JAKE ŽENE BILE SU MOCARTOVA INSPIRACIJA: O "Figarovoj ženidbi", pred treće izvođenje na sceni novosadskog SNP

OPERA "Figarova ženidba" (Le nozze di Figaro), jedno od najvoljenijih dela Volfganga Amadeusa Mocarta, treće večeri maja treći put će biti izvedena na sceni "Jovan Đorđević" Srpskog narodnog pozorišta, pod upravom dirigenta Aleksandra Kojića a u režiji Aleksandra Nikolića.

Marija Erdelji

- Sigurno postoji nešto magično u ovom delu kada širom sveta u svakoj operskoj kući, svake druge, treće sezone, bude premijera "Figarove ženidbe" - kaže reditelj i dramaturg Nikolić i dodaje: - U samom srcu "Figarove ženidbe", iza komične igre prevara i intriga, leži suštinsko pitanje moći i ljudske prirode. Ova predstava je lekcija o terapeutskoj snazi dobrote, ali i podsećanje da je pravda, čak i kada je izvojevana kroz spletke, ipak pobeda ljudskosti.

"Figarova ženidba" premijerno je izvedena u Beču 1786. godine. Libreto je napisao Lorenco da Ponte prema istoimenom pozorišnom komadu Pjera-Ogistena Karona de Bomaršea. Komad je u vreme pred Francusku revoluciju bio veoma popularan jer se bavio zabranjenim temama - socijalnom pravdom, jednakošću i fabulom u kojoj sluga nadmudruje svog gospodara. U istoriji muzike, "Figarova ženidba" se percipira kao idealan tip komične opere koji je nadahnuo potonje operske kompozitore poput Rosinija i Donicetija.

Figaro i grof Almaviva, dva lika koja je Bomarše najverovatnije osmislio tokom svojih putovanja po Španiji, bili su (sa Rozinom, kasnije groficom Almavivom) jedini prisutni u sve tri drame, i oni pokazatelji za promenu društvenih stavova pre, tokom i posle Francuske revolucije, objašnjava Nataša Tasić Knežević, sopran koji pevajući rolu Marčeline ulazi u mecosopranski fah.

- Nakon prvog čitanja rukopisa Bomaršeove drame, kralj Luj XVI izjavio je da se "ovaj čovek ruga svemu što se u vladi mora poštovati" i nije dozvolio da se to izvede - priča o delu koje je inspirisalo Mocarta Nataša. - U manjoj meri, predstave Figaro su poluautobiografske. Nastavak, "Le Mariage", cenzura je u početku odobrila 1781. godine, ali je Louis XVI zabranio izvođenje nakon čitanja. Kraljica Marija Antoaneta žalila je zbog zabrane, kao i različiti uticajni članovi njene pratnje. Ipak, kralj je bio nezadovoljan satirom predstave o aristokratiji i odbacio je molbe kraljice da dozvoli njeno izvođenje. Kralj je konačno popustio i ukinuo zabranu 1784. godine. Predstava je premijerno izvedena te godine i bila je izuzetno popularna čak i među aristokratskom publikom. Mocartova opera zasnovana na drami, "Figarova ženidba", premijerno je izvedena samo dve godine kasnije u Beču.

Nataša Tasić Knežević otkriva i kako je lično Marija Antoaneta tumačila i pevala u svom privatnom pozorištu ulogu Suzane u "Figarovoj ženidbi", i poručuje:

- Ona je bila velika mecena, a sama činjenica da je na ovakav način uspela da sačuva jedno delo, govori ne samo o Bomaršeovom tekstu, već i o Mocartovoj genijalnosti da spoji nespojivo i da kroz svoje delo ukaže na sve mane i prednosti ljudske duše. Mocart je bio genije, koga su volele i narodne mase, ali i carski dvorovi, pa je zbog toga i opstao kroz vekove.

A rolu koju je za sebe odabrala Marija Antoaneta, danas peva i sopran Mina Gligorić (na fotografiji), koja ovu ulogu priprema od 2016. i to na predlog tadašnje profesorke, a danas direktorke opere, Dragane Radaković koja ju je i pozvala da se pridruži ovoj produkciji. Posle skoro 10 godina, ovu ulogu prvi put peva javno, zahvalna što je to na sceni Srpskog narodnog pozorišta, u režiji Aleksandra Nikolića i pod dirigentskom palicom Aleksandra Kojića.

- Rekla bih da sam u idealnom momentu vokalne i životne zrelosti, da zaista služim ovom delu na dostojan način, naročito jer sam pevala Mocartovu muziku i poznajem zakonitosti tog stila - kaže Mina, svesna da je Suzana jedan od najkompleksnijih likova u Mocartovoj operi, gde već u prvim taktovima muzike čujemo ko je dominantnija strana u odnosu između nje i Figara, a koji se razvija poput prave španske sapunice.

U režiji Aleksandra Nikolića, radnja opere smeštena je u Sevilju pedesetih godina, otkriva Mina i dodaje:

- U ovom periodu sve je više podrške u oslobađanju žena i ženskih prava, a Mocart je bio inspirisan figurama jakih žena. Temperamentna, odlučna Suzana je svakako nešto što mi je i bilo blisko, a s obzirom da sam već sarađivala sa Aleksandrom, bilo je lako razumeti šta je želeo. Suzana je neko ko je gotovo sve vreme na sceni i iz glumačkog aspekta, treba biti vešt u samoj transformaciji. Ipak, njena ljubav prema Figaru je zaista čista i iskrena, to naročito čujemo u njenoj ariji "Deh vieni, non tardar". Iz nekog razloga, ta mala klauzula o psihološkom mučenju je neophodna da bi Suzana dozvolila sebi da oseti opasno moćnu plimu ljubavi koju nosi prema Figaru, emocija koja je preneta sa genijalnošću jednostavnosti u ovoj sintezi teksta i muzike.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije