ČETIRI I PO DECENIJE OD POSLEDNJE REKONSTRUKCIJE, BIće OBNOVLJEN UMETNIČKI PAVILJON

"Cvijeti" se vraća zaboravljena elegancija

Foto Petar Milošević

KALEMEGDANSKOJ lepotici, zgradi prve beogradske likovne galerije nazvane prema zanosnoj dubrovačkoj pesnikinji, kojoj već decenijama vreme oduzima privlačnost, eleganciju i uzvišenost, predstoji - obnova. Projekat kojim bi vidno zapušten Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić" trebalo da dobije novi-stari sjaj je završen. Ministarstvo kulture i informisanja poverilo je ovaj delikatan i složen posao Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a zadatak su dobile arhitekta Aleksandra Šević i istoričar umetnosti Ksenija Ćirić.

Ovaj tandem je znanje, umešnost i kreativnost u očuvanju autentičnih vrednosti kulturnog nasleđa pokazao tokom rekonstrukcije Narodnog muzeja, kada su uspele da sačuvaju duh zdanja arhitekata Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića, namenjenog Hipotekarnoj banci 1903. godine. Ovoga puta pred njima je zgrada podignuta 1927. i 1928. godine, prema projektu arhitekte Branislava Kojića, čiju gradnju su prilozima finansirali članovi Društva ljubitelja umetnosti "Cvijeta Zuzorić", a na inicijativu Branislava Nušića.

- Projektni zadatak je bila kompletna rekonstrukcija objekta, imajući u vidu dug period od kada je poslednji put rekonstruisan i dograđen - objašnjava, za "Novosti", autor projekta obnove Alaksandra Šević. - Obuhvatao je modernizaciju kompletnog sistema instalacija i opreme neophodne za funkcionisanje galerijskog prostora u savremenim uslovima.

Specifičnost ovog posla je, smatra naša sagovornica, i u tome što se Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda našao u dvostrukoj ulozi - i čuvara baštine i nosioca projekta:

- Budući da je objekat utvrđen za spomenik kulture, u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima, služba zaštite prilikom utvrđivanja uslova za preduzimanje mera tehničke zaštite, u obavezi je da maksimalno ispoštuju sve vrednosti zbog kojih je valorizovan kao kulturno dobro. U ovom slučaju služba zaštite imala je i ulogu projektanta, te je ovaj imperativ još doslednije ispoštovan. Očuvanje arhitektonsko-urbanističkih vrednosti objekta, njegovih kulturnih i istorijskih vrednosti, kao i funkcije koja je od nastanka ostala nepromenjena, predstavljali su okosnice u procesu projektovanja - kaže arhitekta Šević.

Foto Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić

Građevina Branislava Kojića, nastala je pod uticajem tek rođenog stila ar deko, koji se pojavio posle velike izložbe u Parizu 1925. godine.

- Stil koji je usred snažnog zamaha modernizma sadržao dekorativne elemente ranijih epoha u većoj meri je bio prihvatljiv za naše umetnike - priča za naš list istoričarka umetnosti Ksenija Ćirić. - Elementi klasične arhitekture javljaju se sad u sasvim drugačijem kontekstu. Beograd ima veliki broj objekata izrađenih u duhu ar dekoa, ali osnova ovog objekta, dekorativnost ostvarena kroz stepenovanje masa, kao i na nov način upotrebljeni elementi dekorativne i arhitektonske plastike, predstavljaju jedinstveno rešenje.

Foto V. Tatarević

Odluka o rekonstrukciji objekta je, prema rečima Aleksandre Šević, za posledicu imala i preispitivanje ranije realizovanih radova iz sedamdesetih godina prošlog veka, kada je kao ključna promena uveden galerijski nivo i dograđen aneks i podrumski prostor do punog gabarita objekta:

- Neophodno je bilo pažljivo razmotriti mogućnost da se objektu u najvećoj mogućoj meri vrati autentični izgled bez osporavanja njegove osnovne funkcije. Uz konsultacije sa Ministarstvom kulture i informisanja, kao naručioca projekta, doneta je odluka da se galerija dograđena sedamdesetih godina demontira i ukloni što predstavlja vraćanje autentičnih vrednosti centralnog izložbenog prostora.

Foto Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić

- Ona je rezultirala uvođenjem galerije, novog nivoa u oba vestibila, kao i promišljenom dogradnjom aneksa koji je za funkciju imao povezivanje po vertikali sva tri nivoa (prošireni depo, centralni izložbeni prostor i galerija). Stoga se odlučilo da se u autentičan oblik vrati samo centralni izložbeni prostor koji predstavlja najznačajniji segment enterijera i najvredniji aspekt ideje autora arhitekte Branislava Kojića.

Činjenica da se u zgradu na Malom Kalemegdanu poslednji put ulagalo pre četiri i po decenije, dovela je do toga da je ona gotovo devastirana, o čemu naša sagovornica, kaže:

- Stanje objekta je danas posledica svih okolnosti koje su se dešavale u državi, gradu Beogradu, njegovoj kulturnoj politici, kao i posledica društvenih dešavanja i političkih promena, tokom poslednjih decenija.

Nažalost, vitraž Vase Pomorišca, na kome je bila predstava alegorije umetnosti, a nalazio se iznad glavnih ulaznih vrata, tokom velike rekonstrukcije Paviljona sedamdesetih godina je - izgubljen.

Foto M.Anđela

Dva Kojićeva projekta

PRVI projekat Branislava Kojića koji je dobio prvu nagradu na konkursu Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete s kraja 1925. godine, trebalo je da bude realizovan na terenu prekoputa Saborne crkve - otkriva Ksenija Ćirić. - Zbog neposredne blizine konaka, arhitekti su pri projektovanju morali da vode računa ne samo o terenskim uslovima već i o orijentalnom stilu zgrade konaka. Po završetku konkursa čelnik Beogradske opštine Kosta Kumanudi je međutim izneo negativno mišljenje o projektu ističući da podseća na drumsku mehanu. Beogradska opština je potom Udruženju "Cvijeta Zuzorić" ustupila zemljište na Malom Kalemegdanu, a Branislav Kojić je izradio nov plan.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije