SA MARINOM DO DUBINE DUŠE: Reditelj Boris Miljković o dokumentarcu posvećenom velikoj umetnici, romanu "Jugosloveni", novom talasu

IZLOŽBU "Čistač" Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti videlo je više od 60.000 ljudi, a na njenom predavanju na Ušću, svojevrsnom umetničkom Vudstoku, prisustvovalo je 6.000-7.000 mladih ljudi, koji su zaista uživali u tom iskustvu. Obe brojke su impresivne.

Miljković i Abramović / Foto Moj OFF

Ovo, za "Novosti", tvrdi reditelj Boris Miljković, čiji će dugometražni dokumentarni film "Povratak kući - Marina Abramović i njena deca" premijerno biti prikazan 5. decembra na onlajn platformi Moj OFF. Ovo ostvarenje, nastalo tokom priprema "Čistača", uz iskrenu i duboku introspekciju umetnice, donosi i priču o tome kako ona svoja "živa dela" prenosi na nove generacije izvođača, kroz formu - reperformansa.

- U početku mi je čitava stvar sa reperformansima bila pomalo nerazumljiva - priznaje Miljković. - Činilo mi se čak da je sve to što ti mladi ljudi rade, u biti, jedna mehanička imitacija Marininih performansa, kao i test njihove izdržljivosti. Ispostavilo se da nisam bio u pravu, kao i mnogo puta do sada. Njihovim igranjem Marininih dela, međutim, dobijen je jedan novi kvalitet i potvrđena univerzalnost performansa kao umetničke tvorevine. Činilo mi se kao da sam na Marininim performansima prisustvovao praizvedbi Šekspirovog dela u Glob teatru u Londonu, u 17. veku, dok sam u tim drugim izvođenjima video neke nove slike. U tom smislu reperformans ima vrednost. Marina je sama njegov rodonačelnik: početkom dvehiljaditih u njujorškom "Gugenhajmu" izvela je sedam reperformansa svojih dela.

* U filmu ona veoma duboko razotkriva svoju intimu...

- Snimali smo godinu i po i zajedno provodili dosta vremena, koje nije bilo radno. Išli smo na ručkove, družili se po podne, šetali po šumi. To je uključivalo i kopanje po njenim arhivama, koje su impresivan fundus, sa materijalom o deset života, o čemu bi mogao da se napravi jedan poseban film. Atmosfera koju smo tako stvorili često je rezultirala trenucima iskrenosti, zrncima lepote koju Marina ima, a koja je teško vidljiva u nekim radovima. U centru svih njenih radova, sa druge strane, nalazi se - Marina Abramović. Sve što ona radi je višeznačno. To je rezultat velike utopljenosti u ono čime se bavi, gde se granice između posla i privatnog života brišu. I kada se odmara, to dobije neku priču ili značaj.

* Marinina sećanja na Jugoslaviju u filmu su siva, dok su u vašem nedavno objavljenom romanu "Jugosloveni" ona u boji mora i zvucima rokenrola. Ipak, knjiga se bavi dekonstrukcijom ličnog, ali i identiteta jedne grupe koja više ne postoji. Na koji način?

- Kada je u pitanju sivilo Marinine Jugoslavije, ono je rezultat represivnog odnosa sa majkom, koja se zdušno potrudila da njena mladost bude pod pritiskom. Siva, grozna. Ali ona je odreagovala i pobegla od kuće. Jugosloveni iz naslova moje knjige nisu samo Srbi, Hrvati, Bosanci. Tu ima i Amerikanaca, Nemaca, Italijana. Svi oni, tokom nekoliko godina svoje mladosti, dolaze na jedno jadransko ostrvo. To je pleme, koje sam mogao da nazovem i Apačima, Mohikancima, ali su ispali Jugosloveni, jer su bili, na mnogo različitih načina, u istom pekmezu kao i ja sam.

* U drugom planu knjige, kao motiv se pojavljuje i Brionski plenum. Kako danas cenite značaj tog istorijskog događaja?

- Na fonu odrastanja te moje grupe Jugoslovena postoji i devastiranje, nestajanje jednog velikog sistema, koji bi se mogao nazvati stvarnim životom. Taj početak zagonetke Jugoslavije očitan je i Golim otokom, koji je u neposrednoj blizini mojih junaka. U knjizi postoji i linija priče vezana za šah, na čiju se tadašnju popularnost može gledati i kao na stilizovanu sliku Hladnog rata. Sa jedne strane je bila grupa sovjetskih genija, a sa druge ostatak sveta. Vrhunac je bio meč Spaski - Fišer, u Rejkjaviku, 1972, koji se pratio sa pojačanom pažnjom, jer to više nije bio samo šah. Na tom mom ostrvu posle ovog događaja, koji može da simbolizuje i vrhunac Hladnog rata, nastupa sumrak, a onda i noć.

* Bobi Fišer ne predstavlja tu samo ostatak sveta, već i pobunu, rokenrol?

- Između njega i Radio Luksemburga, "Bitlsa" i "Rolingstonsa", u mojoj generaciji je postojao znak jednakosti. Suprotstavljajući se ogromnoj šahovskoj sili Istoka, on je u toj pobuni predstavljao i nas.

* Osamdesetih godina prošlog veka, zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem, ovdašnjem zvuku rokenrola, dali ste sliku, kroz emisije "Rokenroler", "Niko kao ja"... Zašto taj televizijski jezik i estetika nisu imali naslednike?

- Tačno je da beli studio nije mogao da živi narednih pedeset godina, niti dramaturgija ideja koju smo postavili u "Ruskom umetničkom eksperimentu", ali je to ostavilo dosta posledica na ukupan razvoj medija. Novi talas je osamdesetih eksplodirao u svim svojim pojavama - modi, književnosti, novinarstvu, radiju i televiziji, a njegovim etabliranjem tada stvorili smo preduslove za nešto što se danas popularno zove - krativne industrije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije