ČUVAJTE SE! "Usta puna zemlje" Branimira Šćepanovića će vas podsetiti kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje

Goran Petrović

15. 12. 2020. u 19:24

Gospode, koliko smo napredovali! - početak je rečenice koju ispisujem na tastaturi i koja se gotovo trenutno pojavljuje na tankom ekranu mog kompjutera. Zadovoljno trljam dlanove, uvek sam iznova očaran tehnologijom. A samo pre nekoliko vekova knjige smo prepisivali rukom, zlatom smo plaćali listove pergamenta i čkiljili uz slabašan plamen sveće.

ЧУВАЈТЕ СЕ! Уста пуна земље Бранимира Шћепановића ће вас подсетити како човек уистину није далеко одмакао мада све убрзаније напредује

Goran Petrović / Foto N. Janković

Baš smo napredovali! - razmišljam, jer ću na kraju ovog teksta pokrenuti program za ispravljanje grešaka, dopustiću da kompjuter umesto mene otkloni propuste nastale prilikom kucanja, i sve ću to elektronskom poštom, u deliću sekunde, poslati izdavaču čak u Meksiko, kao predgovor za knjigu "Usta puna zemlje" Branimira Šćepanovića. Ne moram čak ni da izađem do zgrade pošte u susednoj ulici. A samo pre jednog veka pismo bi putovalo brodom nekoliko sedmica, a pre samo desetak godina bili bi potrebni dani da ono avionom dospe u ruke primaoca.

Nema sumnje, napredovali smo! - ponavljam dok pišem ovaj tekst. Istina, sa klimom nešto nije kako valja, užasna je vrućina ovog leta, ali tu je daljinski upravljač aparata koji u stanu vredno održava prijatna dvadeset tri stepena. I istina je, moja žena gleda televiziju, opet je u toku direktan prenos nekog užasa, neko je nekog opet bombardovao ili je neko negde opet postavio bombu. Dovoljno je da se okrenem u radnoj stolici i mogu da vidim kako neki ljudi nose tela nekih drugih ljudi, tela prekrivena čaršavima, mogu da vidim kako krv izbija kroz bela platna i "cveta", kako neke žene čupaju kosu i zapomažu, kako neko uzbuđeno govori pravo u kameru na meni sasvim nerazumljivom jeziku, ali ispod tog bolom izobličenog lica, na engleskom jasno piše "satelitski prenos" i teče beskonačna traka na kojoj se stalno menjaju samo brojevi - "deset mrtvih", "oko pedeset mrtvih", "više od sto mrtvih", "blizu tri stotine mrtvih"... Istina je, negde je u toku neka velika tragedija. Međutim, ja ne moram da se okrećem i ne moram da gledam, čak ne moram ni da slušam direktan prenos krika tih stradalih ljudi, jer mi je drugi daljinski upravljač nadohvat ruke i očas mogu da pojačam svoj moćni audio-uređaj. Utešno je slušati odlične snimke violončela Žaklin du Pre. Ona nije više živa, i da nema tih diskova i te tehnike koja daje savršen zvuk, nikada ne bih mogao da čujem kako je ujedno strasno i setno, adagio con molto sentimento, muzicirala negde u Londonu ili Čikagu, u čuvenim koncertnim dvoranama u koje nikada neću kročiti.

Zbilja, toliko smo napredovali! - zaključujem, dok bez naročitog napora nižem ove rečenice koje ću poslati elektronskom poštom, dok klima-uređaj pruža osećaj svežine, dok plemenitom muzikom prigušujem ljudske krike... Ipak, priznajem, osećam izvesnu neprijatnost. Prihvatio sam poziv da napišem nekoliko redova o jednoj uznemiravajućoj knjizi... O knjizi koja tematizuje događaj koji počinje bezazleno, kao dečja igra, kao šala, tek onako... I koji bi se mogao odvijati bilo gde i bilo kada... I koji se, kada jednom otpočne, ne bi mogao zaustaviti dok se ne dođe do tragičnog kraja. Da, to je ono što me onespokojava. Uprkos tome što sve učestalije komuniciramo samo elektronskom poštom, uprkos tome što naši klima-uređaji ublažavaju srdžbu prirode, uprkos tome što savršenom muzikom violončela možemo da nadjačamo krike, bez obzira na toliko toga što smo uradili! - uznemirava me sumnja da se siže ovog kratkog romana svaki čas može preliti u stvarnost, i to što očas mogu postati žrtva ili dželat. A da pri svemu ne znam šta je od ovo dvoje gore!

Toliko toga smo uradili! - a samo jedna obimom nevelika knjiga može da uznemiri i očas rasprši vekovima željen osećaj sigurnosti, stolećima građen osećaj udobnosti... I sada naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teoriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji? Da li da ponovim sve ono što je već rečeno u esejima koje sam pročitao o ovoj knjizi, sve same blistave reči o snazi i majstorstvu? Da li da naglasim na koliko je jezika prevedena i koliko je mnogo izdanja imala? Da li da činim sve to što ova knjiga, uostalom, i zaslužuje? Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem - čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti! Ova će vas knjiga podsetiti, bez obzira na sva naša tehnološka dostignuća - kako nije nemoguće da već sledećeg časa postanete progonjeni ili progonitelj, kako se ne zna šta je strašnije od ovo dvoje, kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje, kako u našoj prirodi ima nečega što se ne može tek tako prikriti...

Pošteno je "Usta puna zemlje" Branimira Šćepanovića hvaliti i preporučivati! Ali, pošteno je i upozoriti čitaoca! A opet, možda i jesmo u civilizacijskom ćorsokaku zato što, koliko god možemo, gledamo da izbegnemo da nas bilo šta uznemiri. Komuniciramo elektronski, sve češće uključujemo svoje klima-uređaje, sve češće i sve više pojačavamo i pojačavamo svako svoju muziku... I ne čitamo knjige kao što je ova koju, upozoravam vas, imate u ruci!

Beograd, previše toplog leta 2009.

(Predgovor meksičkom izdanju knjige "Usta puna zemlje" Branimira Šćepanovića, u prevodu Dubravke Sužnjević, Sexto Piso, Meksiko Siti, 2010)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

RAFA NADAL NIKAD NIJE BIO OVAKO EMOTIVAN: Pogodile ga reči Novaka Đokovića, snimak o kom priča teniski svet (FOTO/VIDEO)