MUZEJ MORA DA OSLUŠKUJE IMPULS ZAJEDNICE: Dr Stevan Martinović, v.d. direktora MPU o poštovanju istorije i tradicije kuće, ali i budućnosti

AKO želite nešto da promovišete, brendirate, da se nečim dičite, onda pre svega morate da imate dobar proizvod, koji je nukleus svake prezentacije i reprezentacije, smatra dr Stevan Martinović, koji je nedavno imenovan za v. d. direktora Muzeja primenjene umetnosti.

Foto privatna arhiva

- U tom smislu dobri kustoski programi, dobre izložbe i rad sa publikom su, po mom osećanju stvari, jedan od najboljih načina da se uspostavi visoki kriterijum, po kome bi MPU nepogrešivo bio prepoznat kod publike. Zato moramo da se okrenemo vlastitom kvalitetu, uz primenu savremenih muzeoloških praksa - ističe u razgovoru, za "Novosti", istoričar umetnosti, koji je donedavno bio član Upravnog odbora ove institucije (u kojoj je i napravio prve profesionalne korake).

Minulih deset godina, pod njegovim rukovodstvom Narodni muzej Smederevske Palanke, je sa svojom izuzetnom zbirkom postao vidljiv na nacionalnom nivou.

Stručno se iskazao i kao autor nekoliko naučnih radova, izložbi i kataloga, a upravo se iz štampe pojavilo njegovo delo "Simbol(i) grada: remek-dela srpskog modernizma u službi reprezentacije lokalne zajednice".

- Muzej primenjene umetnosti ima dobre temelje - ističe sagovornik. - Postoje manifestacije koje su, u svom dugom trajanju, postale simboli ove ustanove, njena okosnica. Pored Salona arhitekture i Dečijeg salona, to su i studijske, reprezentativne izložbe, organizovane povodom 6. novembra Dana MPU.

Foto D. Udovičić

Stav dr Martinovića je da su MPU potrebni upravo takvi kustoski projekti, jer za njih postoji veliko interesovanje.

- Zajedno sa zaposlenima, odnosno timovima koje budemo stvarali, trudiću se da ih bude što više. Takve su postavke stvarale istoriju ove kuće, od one posvećene srebrnim čašama, preko "Osvežavanja memorije", do prošlogodišnje, posvećene nadrealizmu, a realizovane je u saradnji sa drugim institucijama. Sa druge strane, važno je da razvijamo i nove kustoske prakse. Jer, svet u kome živimo se neprekidno menja.

U osnivačkom aktu ovoga muzeja, podseća sagovornik, stoji da je on osnovan zbog proučavanja srednjevekovne umetnosti, a danas svedočimo nekim drugačijim trendovima:

- Promenila se naučna i stručna paradigma, interesovanje publike, društvene okolnosti. MPU tako sada ima i centar za modu, za dizajn, arhitekturu... Takođe, promenile su se i generacije, došli su neki mladi kustosi koji će dati svoj dopronos.

Ipak, glavna težnja biće bavljenje sopstvenim zbirkama, koje bi trebalo da se predstave domaćoj, ali i međunarodnoj publici. Sagovornik podseća da je još pedesetih godina prošlog veka MPU gostovao u Parizu sa izložbom posvećenom vizantijskom nasleđu u Jugoslaviji, tradiciji po kojoj smo u svetu odavno prepoznatljivi:

- Srbija je bila i ostala zemlja fresaka. Danas su neke od njih veoma ugrožene, a neke više i ne postoje. Naša država ima interes da uspostavi taj kontinuitet, nastavi tu nit, koja nas predstavlja kao zemlju fresaka.

Kada je reč o sudbini daljeg ostanka na istoj adresi, na kojoj je MPU podstanar, jer je zdanje na Topličinom vencu vraćeno porodici Čelebonović u restituciji, Martinović kaže da je tu situaciju pratio još kao član Upravnog odbora, i da će razvoj zavisti od mnogih elemenata:

- Nije tajna da ovaj, kao i svi drugi naši muzeji, ima problem sa prostorom, jer je vrlo malo njih čije su zgrade namenski podizane. To stvara organizacione probleme, koji se tiču i bezbednosti. MPU se tako već 75 godina prilagođava onome što ima i sa čim može da radi. Vidimo tendenciju države, prema kojoj se otvaraju novi muzeji, pa se nadamo da će u nekoj budućnosti biti sluha i za rešavanje naših problema.

A jedan od njih, sa kojim se susreću i drugi muzeji, ali i biblioteke, arhivi, u gotovo svim našim sredinama, primećuje sagovornik, je i nedostak depoa:

- Ima različitih rešenja koja naša struka nudi, među kojima su i centralizovani depoi, koje bi koristilo više institucija. Živimo u vremenu u kome se sve čuva, sa tendencijom da se ništa ne zaboravi, iako je čovek sazdan da zaboravi. Na iranskom se čovek i kaže - "onaj koji zaboravlja". Moramo da nešto zaboravimo, kako bi mogli da pamtimo, to je uzročno-posledično.

S druge strane, sve više se, kako kaže, otvaraju zbirke predmeta iz devedesetih godina prošlog veka, ili upotrebnih predmeta:

- Sada muzejski predmeti postaju stvari iz svakodnevice naše neposredne prošlosti. Imamo potpuno dugačije narative za to šta je muzejski predmet i kako se on tumači. Nisu to više samo eksponati koje je ophrvala patina vekova i starine, već ih ima i digitalizovanih, a među njima su se našle i kasice prasice, ili posteri iz nečijeg detinjstva. Oni jesu značajni i za nasleđe i za pamćenje neke generacije ili zajednice. Ali, ulazimo onda u drugi problem, kada je u pitanju selekcija, jer se sve svodi na subjektivnu procenu kustosa. Tako se stvara selekcija boljeg, najboljeg... a život nije satkan od najboljih stvari. Mislim da muzeji, ipak, moraju da odgovaraju životu i da slušaju impulse svojih zajednica, publike.

Muzej primenjene umetnosti je nacionalni muzej, a njegove visoke standarde, podseća sagogovornik, postavili su istaknuti stručnjaci poput Bojane Radojković, Zagorke Janc, akademika Gojka Subotića...

- To je jedno veliko nasleđe. Vreme velikih izložbi, pisanje značajnih monografija... Pre svega zbog tih ljudi, i onoga što su nam ostavili, ambicije ove ustanove moraju da budu velike. Ali, pre svega zbog publike, koja to od nas očekuje - zaključuje dr Stevan Martinović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije