NE PRESTAJEMO DA SE SMEJEMO GORKOJ REALNOSTI: Darijan Mihajlović, reditelj

U POZORIŠTU na Terazijama uskoro na repertoaru dugo najavljivana premijera: mjuzikl "Balkan ekspres" pred publikom je 25. i 26. aprila, u dve ravnopravne podele, s potpisom Darijana Mihajlovića. Poznati reditelj prethodno je postavio dve predstave u našem jedinom muzičkom teatru ("Na slovo, na slovo" i "Veče mjuzikla"), ali ovog puta reč je o pravom spektaklu - domaćem mjuziklu sa više od sto izvođača i kultnom filmskom naslovu, koji i posle četiri decenije uživa veliku popularnost u nebrojenim repriznim izvođenjima.

foto N.Skenderija

Mihajlović, stalni reditelj Monbižu pozorišta u Berlinu i profesor FDU u Beogradu, iza sebe je ostavio više od sto predstava u različitim žanrovima. I ova godina mu je počela "u fulu": u februaru je režirao Bizeovu operu "Lovci bisera" u Narodnom pozorištu, a već krajem meseca odlazi u Berlin gde će raditi "Građanina plemića"...

U međuvremenu, publika s nestrpljenjem očekuje da vidi Lili, Popaja, Pika, Stojka, Kostu i Tetku na pozorišnoj sceni?

- Biće to mešavina žanrova, možda je "Balkan ekspres" najviše tragikomedija. U genijalnom Mihićevom tekstu premisa je dovedena do apsolutnog paroksizma: muzičari koji ne pripadaju ratnom stanju i ne znaju u njemu da se snađu, okruženi su žicom, vojnicima, Nemcima. I onda ih pustiš da se u tom vihoru snalaze. Imam na umu jednu rečenicu Ervina Piskatora u knjizi "Političko pozorište". Kad je počeo Prvi svetski rat, Piskator je mobilisan. Oko njega fijuču meci, eksplodiraju granate, a vojnik u rovu ga pita: "Izvini, šta si ti po zanimanju?" Odgovorio je da je glumac i piše kako mu nikada nije gluplje zvučalo nego u tim okolnostima.

Od te premise pošao je i Mihić?

- Doslovno, jer šta može da bude luđe nego da jedan muzički bend, koji do tada živi prilično lagodan život, od tezge do tezge, staviš u okolnosti rata? U suštini, smestiš šest klovnova tamo gde nikako ne pripadaju. Do pola priče je komedija, ali ima jedno prelomno mesto u tekstu: kada streljaju Maksu Sladoledžiju koji im poverava na čuvanje devojčicu Leu, Jevrejku. Tog trenutka orkestar shvata da je vrag došao po svoje, da okupatori ubijaju i da nema više šale i komike...

U mjuziklu će se čuti sjajna muzika Zorana Simjanovića?

- Sve su numere njegove, mada ima i dodatnih koje je radio Aleksandar Sedlar. Bilo nam je potrebno da vežemo neke scene numerama koje smo pravili od poznatih Mihićevih replika kao autonomne songove. Jer, mjuzikl nije film, a mjuzikl traži još muzike. Odnos između govornog i muzičkog dela je 40 prema 60 odsto, u korist teksta. Idealno je pola - pola, ovde smo morali da dodamo da bismo došli do mjuzikl forme. Na kraju, sve je savršeno uspelo. Stvorena je celina, ne izgleda kao da je nešto "krpljeno". Naprotiv, leglo je kao rukavica na ruku.

Film je i danas veoma popularan, između ostalog, i zbog antologijske podele. Koliko je bilo teško da za tu magičnu šestorku nađete prave protagoniste?

- Probali smo sve što je genijalno iz te podele da prenesemo u pozorišne scene. E, tu je bio kunst: kako da uradimo? Divni filmski glumci bili su elitni ešalon srpske glume te, 1983.godine, a mi smo gledali šta možemo da uradimo pozorišnim sredstvima. U teatru se nose i predstavljaju stvari drugačije, trudili smo se da antologijske scene na najbolji mogući način prenesemo na pozornicu. Biće tu puno magije i nostalgije. Stvorili smo link sa filmom, uzimali replike i pravili omaže određenim scenama.

Zašto smo toliko nostalgični prema ovom Baletićevom filmu?

- Orkestar beži u jednu potpuno izmišljenu stvarnost, na plažu, restoran koji se zove "Bel epok", a ono - vreme rata. Misle da su pobegli, ali ih rat stiže. Film je nastao početkom osamdesetih, kada je počeo i neki lošiji život kod nas. Kada smo shvatili koliko smo zaduženi, da ne možemo da vratimo kredite i da je Tito umro. Krenula je kompletna depresija u SFRJ, pa nam je "Balkan ekspres" došao kao "kec na deset" i učinio da možemo da se smejemo surovoj realnosti. Nažalost, takvo vreme se nastavljalo i stalno smo u situaciji da se smejemo našoj stvarnosti. Nikako da nam opet bude dobro. Već smo dugo u krizi, pa nam nam je potreban taj humorni odnos prema realnosti. Nažalost, i danas.

foto N. Skenderija

Gledalac voli da se identifikuje sa žilavošću Mihićevih junaka, jer je ceo naš život preživljavanje?

- Priča je smeštena u okvire Drugog svetskog rata, a najdirljiviji momenat je njen završetak. Kada ljudi, za koje misliš da su nesposobni za empatiju, na kraju pokažu neverovatnu saosećajnost koju ne očekuješ od lopova, secikesa, probisveta. Način na koji su ga glumci te 1983. doneli, pokazao je pravu stvar. Glavni "sastojak" je humanost, ona stvara onaj "fil gud". Jednostavno, imaš dobro osećanje dok gledaš tu priču.

Još dve vaše predstave trenutno su na beogradskoj sceni?

- "Ljubav u Savamali" Ivana Lalića na sceni Zvezdara teatra i "Ubistvo u Orijent ekspresu" u Pozorištu "Boško Buha". Ispada da stalno radim neke "eksprese". Jedino još ekspres lonac nisam radio! Inače, "Ubistvo u Orijent ekspresu" jedan od najvećih beogradskih hitova, a imam i dve predstave koje se igraju u Nemačkoj i Zagrebu.

Kad pominjemo Nemačku, svojevremeno je vaš "Tartif" svrstan među najznačajnije kulturne događaje sezone u Berlinu?

- Posle premijere "Balkan ekspresa" odmah pakujem "instrumente" i idem u Berlin da radim predstavu "Građanin plemić" Molijera. Biće to miks sa "Kabalom licemera" Bulgakova, naslovom koji je pisac zbog Staljinove cenzure morao da promeni u "Molijer". Uzeo sam ta dva komada, napravio adaptaciju, premijera će biti 10. juna u amfiteatru Berlin, najvećoj letnjoj sceni. Tamo sam već deset godina kućni reditelj, s tim pozorištem napravio sam i najveće uspehe. Moći ću da okupim i najbolje glumce, jer tokom leta ne rade u velikim kućama.

Često i rado pravite i miks najrazličitijih žanrova?

- Nedavno sam u Narodnom pozorištu režirao Bizeove "Lovce bisera", pre toga u istom teatru i Verdijevu "Moć sudbine". Ja sam takav reditelj, ne gledam žanr kao neku svoju etiketu. Predajem na FDU i studentima uvek govorim da vide kako radi japanski reditelj Takaši Mike, inače dobitnik "Zlatne palme" za film "Audicija". Režirao je horor filmove, melodrame, opere, dramske predstave, bufo opere... U jednoj godini mu izađu dve operske premijere i film. Umetnik je kakvom se divim, mislim da reditelj treba da ima širok dijapazon interesovanja. U protivnom se "okameni". Jednom mi je rekao, nažalost, pokojni kolega Jagoš Marković: "Ovaj posao je ili lak, ili je nemoguć". E, sad,ako ti je lako, onda uživaj u njemu! Nemoj da gledaš da li je za decu ili odrasle, probaj da u svim žanrovima istražuješ. Uostalom, i moj profesor Muci Draškić govorio je da naš posao nije sprint već maraton. Već 32 godine sam reditelj, imam stotinak predstava po Srbiji i inostranstvu, volim sve da probam da bi mi bilo zanimljivo.

Ipak, nije lako raditi velike projekte u teatru?

- Težak je život ljudi u pozorištu, prinuđeni su da rade i druge stvari. Sve je teže okupiti ansambl. Neke stvari su postale gotovo nemoguće u ovim okolnostima. U nekom trenutku, ansambl predstava postaće potpuni izuzetak jer traži posebnu vrstu predanosti - reditelja, ali i cele kuće da uđe u veliku produkciju. Predstave poput "Balkan ekspresa" u inostranstvu se pripremaju godinama, ne samo zato što je reč o ansambl predstavi nego i domaćem mjuziklu. Veoma je kompleksno, treba ga i smisliti i napisati. A onda, mora da se sve uklopi, izrežira, da produkcija to isprati. Druga je stvar franšiza: imate gotove partiture, znate broj kostima, gde ko stoji na sceni. Ovde sve treba da izmislite, zato su takve stvari retkost i u inostranstvu. Novi mjuzikli se čekaju po četiri -pet godina, kao, recimo, "Hamilton". Kod nas se sve brzo radi, mi smo za to sposobni, a onda počne da se podrazumeva. Kao, "pa i nije teško". A najteže je napraviti ono što izgleda lako i teče prirodno na sceni.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije