrednosti, delo je, možda bi se moglo reći, podređeno vaspitanju i idealima proleterske revolucije; nije pogrešno pretpostaviti da je, u nekoj meri, danak estetskoj podobnosti i imperativu aktuelne stvarnosti. Neporecivo, pred nama je slikovit idejno-estetski dokument.

Književno postignuće srpskog autora obeležavaju iskrenost i odsustvo proračunatih namera. „Poruka“, ukoliko o njoj govorimo, nije kontaminirana propagandom, goropadna, nestopljena žarom pesnikovog emocionalnog plamena.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

ZNAMENITI kritičar Dragan M. Jeremić o tome kaže: „Kao svi značajni pisci, i Ćopić nije regionalni pisac, iako je kao, uostalom, i Fokner ili Kami – pisac jednog regiona. U njegovom Podgrmeču ili Bosanskoj Krajini, vidi se, naravno, mnogo šta od specifičnosti bosanske vekovne situacije: život ljudi raznih vera, tradicija, narodnosti, mentaliteta, ali uvek i nešto opšteljudsko. Njegov Nikoletina Bursać je, kao i Hašekov vojnik Švejk, u stvari, univerzalan lik, a da ne govorimo koliko je univerzalan Ćopićev humanista Nasradin-hodža. Kao i Andrić, Ćopić je svojim delom na nenametljiv način uvek afirmisao bratstvo svih naroda i ljudi Bosne, ali ne samo nje nego i čitavog sveta, zastupajući humanističko razumevanje i sporazumevanje svih ljudi sveta bez poze i pompe, apstraktnih fraza i lepih obećanja. U tom duhu, u pripoveci ’Čovječe, ne ljuti se’ on kaže: ’I kad god mislim o miru i prijateljstvu među narodima, ja ne zamišljam ni zastave, ni vatrene govore…’ “

U svojoj „Istoriji srpske književnosti“ Jovan Deretić piše: „Čim se pojavio, Ćopić je shvaćen kao Kočićev naslednik: posle dugog čekanja Bosanska Krajina dobila je novog pripovedača, dostojnog svog književnog pretka. Kočić je bio lektira Ćopićeve mladosti i do kraja ostao njegov uzor, a uz njega i drugi veliki pripovedač Bosne, Ivo Andrić. Od njih je poneo duboko osećanje za zemlju, ljude i jezik. Druge Ćopićeve književne simpatije iz mladosti: narodna pesma, Ljuba Nenadović, ruski realisti, posebno Gogolj, Čehov i Gorki, otkrivaju pretežno tradicionalnu orijentaciju ovog pisca, bližu starim realističkim pripovedačima nego savremenim piscima, modernistima i zapadnjacima.“

PESNIK po vokaciji, Ćopić izliva snažna osećanja i rečitost strasti; poetska reč je „egzemplar jezika u njegovoj estetskoj funkciji“. Stihovni konstrukt je harmonična igra misli i osećanja, paradigma lake i čiste forme; skladište beskrajno raznolikih osećanja, snovnosti i ritma. Naoko drukčiji od životno-praktičnog, metaforičan, jezik prevari horizont očekivanja adresata naviklog na iznenađenja. Viziju lepote, snažna i jezgrovita osećanja, pesnik ostvaruje u lirici. Upravo toplina izraženih osećanja, raspoloženja i preživljavanja neodvojivi su od misli. A opet, naročito lirika nije lišena sna, neprozirnosti i nestvarnosti; lirsko „ja“ sjedinjeno je s motivom, iskazan je sam umetnik, a poruke su ionako manje važne.

Pogled je upravljen u sopstvenu dušu, okrenut samom sebi, „odsutan“ za sve što leži izvan autorovog vidokruga. Osećanja i raspoloženja, neraspoznavanje ličnog od objektivnog, spoljnog od unutarnjeg, daju Ćopićevoj lirici atribut opšteljudskog, čine je svežom i bliskom.

* * * * * * * * * *

Paničan strah novih skorojevića od „Jeretičke priče“

BRANKO ĆOPIĆ je autor knjiga pripovedaka „Pod Grmečom“, „Borci i bjegunci“, „Gorki med“, „Bašta sljezove boje“, ostvarenja koja slove kao reprezentativni primer srpske proze. Pripovetke „Poslednji kalajdžija“, „Braća“,„Ne traži Jazbeca“, „Na rampi“i „Magarac sa čeljadećim nogama“ pisane su po svim pravilima književne teorije: koncentracija na jedan događaj, zaplet, dinamički razvoj radnje, hronotop, ritam i jasan kraj; karakteriše ih naglašena dramska napetost.

Neporecivo, autor jednako ima u svojoj optici aktuelnu stvarnost (sećam se da nas je kao studente obilato pomagao tokom juna 1968, dajući poprilične finansijske priloge - što direktno, što preko Udruženja književnika Srbije, čiji je član uprave bio još od prvih posleratnih dana). Iako, naime, njegovoj „golubijoj prirodi nije naročito ležala satira“, on motivu i temi prilazi na duhovit i podrugljiv način, izvrgava podsmehu lažna junaštva i nastojanja da se živi na lak način,osuđuje birokratiju i žigoše ljudske slabosti.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Premda Ćopićeva satira nije bila otrovna, jer se više oslanjala na humorne dosetke i anegdote, a redovno je sadržala i „prisenku praštanja“, povremeno je dolazilo do krupnih nesporazuma s vlastima kojima je zasmetala i ta količina satirične pronicljivosti. Posle objavljivanja „Jeretičke priče“ u „Književnim novinama“ (22. avgusta 1950), gnev birokratije bio je toliki da je Ćopić bio odlučio da prestane s pisanjem proze o bolestima novih skorojevića i o sve očiglednijem neskladu između proklamovanih moralnih načela i nove stvarnosti.

KAD JE, 29. OKTOBRA iste godine, na Trećem kongresu AFŽ u Zagrebu, Ćopić baš od Tita bio javno ukoren s govornice, njegovoj majci Soji - koja je takođe bila delegat, i sedela u drugom redu - glasno se otelo:„Ne, moj Branko nije takav, on nikada ne laže…“

„Uplašio mi je majku“, komentarisao je Ćopić kasnije taj neprijatni incident.

Sam Ćopić bio je manje uplašen. Više je bio uvređen ponašanjem svojih kolega pisaca, koji su ga javno napadali umesto da ga brane. Verovatno po nalogu s visokog mesta, Ćopića je napao, u narednom broju „Književnih novina“, zemljak i bliski prijatelj Skender Kulenović, potom Velibor Gligorić, a nisu izostali ni oštri tekstovi nepotpisanih autora. „Književne novine“ su tada izlazile sedmično, a glavni urednik bio je pisac i prvoborac Jovan Popović… U razgovoru sa Osmanom Karabegovićem i drugim bosanskim rukovodiocima, na Brionima, 10. aprila 1959, Tito se dotakao i književnih radova Branka Ćopića. „To je čovjek koji ubija dušu naše omladine“, kazao je šef države i Partije. Dan kasnije, u sličnom tonu, na istom ostrvu,Tito je tražio od direktora lista „Komunist“ Cvijetina Mijatovića da „oštrije udari“ po „Ćopićevim svinjarijama“ u kojima se izruguje ratnim i posleratnim prvacima. „Njegova je duša četnička“, kazao je tad Tito o Ćopiću, i dodao: „Sami smo za to krivi. Trebalo je da ga odmah, još u početku,  postepeno politički likvidiramo i onemogućimo u društvu.“

* * * * * * * * * *

Skokom s mosta u letu opisao vreme u kome smo tavorili

SLIČNE nesporazume izazvala je, tri godine kasnije, humoreska „Izbor druga Sokrata“, objavljena u „Ninu“, čiji je direktor bio Ćopićev partizanski sadrug Antonije Isaković.

Ćopića su spasli od hapšenja, ali ne i od isključenja iz Partije, što mu je kao prvoborcu i školskom piscu teško palo. „Nisam spreman da pišem satiru u kooperaciji s Gradskim komitetom“, rekao je Ćopić Vladimiru Dedijeru posle saslušanja pred partijskom komisijom.

Iako malobrojne, Ćopićeve satirične priče stoje na početku posleratne srpske i jugoslovenske satirične literature. Ovaj pisac prvi je u našoj kulturi započeo kritiku socijalnih nejednakosti u novom društvu, ismevao birokratski sebičluk, raskorak između izgovorenog i stvarnog, eklamatorstvo, izvitoperavanje izvornih načela i druge bolesti nekadašnjih prvoboraca i revolucionara; kritičarima je smetalo što se Ćopić oštrim stavom oglašavao pre zvaničnika, stavljajući  se, u nekom smislu, iznad i ispred Partije.

Mladi srpski satiričari iz tog perioda otišli su, sledeći Ćopićev trag, znatno dalje, kritikujući još oštrije i prodornije slabosti i anomalije posleratnog društvenog sistema.

Govorimo, dakle, o najpoznatijem pesniku detinjstva i vedrine. „Da se nisam bavio dečjom literaturom, ne bih se do kraja izrazio“, priznao je sam pesnik. U književnoj kritici je ujamčeno da je Ćopić kao pesnik za decu nadmašio Ćopića pesnika za odrasle.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Jedan realističko-imaginativni svet, igriv i prozračan, sa svim čarima, deca i dečje igre, u osnovi su pesnikovog opusa. „Smisao da se dečjoj uobrazilji primakne na najintimniji način i da u tome ne bude shvaćen kao pisac koji se dodvorava, u ovim delima doseže darovitost nekih naših i stranih klasika dečje literature“, napisao je Voja Marjanović.

U carstvu medvjeda i leptirova živi jedan svet nežan, žedan života i svetlosti sunca; to je živopisan svet insekata, pauka, ptica i medveda, koji se oduševljava i opija životom. Skreću pažnju naslovi alegorijske forme, podobni horizontu dečjeg očekivanja: „Čarobna šuma“, „Šumske bajke“ i „Ježeva kućica“. Bez ikakve sumnje, autorove stihovane priče, nalik basnama i bajkama, tvorevine su zavidne estetske vrednosti.

Pre nego što je krenuo u poslednju šetnju Ćopić je rukom napisao poruku, Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

VELIKI KOZER, koga su svi rado primali u društvo i razgaljivali se njegovim dosetkama, ipak je u dubini duše bio melanholik koji,  s godinama, postepeno zapada u depresiju. Sve teže se snalazio u vremenu „koje je nadmudrilo i Davida Štrpca“, kako je rekao Matija Bećković. Prijatelju i kolegi Antoniju Isakoviću rekao je posle književne večeri povodom četrdesete godišnjice izdavačkog preduzeća „Prosveta“: Ne valjam. Ništa ne valjam. Evo, samo da znaš da ne valjam...

I Matiji Bećkoviću se jednom bio poverio rečima: „Mene će, izgleda, strijeljati…“

Prijateljima s kojima je šetao poveravao se kako se plaši da neće imati dovoljno sredstava da plati poreske dažbine i stanarinu. Dobrica Ćosić video ga je ovako: „Usporio mu se korak, stamnjivao mu se svet.“

ZLURADOST POLTRONA I PANIKA KUKAVICA

U POTPISANIM i anonimnim reagovanjima na „Jeretičku priču“ Ćopiću su stavljane i besmislene primedbe, poput onih da je u naslovu i tekstu (zlo)namerno upotrebio pojmove iz teološke literature (jeres i jeretik).

Kritikovana je i ilustracija (uz priču) poznatog karikaturiste Zuke Džumhura; nagađalo se ko bi sve mogao stajati iza likova koje je Zuko nacrtao, kao i o mestu zbivanja i vili u kojoj se radnja događa (Dubrovnik, po svemu sudeći).

Ćopića su posebno pogađale reči iz Titovog govora u kojima se tvrdilo da pisac „nije dobronamjeran“ i da je „iznio neistinu…jednu stvar koja je prosto nemoguća“. Ondašnja štampa ponavljala je Titove reči, pa i stav: „Tako naši umjetnici ne mogu uživati simpatije niti rukovodećih ljudi niti naših naroda“. Iza ove rečenice izveštači su, kao po komandi, stavljali napomenu u zagradi: („Jednodušno odobravanje“).

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

U Ćopićevoj zaostavštini, koja se čuva u Arhivu SANU, nalazi se pismo koje je naslovljeno sa „Dragi druže Veljko“.

Veruje se da je bilo namenjeno revolucionaru i Ćopićevom poznaniku Veljku Vlahoviću, ali je ostalo neposlato.

Izražavajući čuđenje i žalost zbog brojnih zluradih komentara kojima je počašćen od znanih i neznanih, Ćopić piše i ovo: „Jedino samo čvrsto znam i vjerujem: put kojim sam krenuo častan je i dostojan pravog narodnog književnika. Ne stidim se i ne kajem što sam udario linijom satire, iako mi je bilo poznato da ću protiv sebe izazvati gnjev onih koji su pogođeni satirom, sumnje dobronamjernih drugova koji me dobro poznaju, proteste primitivaca i ljudi nenaviknutih na kritiku i slobodnu demokratsku riječ, i najzad - zluradost poltrona i paniku među kukavicama.“

U ponedeljak, 26. marta 1984, oko 14 sati, Ćopić je, „izubijane i napukle duše“, izašao iz stana u centru Beograda i krenuo ka savskom mostu koji se zove po jednom drugom Branku, Radičeviću. To je most pod kojim je, pedeset godina ranije (1934), proveo prvu beogradsku noć, jer ga, nekim nesporazumom, nije sačekao zemljak kod koga je trebalo da prespava (potonji slikar i profesor Miloš Bajić).

Pre nego što je krenuo u poslednju šetnju Ćopić je rukom napisao poruku, Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Po oblačnom i tmurnom danu, Branko Ćopić je šetao, sam, do 19 sati, a onda je prekoračio ogradu mosta i strmoglavio se na beton. Tako je sâm stavio tačku na svoj plodan, uzbudljiv i neponovljiv životopis.

Pre nego je krenuo u svoju poslednju šetnju, Ćopić je, na radnom stolu, ostavio ovu rukom pisanu poruku:

Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je to Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće!

Zbogom lijepi i strašni živote!

Mart mjesec 1984. godine! Branko Ćopić

Mnogo godina kasnije (2006), u svojoj „Knjizi zadušnica“, Brana Crnčević je pesnikovu smrt video ovako: „Ćopić je skokom s mosta u letu opisao vreme u kome smo tavorili.“

* * * * * * * * * * * *

SMEH JE OZBILjNA STVAR: SVAKA IDEJA SE KROZ HUMOR MNOGO LAKŠE POPULARIŠE

PISAC JE SEBI NAJBOLjI CENZOR

BRANKO Ćopić je živeo u prostranom stanu u glavnoj beogradkoj ulici, blizu raskrsnice zvane „London“. To je adresa na kojoj je i sedište Srpske književne zadruge. U susedstvu mu je, sprat više, bila Desanka Maksimović, s kojom je oduvek bio u prijateljskim odnosima.

Ćopić je tu živeo sa suprugom Bogdankom, koju su prijatelji zvali Cica, a on ponekad, naročito kad je dobro raspoložen, Cica-Maca. Bogdanka je bila dečji lekar. Branko je voleo decu, a ta ljubav bila je obostrana. Ipak, pisac nije bio baš srećan što ljudi često noću zovu telefonom njegovu suprugu tražeći lekarske savete za bolesne mališane. On je rano odlazio na spavanje, a budio se zorom. Posle prve jutarnje kafe sedao bi za pisaći sto i čitao i pisao do ručka.

Sami nisu imali dece. Pošto Branko nije posedovao vozačku dozvolu, doktorka je vozila „mercedes“ koji je pisac kupio od dobrih honorara pristiglih za visokotiražna izdanja njegovih knjiga na raznim stranama, i u zemlji i u inostranstvu. Vikendom bi supružnici obilazili planinska i banjska mesta po Srbiji i Jugoslaviji, a preko leta putovali su autom po Evropi, čak i do Francuske i Španije. S tih putovanja javljao bi se prijateljima, među njima i Ivi Andriću,  razglednicama, s duhovitim komentarima. U obimnoj korespondenciji Draška Ređepa, koja još nije detaljno istražena, nalazi se i jedna iz Holandije, s reprodukcijom poznate Brojgelove slike „Vavilonska kula“ iz muzeja u Roterdamu. Na poleđini je Ćopić napisao: „Ovo su počeli graditi Jugosloveni, pa im je nestalo para, a onda se posvadiše oko jezika. To je ono biblijsko smjetenije jazikov.“

ĆOPIĆEV STAN bio je ispunjen knjigama, slikama i različitim umetničkim predmetima donetim sa putovanja. U radnoj sobi dominirao je veliki drveni sto natrpan takođe otvorenim  knjigama i sveskama.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Iznad njega, uramljen Ćopićev portret koji je izradio Božidar Jakac, sa strane slike Jovana Bijelića, Ismeta Mujezinovića i drugih. Pisac je čitao više knjiga istovremeno i paralelno pisao više tekstova, najčešće olovkom. Na stolu je bilo mnogo olovaka raznih boja i, neočekivano za iskusnog pisca, mnoštvo gumica. Kao da je đačić, Ćopić nije precrtavao već gumicom brisao pogrešno započetu reč ili misao.

Više puta bio sam Ćopićev sabesednik u njegovoj radnoj sobi. Iz njegovog stana odlazili bismo na književne programe koje sam organizovao, a nekoliko puta i na Vukov sabor u Tršiću, dok je to bila velika opštenarodna svečanost (dolaskom dosovske vlasti, 2000. godine, saborovanje u Tršiću svedeno je na nivo male seoske priredbe).

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

Jednom sam, sredinom januara 1976. u tom stanu intervjuisao Ćopića za emisiju „Nedeljno popodne“ Televizije Beograd. Povod za razgovor bio je izlazak knjige „Bašta sljezove boje“, kojom se pisac vraćao svojim ranim temama, pa i strahovima nakupljenim u vreme rata. Na samom početku knjige, u pismu mrtvom prijatelju Ziji Dizdareviću, Ćopić ispisuje i ovu, kasnije mnogo puta citiranu rečenicu: „Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima...“

* * * * * * * * * *

Voleo je da do pasa bude akademik, a nadole akademac

TAJ INTERVJU se možda čuva u arhivama RTS, ali ja za ovu priliku nisam mogao da ga pronađem. Datum sam rekonstruisao prema posveti na knjizi koju sam tada dobio od Ćopića (17. januar 1976). Taj razgovor zapamtio sam i po tome što je u Ćopićev stan, zajedno sa mnom, nahrupila ekipa od 13 televizijskih poslenika - kamermana, snimatelja tona, rasvetljivača, onih koji brinu o bezbednosti ljudi i tehnike, i sl. Tolika gungula, za razgovor od desetak minuta, poprilično je nervirala Branka Ćopića, ali je on sve ipak strpljivo izdržao. Na kraju svršenog posla, dok smo pili kafu koju nam je doktorka Cica skuvala, Ćopić je upitao jednu mladu devojku iz ekipe koja je držala u ruci nekakvu fasciklu: „A ti, dušo, kakvu funkciju imaš u ovom našem poduhvatu?“ Kad je devojka objasnila da je njen posao da sagovorniku ponudi na potpis ugovor i unese u njega broj žiro-računa (tada je Televizija honorisala učešća u razgovorima i, čak, davanje kraćih izjava), Ćopić je šeretski prokomentarisao: „Bogami, izgleda da nije loše raditi na našoj televiziji jer se tamo za mlade i lijepe djevojke nalaze baš odgovorna zaduženja...“

Od razgovora koje sam sa Ćopićem vodio za novine, sačuvana su dva. Prvi je objavljen u „Ninu“ od 20. januara 1974, a drugi u nedeljniku „Zum reporter“ avgusta 1975. Intervju za „Nin“ vođen je za vreme ručka koji je u čast Branka Ćopića priredio tadašnji glavni urednik Dragan Marković, ugledno ime srpskog žurnalizma (autor scenarija TV serije Otpisani). Ručak je bio organizovan u „Politikinom“ klubu na 13. spratu zdanja u Makedonskoj 2a (sada Trg Politike). Osim Markovića, bili su prisutni i urednici Velizar Savić (spoljna politika) i Žika Bogdanović (kultura).

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

ĆOPIĆ JE POVEO sa sobom bliskog prijatelja Dušana Kostića, pisca i novinara. Još na dolasku Ćopić je, predstavljajući prijatelja, rekao: „Od mojih vršnjaka, najviše volim da budem sa Duškom Kostićem, posebno kad razgovaram sa novinarima. On se razumije u političke stvari koje ja dobro ne kontam. Uvijek je dobro imati ga za saveznika...“

Sedeo sam pri dnu stola, beležeći pažljivo Ćopićeve dosetke, i dometnuvši poneko pitanje između njegovih otvorenih i duhovitih iskaza na najrazličitije teme. Od onoga što nije ušlo u novinsku verziju intervjua, a zapisano je u mojoj beležnici, prepisujem Ćopićevu samoironičnu dosetku o akademicima, u koje je i sam spadao: „Što se mene tiče, više bih voleo da do pasa budem akademik, a od pasa nadole – akademac!“

Pošto za stolom nije bilo nijedne žene, čuo se za vreme tog ručka i razgovora još po koji vic na erotske teme. Veseli razgovor uz dobro vino potrajao bi još duže da se na vratima restorana u neko doba nije pojavila visoka i krupna žena ljutitog pogleda. Ćopić je samo dobacio „Mac-mac“ i naglo ustao, povukavši za sobom Dušana Kostića. Brzo se pozdravio sa svima i zahvalio na prijatnom druženju. Napomenuo je da treba da ide u neku posetu, na šta je bio zaboravio. Smrknuta žena koja je – pošto se nije vratio kući u dogovoreno vreme - lično došla po njega, bila je Ćopićeva supruga Bogdanka, Cica-Maca, koju je od prisutnih poznavao jedino Dušan Kostić, inače njihov kum.Ubrzo se čitavo društvo razišlo - neko na počinak, a neko na redakcijske zadatke. Od onoga što sam zabeležio, u narednom broju „Nina“ (1.202) izašli su samo Ćosićevi odgovori bez pitanja. Naslov tog teksta glasio je: „Smeh je ozbiljna stvar“.

* * * * * * * * * *

Mnogi zanesenjaci postali su veliki ratnici i heroji

ZA OVU PRILIKU izostavljam uobičajeni uvod, u kome se skicira mesto Branka Ćopića u posleratnoj srpskoj i jugoslovenskoj satiri. Ćopićevi odgovori na moja pitanja glasili su, prema tadašnjem „Ninu“, ovako:

„Odavno negujem humoristički i satirički pogled na stvari, ali mi se čini da sam prva prava proveravanja doživeo u ratu. Pred publikom sam tada nastupao raportima u stihu, koji su imali formu pisma. Ta peckava pisma čitana su na takozvanim usmenim novinama, bilo pred narodom bilo pred vojskom. Bila su potpisana sa Branko Ćopić, partizan, jer sam s konspiracijom tada - kao i sada uostalom - slabo stajao. Napisao sam dvadesetak pisama-raporta, ali su se sva izgubila. Danas bih mnoge svoje lepo ukoričene knjige dao za samo jedno umašćeno pisamce; u ratu sam shvatio da su narodu humor i satira potrebni kao so jelu.“

„Pišući Nikoletinu Bursaća i druge knjige, shvatio sam da humorističko štivo veoma brzo stiče popularnost kod publike. I ne samo to. Video sam da se jedna ideja kroz humor može popularisati. Mnoge ozbiljne i tužne stvari lakše se prime, progutaju, ako se daju kroz smešnu priču. Još je Njegoš, mislim, rekao: „Na svijetu ništa ljepše nema, nego lice puno veselosti.“ U stravičnim danima rata, humor deluje kao melem na ranu. Ni smrt nije ništa kad je u nama, i oko nas, smeh. „Bjež’mo, braćo, pobjeda je naša“, govorili smo u šali, ali nikad nismo samo bežali. U svim velikim i prelomnim trenucima Narodnooslobodilačke borbe bilo je puno smeha...Smeh je ozbiljna stvar. Humor i revolucija - mislim da su te dve reči neraskidivo vezane, jer imaju izvorište i utoku u čoveku. Polaze od njega i vraćaju mu se.“

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

„Mnogi naši pisci opisivali su humorne situacije iz poslednjeg rata. Imali smo, i imamo, divne knjige, i tekstove rasute po novinama i časopisima. Ali, nešto zapinje kad neke smešne stvari iz NOB treba preneti na veliki ili mali ekran.

ČUDI ME, recimo, ovolika povika na seriju „Filip na konju“. Pažljivo sam gledao sve epizode. Takvih simpatičnih nespretnjakovića kao što je Filip Brzak, jezičavi školarac i vrtirep, bilo je u našoj revoluciji. Meni tu ništa ne deluje izmišljeno i veštački, naprotiv... Koliko ja znam istoriju našeg ratovanja, mnogi zanesenjaci postali su veliki ratnici i heroji.

Da ne nabrajam... U Filipu nalazim nešto veliko i nedirnuto; ima on nečeg čaplinovskog u sebi, ali na sremski način. Naravno, ja ovu seriju nisam gledao kao dokumentarnu, već kao humorističku. A i Vasa Popović (scenarista) nije, koliko znam, istoričar, već humorista i književnik. Istorija sremačkog vojevanja, sa svim detaljima, proverenim, to je nešto drugo. „Filip na konju“ je lirska i humoristička balada o revoluciji, i kao takva je i zanatski odlično data. Boro Stjepanović, kao Filip, pravo je otkrovenje.“

„Ne bih rekao da je revolucija u tom smislu sveta stvar da se i iz ove, humorističke vizure ne bi mogla posmatrati. Ja sam napisao mnogo smešnih tekstova na temu NOB. Za pojedine sam nagrađivan i pohvaljivan, i ne mislim da danas valja menjati ugao gledanja na ove stvari... Imao sam, doduše, neprilika u svoje vreme, ali ne s publikom i čitaocima. ’Gde si video da je pseto izabrano u upravu lovačkog društva?’ – pitali su me povodom priče ’Izbor druga Sokrata’. Ja kažem da je to satira, i treba je drukčije shvatiti no izveštaj u novinama.

Svađao se ja, džapao. ’Idi’ - rekoše mi - ’kući, i napiši komentar: objasni šta je to satira i zašto pišeš te takozvane satirične priče.’ Ja počnem da pišem nekakve komentare, znojim se, tek će meni žena: ’Tvoje je da pišeš a ne da tumačiš!’ I ja batalim.“

* * * * * * * * * *

Humoristi i satiričari su duboko humana stvorenja

„...SVAKI PISAC je sam sebi najbolji cenzor. Izuzev ako nisu u pitanju neka čudna vremena, pa je teško izabrati orijentir, ravnati se. Mlado, novo društvo najčešće ne trpi satiru. Ne voli da vidi sebe u smešnom ogledalu. Za njega je sve svetinja. I most koji je sagradio, i cesta, i škola. Čuo sam jednog političara koji, povodom nekih satiričkih opaski na neke naše greške, kaže: ’Revoluciju treba negovati!’ Ja mislim da smo je dosta negovali i da je moramo nastavljati.“

„Izgleda da kod nas mnogima još nisu jasne stvari o satiri i satiričarima. Zar je normalno u satiričaru i humoristi gledati državnog neprijatelja, političkog diverzanta? Satiričar, pre svega, govori o dragim stvarima, želeći da ih učini još dražim. Zar najviše slobode nemamo kod svojih bližnjih? Ako se ja, prema tome, podsmevam nekim greškama u našem razvoju, to je zato što bih želeo da se greške ne ponove. Ja u rečima, oštrim rečima, vidim mogućnost razumne popravke sveta. Humoristi i satiričari su, po mom mišljenju, duboko humana stvorenja. Oni o ljudima i njihovim propustima govore s većim ili manjim simpatijama; imaju ljubavi za one s kojima se šale...Svest o potrebi pisanja satire treba i u socijalističkom društvu da bude podignuta na nivo poslanja, misije. Naše društvo zna, trebalo bi da zna, da ga nijedan smešan tekst ne može srušiti.“

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

„Tabu teme? Nema tabu tema. Postoje samo teme koje nisu za humoristički i satirični pristup: bolest, nesreća, siromaštvo... Postoje, u nas, jedino zapostavljene (ne zabranjene) teme. Naši pisci oko nekih tema obilaze kao mačak oko vrele kaše. Gde su knjige o radnicima? Zar radništvo treba da bude prisutno samo u referatima, i to sve napadnije, kako koji dan ide, kao da smo tek sad, posle tri decenije, otkrili radničku klasu - kako je u „Odjeku“ primetio moj prijatelj Dušan Kostić. Televizija nešto pokušava s radnicima, ali to ne deluje dovoljno ubedljivo. Kao da su radnike, na silu, gurnuli pred kamere i rekli im šta valja kazati, da slučajno ne pogreše! Zatim, evo još jedne krupne teme: položaj seljaštva, posebno onog koje ne želi da ore zemlju već traži hleb u industrijskim centrima, ravnoj Vojvodini ili Nemačkoj. Kakvih tu sve trauma ima!

Što samo nisam malo mlađi... Nešto o seljacima koji su kolonizovani u Vojvodinu pisao je mladi pisac Branko Letić, u knjizi „Šljiva sa nož-sjenkom“, koju je izdala ’Prosveta’. Dopadaju mi se i priče Milisava Savića i Miroslava Josića Višnjića.“

„ POVODOM proslave Domanovićevog jubileja, mnogi su se isplakali nad sudbinom srpske i uopšte jugoslovenske satire. Kao da opet tapkamo u mestu. Pogledajte „Jež“! Na šta on liči? Izgubio se kao da su ga dva puta prokuvali. Nešto se pravi (lažno) ozbiljan...Uopšte, mogli bismo da se postidimo i pred Nušićem, i pred Domanovićem, i pred Marinom Držićem. Ne samo da ih nismo nadmašili, već smo daleko ispod njihovog nivoa. Oni su pisali satiru koja je sekla - što je nož oštriji to manje boli - a po našim novinama čitamo tekstove koji pogađaju cilj koliko i vojnici kada se najedu pasulja.“

„Mislim da je ovom našem vremenu potrebno malo više satiričnih tekstova. Moram da prekorim moje mlađe kolege. Previše razmišljaju, dvoume se, šta li... Neki pisci su zaključili da treba ćutati. Ja se sa takvim odgovorom ne slažem. Ako ova pauza postraje duže, šteta bi mogla biti višestruka. Dižu glave i neki jednoumci - jedna pamet, jedna knjiga - i ispaljuju svoje ćorke.“ […]

Ima nas nekoliko pisaca koji smo podobijali sve moguće nagrade, redom. Ono jest, što rekao Krklec, „nagradica kakva bila, rođenom je sincu mila“, al’ je šteta što ima dobrih pisaca – pada mi na pamet Slobodan Marković, recimo - koji nijednom u životu nisu bili nagrađivani.

A ima i pisaca koji su dobili nagrade pa prestali da pišu. Nagrada kvari onog ko je nije zaslužio... Od svih nagrada najdraža mi je jedna koju sam dobio u Hrvatskoj: nagradila me deca, osnovci, kao svog najmilijeg pisca. Nju ne bih dao ni za koju drugu. Nagrađivan sam i u drugim republikama. Sem u mojoj Bosni! Imam ja i ordenje grdno. Orden bratstva i jedinstva, dva Ordena zasluga za narod. Orden Republike, i druge... Nisam dobio jedino Orden za hrabrost, i ovom prilikom protestujem zbog toga. Čak i ako nisam bio osobito hrabar, činio sam druge hrabrijim, zar ne?“

* * * * * * * * * * * *

BRANKO ĆOPIĆ JE ZNAO DA UZBURKA BEOGRADSKU KNjIŽEVNU ČARŠIJU

LITERARNI LUCIFER TUŽAKA KOMITETIMA

DELO Branka Ćopića fascinira trima osobinama: kvalitetom, obimom i stilskom raznovrsnošću. Gotovo nema književnog roda u kojem se nije, manje ili više uspešno, ogledao. Na pitanje koliko je knjiga ukupno napisao - slegao je  ramenima. Pokazivao je bibliografiju objavljenih radova, preko dvesta stranica!

Radna soba poznatog pisca bila je pretrpana knjigama. ’Ja nisam samo pisac, ja sam i čitalac’, govorio je. Priznavao je da je često  ostavljao pero zarad opojnih slasti koje čuvaju korice neke druge, tuđe knjige. Na pitanje o najvrednijim među hiljadama knjiga koje ima u stanu, takođe nije odgovarao. Pristajao je jedino da nabroji desetak nezaboravnih knjiga naše književnosti. Evo Ćopićevog izbora: „Na Drini ćuprija“ i „Prokleta avlija“ Ive Andrića, „Seobe“ Crnjanskog, „Tražim pomilovanje „Desanke Maksimović, „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice, Selimovićev „Derviš i smrt“, „Lelejska gora“ Mihaila Lalića, „Vreme smrti“ Dobrice Ćosića... ’Ne znam da li bi bilo neskromno da spomenem i moju „Baštu sljezove boje“, zaključio je Ćopić svoj izbor.“

Ovaj spisak knjiga koje je Ćopić visoko ocenio, i koji je objavljen u razgovoru u „Ninu“ 20. januara 1974. izazvao je žive komentare u beogradskoj književnoj čaršiji, više zbog naslova koji neočekivano  nedostaju nego zbog onih koji su, očekivano, prisutni.

Upadljivo je da nije spomenuta nijedna knjiga Danila Kiša, dobitnika nagrade redakcije koja je bila domaćin Ćopiću i družini. Zbog toga mi je i sam Kiš zamerio pri susretu u „Gradskoj kafani“, pitajući se da nisam ja omaškom izostavio sa spiska bar „Peščanik“, roman godine (1972) po izboru „Ninovog“ žirija.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

NEŠTO VEĆU  nevolju (Ćopiću, a ne meni) donelo je ignorisanje knjiga Oskara Daviča, plodnog romansijera i pesnika, takođe „Ninovog“ laureata, i to trostrukog (1956, 1963. i 1964). Davičo se žalio i političkim faktorima u gradu i Republici. Zbog izostavljanja Davičovih romana i poezije, Ćopić je opet bio saslušavan pred partijskom komisijom.

Ovom deliktu pridodat je još jedan - Ćopićev intervju moskovskoj „Literaturnoj gazeti“, u kome je o Daviču kazao sledeće: „Davičo je štuka koju Partija pušta u književne ribnjake - a zna se šta štuka radi drugim ribama!“

Od Ćopića je Partija tražila da demantuje delove intervjua ruskim novinarima koji se odnose na Daviča, ali je on to odbio. Nekoliko dana po objavljivljenom razgovoru u „Ninu“, Ćopić me pozvao na kafu u svoj stan i interesovao se da li sam imao kakvih teškoća. Odazvao sam se pozivu i proveo pola sata s prilično zabrinutim piscem.

Savetovao mi je da  ako budem podvrgnut nekim pritiscima svu odgovornost prebacim na njega, koji je stariji i ima više iskustva s partijskim sudanijama. O Kišu nije rekao ni reč, a o Daviču je govorio prilično oštro, naročito o njegovom karakteru.

Nije mu sporio talenat i marljivost, ali je više puta ponavljao da u Davičovoj radnoj sobi kao da sedi „sam đavo Lucifer, i miješa po uzavrelom kotlu“.

Matija Bećković o Branku Ćopiću

ĆOPIĆ je jedna komplikovana ličnost. On je bio građanin i gos ali je izigravao seljaka. Nosio je  preko fraka kožuh. A kad je govorio, to nije bio njegov glas. Tako govore Srbi iz Bosne. O muslimani,  Srbi bosanski, govore odsečno, glasno kao Skender Kulenović, Meša Selimović… Ivo Andrić govori ispod glas ga čuješ. Ćopić govori tuđim glasom. Kako je on znao odakle je došao, u njemu se nakotio veliki Ti razni Krajišnici, i ovi i oni, dolazili su njemu, da ga uha Pa ga onda izvedu u hodnik pa kažu: 

– Aha, jesi li se prepao?

To je šala. Velika drama je to bila, jer je on više uradio partizansku borbu nego sve njihove divizije. Tito je govorio da je izdajnik, a njegova majka je na nekom AFŽ kongresu ustala i rekla: 

- Moj Branko nije izdajnik!

Velika je misterija njegov lik. Ličio je na Skandinavca,   plavušan s fizionomijom koja nema veze sa njegovom braćom, rođacima. Soja, njegova majka, jedina je mogla reći ko je njemu otac.

Fotografije: Arhiv SANU, Muzej Jugoslavije, iz knjige „Deset portreta i deset razgovora“, Instagram@hercegovina i hercegovci, Fejsbuk, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ i Vikipedija

On nema verzija. Uzme olovku i zapisuje ono što iz njega ističe. David Štrbac je i prototip za ljude iz Bosne.

Kobajagi se priklanjaju, prave se blesavi, ne bi li nekako ostali živi.

DUŠKO Radović ga je cenio zbog njegovog basnoslovnog dara i velike popularnosti. Bilo je najviše Brankovih pesama u čitankama. Ali, kako je vreme prolazilo, sve više je to bilo demode. Za nova pomodna shvatanja Ćopić je ostao seljak. A nije bio seljak. Dogurao je dotle da je išao na Hristov grob.

Onda se uplašio da će to biti razlog odmazde. I onda je, kako kažu sadašnja deca, odlepio: 

- Ne valjam ti ništa.

Kada se bacio s mosta, to su takoreći sakrili. Otišao sam kod njegove žene kada je već sve bilo gotovo. Ona priča: 

- Hteo je on da skoči odavde s prozora, ali mu bilo žao da ga ja vidim dole na pločniku.

Vratio se jednom iz tašmajdanske šetnje i rekao ženi: 

- Izgleda da će mene strijeljati…

On je bio najpoznatije lice u Jugoslaviji, još pre televizije.

Sada su svi poznati. On je bio lik iz čitanke. Stalno je bubnjao i neko veselje širio, čime je zatrpavao svoju veliku tugu. Sada mi je žao da to kažem, ali i to se čulo:  

- Prevodio je svoj narod u tuđu veru.

To je, strašno rečeno, ali je od toga nešto bilo. Taj ogromni zanos ljudi da će da stvore društvo besklasno, srećno… Pa neka košta kolko košta. Posle se ispostavilo da je to sve ni iz čega. Kada smo potpisivali „Predlog za razmišljanje“, rekao je: 

„Vi ne znate šta je Bosna. Što je ovde diskusija - tamo pokolj.“ U istoj zgradi, jedno ispod drugoga, stanovali su Ćopić i Desanka.

Zemni ostaci pisca, koji je bio simbol vedrine i duhovitosti - iako je još 1971. bio napisao priču pod nazivom „Samoubistvo“ - sahranjeni su jednog tmurnog martovskog podneva u Aleji zaslužnih građana beogradskog Novog groblja, bez ikakvih oproštajnih govora. Tu Ćopić, za sada, počiva sam. Na kamenoj ploči, uz njegovo ime i zanimanje (književnik), stoje samo godine rođenja i smrti (1915–1984). Nije bilo mesta da se ukleše epitaf koji je pisac odavno sam sebi namenio:

Šaka zrnja, slame snopić
To je čitav Branko Ćopić.

Preporučujemo

Društvo

0 0

DISIDENTSKA ZVONA ZA SLOBODU MISLI: Progoni i suđenja političkim neistomišljenicima u Srbiji

17. 03. 2025. u 17:00

Društvo

0 2

GREŠNICI SA PRVE STRANE ISTORIJE: Rađanje disidentskog pokreta u Jugoslaviji i Srbiji

11. 03. 2025. u 06:30

Društvo

0 2

UKIDANjE ROPSTVA U SRBIJI I ZNAK NEZAVISNOSTI ZEMLjE: Istorijski značaj donošenja Sretenjskog ustava 1835. godine

25. 02. 2025. u 07:00

Društvo

0 0

LORD KARINGTON IGNORIŠE ČANKA: Obnova koncepta za konkurentsku državu na tlu Srbije

17. 02. 2025. u 12:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije