TRI DECENIJE OD SMRTI NOVAKA NOVAKA, AUTORA LEGENDARNIH SERIJA: Sa humorom nema šale

POSLEDNjI dnevnički zapis Novaka Novaka, od 11. marta 1995, glasio je "Preminuo Mija Aleksić. Dugo se i uspešno borio protiv svih mogućih bolesti koje su ga godinama napadale. Lola doleteo iz Budve da održi posmrtno slovo."

Istorijski arhiv Beograda

Ni mesec dana potom, u "Politici" je pisalo: "Dobri čovek Novak Novak umro je 6. aprila 1995. godine. Po njegovoj želji, ispratili su ga najbliži, bez pompe. Govor je održao Lola Đukić."

Već u septembru, preminuo je i Lola.

Oni koji su decenijama, posredstvom malih ekrana u valjda svaki dom diljem one velike zemlje unosili (o)smeh, u svim varijantama - od onih osmejaka osenčenih blagim grčem gorčine prepoznavanja, do stvarnih grčeva stomačnih mišića od silnog grlenog smeha, ta neponovljiva ekipa "Servisne stanice", napustila je ovaj svet te iste godine. U tek nekoliko meseci već tužne 1995. Ništa više nije bilo smešno, odavno. Od tad - ni na TV programu.

Novak Novak, taj rođeni (i profesionalni) humorista, svestrani stvaralac čiji je duh do danas ostalo nemoguće prevazići, do 1957. bio je urednik na Radio Beogradu a svoje je početke na Televiziji Beograd - i (pra)početke same kuće pa i humorističkog programa, opisao u memoarima naslovljenim "Pozorište u srcu", sledećim rečima:

"U maju '57. radio je prestao da koristi moje usluge. Postavljen sam za urednika nepostojeće beogradske Televizije. Postao sam šef neograničenih količina - ničega. Beogradska TV je tog maja bila upravo to: bez studija, kamera i scenarija, bez tehnike i zgrade. Samo vazduh. Lično - osećao sam se kao admiral pomorskih snaga Švajcarske Konfederacije! Predao sam nasledniku svoj sto, pepeljaru i pisaću mašinu pa preselio u - hodnik. Hodnicima Radio Beograda muvali su se usporeni kuriri, usplahireni pisci, isluženi pevači, skribomani, kantomani... Sad smo im se pridružili i mi - admirali! Šaka jada, u stvari: nekoliko novinara, filmskih snimatelja, reditelja. Jedva smo se između sebe poznavali ali nas je neizvesna budućnost zbila jedne uz druge, kao brodolomnike na krhkom splavu. Budućnost se zvala TELEVIZIJA a u nju sam se razumevao koliko i u nuklearnu fisiju."

Otkako se naša prva TV serija "Servisna stanica" 1959. godine zavrtela na, tada malobrojnim TV prijemnicima, ime Novaka Novaka na špici obećavalo je dobru zabavu i smeh - a tu je garanciju najčešće "pojačavalo" ime Radivoja Lole Đukića, čineći njen rok trajanja neograničenim.

Autor bezbrojnih nezaboravnih serija i filmova Novak, o toj je saradnji sa Lolom Đukićem ali i svom odnosu prema poslu pisao ovako:

"Sa humorom nema šale. Naročito ako se serijski proizvodi. Kao automobili. Tada je to prava fabrika: angažovani su ljudi i tehnika, traka radi, roba se isporučuje gladnom i nezasitom tržištu. Svi - i proizvođači i kupci - viču: još. Nema odmora, nema ličnih razloga, nema prenemaganja: još, još, još! I ne može se posle prvih saplitanja i uzbrdice reći: "Izvinite, šalili smo se". I pobeći u prvu rupu. Kada se već jednom upregnete u ta prokleta serijska kola - nema natrag! Televizijska traka ima svoj neumitni hod... I tako deset, petnaest, dvadeset pa čak i sedamdeset četiri nedelje. I tako dvadeset godina - da smo živi i zdravi svojoj majci! Epizode se, razume se, mogu pisati i unapred. Mirno, negde na obali mora ili hladovini stoletnih platana Vrnjačke Banje. Tako radi većina pisaca. Lola i ja - n i k a d a! Razlog: stalo nam je da budemo aktuelni, da nam ne promakne događaj nedelje."

I bili su - najaktuelniji. I nije im promicalo - baš ništa. Toliko, da danas katkad deluje zapanjujuće aktuelno, ali i neverovatno, pomisao na to da su tako pisali, to snimali i prikazivali, na onoj Televiziji, u onoj zemlji. Što opet mnogo govori i o toj zemlji i o toj televiziji, i o mudrosti autora.

I stvarali su zvezde - neprevaziđene ikone humora, od pomenutog Mije, preko Miodraga Petrovića Čkalje i Novakovog drugara iz školske klupe Vlastimira Stojiljkovića do brojnih drugih glumačkih imena. Ovaj je potonji, Đuza, u ulozi Rodoljuba Rođe Petrovića, predvodio ekipu "Pozorišta u kući", jedne od prvih naših serija "mamutskog" tipa koja se protezala kroz pet serijala i trinaest godina, od 1972. do 1984, približivši se trocifrenom broju epizoda.

Radomir Putnik, jedan od ljudi koji su takođe stvarali istoriju naše televizije, Novaka Novaka opisuje kao "jednog finog, uljudnog, elitnog gospodina, ljubaznog prema nama mladima koji smo tek došli". Dramski pisac Miodrag Mija Ilić koji je tada bio urednik u Kulturno-zabavnom programu, kaže da Novak i on nisu direktno sarađivali ali su drugovali, za "Novosti" se prisetio:

- Novaka pamtim kao divnog, nadasve skromnog čoveka gospodstvenog držanja i velike mudrosti i znanja. Nije se mnogo laktao niti pačao u samoupravne sporove i slične drangulije, a bio je dragocen saradnik, pre svega Lole Đukića. Bio je Novak tih, čak povučen, što je njegove reči činilo još "skupljim". Dok bih ja, uobičajeno, neprestano i previše lajao, on bi klimao glavom i slušao, ćutke. A opet, bio je toliko mudar i duhovit da bi mi ono malo reči koje bi potom izgovorio, uvek puno značile i zadugo bih ih upamtio.

 Miloš Miša Nikolić, koji je u RTS bio od 1968. do bombardovanja zgrade 1999, u poslednji ciklus "Pozorišta u kući" bio je uključen kao dramaturg (istina, u špici je tad potpisan kao Milan, ali mu nije padalo na pamet da se požali), kaže: "Skroman, duhovit, prirodan, nezlobiv. Takav je bio Novak Novak.", a beleži i ovo:

- "Evo ih opet!" tako mi je govorio Novak. "Evo ih opet! Tako su nas dočekivali mladi TV kritičari. Kao, evo opet onih dosadnih klovnova, Lole Đukića i Novaka Novaka! Svaku epizodu su tako, posprdno, ispraćali. Kakav bljak,kakav bljak! A posle desetak, petnaest godina, ti isti, ne više mladi i nadobudni TV kritičari, kukali su: Nema nam više onih divnih satiričara, Lole Đukuća i Novaka Novaka! Nema više onakvih velikana! Eto, tako to ide..." Tako mi je govorio. Voleo je šalu. Poznavao je glumce, znao za lakomost mnogih od njih. Naročito svog druga iz detinjstva, iz Kruševca, Bate Paskaljevića.

Pravi autor "Pozorišta u kući" je on. On je postavio šemu, likove, odnose, dokle mogu da idu sukobi, a da ne pređu granicu... Kao da je postavio igricu: tu je sve moguće, milion kombinacija, ali postoji okvir, preko koga ne može da se pređe. I to je funkionisalo. Publika se uklopila u tu šemu, u tu trakalicu, pa je "Pozorište u kući" postalo deo kuće, deo života. Staro "Pozorište u kući" i danas, posle toliko godina, deluje uverljivije, životnije, od rimejka. Možda zato što nema bar jednog iz fraze s početka "Evo ih opet". Bar Novaka Novaka. On je znao kako se TV testo mesi, kako se TV testo soli, kako se TV testo peče, da bi se dobila prava TV zabava.

"Pozorište" - prva sećanja na TV

NOVAK Novak uspeo je da, preciznim i nenametljivim rukopisom svojstvenim samo velikim majstorima scenarističkog zanata, uspostavi osnovne parametre žanra porodičnih serija, po kojima je Televizija Beograd postala prepoznatljiva na prostoru čitave Jugoslavije i koji su se i nadalje poštovali i nadograđivali kroz dela mnogih značajnih pisaca ove vrste sadržaja. Jasnim i britkim humorom ubačenim u arhetipske životne situacije ovo Novakovo delo pretvorilo se u model koji su mnogi scenaristi nadalje sledili, ili barem pokušavali da ga slede, a u istoriji Radio-televizije Srbije ostalo kao jedno od njenih najvećih dostignuća vezanih za njen igrani serijski program - smatra filmski i TV reditelj Marko Novaković, odgovorni urednik Redakcije dramskog i domaćeg serijskog programa RTS, čije je najraniije detinjstvo i odrastanje uz TV ekran u velikoj meri obeležila serija "Pozorište u kući", dok se karikatura neponovljivog kreatora Novaka, sa kuvarskom kapom na glavi i scenarijima koje je kutlačom mešao u loncu, trajno urezala u njegova prvobitna sećanja vezana za televiziju.

Istorijski arhiv Beograda

Kako je "mučio" Batu

DRAMATURG Miloš Nikolić prepričava kako je Novak "mučio" Batu Paskaljevića:

 - Da mu scenario nove epizode jedne serije, ali u taj primerak na celoj strani, ubaci tekst za Batu, odnosno lik koji i ne postoji u toj epizodi, a u tekstu sve samo psovanje vlasti, užasno psovanje vlasti. Svaki običan čovek bi bar posumnjao da tu nešto nije u redu, ali glumac ne. On gleda čitavu šlajfnu samo za njega, znači, dobro, odlično. I navali da buba tekst. U studiju 1, počne snimanje, Lola Đukić postavlja glumce, kamere, kao i obično, Bata sa strane, proverava da li je naučio tu kobasicu od teksta kako treba. Pogleda Lolu, kao da pita: Gde ću ja, Lola mu samo da znak rukom da tu sedi i čeka. Snima se, sve je blizi kraj, Bata pita Lolu, A ja, a ja? Lola mu samo da znak, da sedi i čeka. Gase se kamere, gase svetla u studiju, Bata prilazi Loli i Novaku, razočaran. Tek tad mu Novak kaže: "Da li si normalan? Pa kako si mislio da takav test može da uđe u ove epizodu i ide u program TV Beograd?"

Tek tad Bata shvati, da taj tekst zaista nije moguće snimiti ni emitovati.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije