Kultura

POZORIŠNA KRITIKA: Pokazati pravo ili prikladno lice?

Драганa Бошковић

30. 06. 2025. u 06:00

POSLE "Boga masakra", očekivalo bi se od francuske visokotiražne spisateljice Jasmine Reze da ovaj pozoriši komad, nazvan po izrazu koji simboliše katoličku pristojnost u italijanskoj kulturi, bude ubojitiji, ili bar da se odvija u (može i "izneverenom") očekivanju katastrofe, izazvane malograđanštinom Borisovog slabačkog karaktera (Uroš Jakovljević).

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Показати право или прикладно лице?

foto privatna arhiva

Dotični već četiri godine vara ženu sa luckastom, "neprilagođenom" farmaceutkinjom Andreom (divno spontana Milica Trifunović), s kojom je na romantičnoj večeri van grada, kada nenamerno obori automobilom svekrvu Fransoaz, dobre prijateljice svoje žene (Jovana Gavrilović), koja dolazi tu sa partnerom Erikom (Vahid Džanković) da proslave rođendan njegove "maman" (izvrsna Gorica Popović).

Osim Andree, koja pokazuje "pravo lice" (suprotnost je pretvarati se da si bolji nego što jesi), jer nema više iluzija u vezi sa Borisom i gđe Ivone, kojoj društvene konvencije nisu potrebne, ostali likovi su u neprestanoj neurozi, sapeti u svojim tesnim ambicijama, a onemogućeni da ih slobodno i žive. Boris je brakolomac pred bankrotom, Fransoaz je dosta edipovca i njegove zahtevne majke, a Erik je talac svoga dobrog vaspitanja deteta "iz dobre kuće" i stvarnog osećaja da ga i majka i Fransoaz izluđuju.

Lepa metafora, koja svedoči o stvarnom, dokazanom talentu Jasmine Reze da socijalne i intimne probleme buržoaske srednje klase učini prijemčivim širokom uzorku pozorišne publike je kada Fransoaz, na kreketanje žaba, prizna da se "boji zvukova prirode".

Ničeg istinskog, nikakav katarzični iskod, nimalo napetosti neće doneti igra pomenutih likova u priči koja nema središnji dramski događaj, niti pravi motiv - osim vatrometa glumačkih bravura i duhovite prepoznatljivosti njihovih banalnih problema. Jakovljević je na tragu "japijevskog" Džejmsa Dina, Jovana Gavrilović duhovito dinamična, a Vahid Džanković lepa nova boja u spektru Ateljeovih glumačkih zvezda...

Režija Đurđe Tešić je pomalo konvencionalna, sa naglaskom na grotesku društvene igre pristojnosti (Bella figura), iza koje, malograđanski, neumitno slede intriga i podsmeh. Vesna Popović je scenografijom vešto osmislila prostor za igru, sa pomičnim paravanom, što je dalo priliku likovima da se, osim gđe Ivon, mnogo kreću na sceni, kao da su na filmskom setu, a kostim Zore Mojsilović je uspešno okarakterisao društvenu klasu kojoj pripadaju, što je još jedan simbol, podrška onom koji se, kao lažna slika o sebi, sadrži u naslovu Rezinog pozorišnog komada.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
Ozonski omotač – nevidljivi štit naše planete

Ozonski omotač – nevidljivi štit naše planete