ISTORIJSKI DODATAK - KONCERT ZA ROG I SVEĆU: Urednici i saradnici SKC gurali do granice radikalnog i preko nje u plemeniti ambis

DVADESET TREĆEG marta pre tačno četrdeset dve godine bio je divan sunčan dan u glavnom gradu SFRJ.

Pozorišna predstava "Karamazovi" u SKC

Ptičice cvrkuću u bašti SKC, direktor Ljuba Kljakić i sekretar Milorad Vučelić jure između parkiranih automobila i prevrnutih stolova za krivonogim čizmama reditelja sa brkovima i kosom do ramena, sva trojica viču, mašu rukama i prave se važni. Reditelj tvrdi da ne može da se smesti više od trista gledalaca, a rukovodioci se kunu da može da stane hiljadu i trista. Uostalom, poslali su pozivnice i prodali karte, nema šanse da bude manje od hiljadu stolica, a ostali neka stoje okolo ako moraju. Uostalom, automobili se izbacuju iz bašte, a i scena može da se smanji, tek da stanu sto, četiri stolice, dva kreveta, ikona i kredenac. A kuda će na kraju da uđe otac na konju? Nije vam to Svečana akademija za 4. april, Dan studenata BU nego PREDSTAVA u čast 4. aprila Dana studenata BU...

U kancelariji direktora dim do kolena, urednici i saradnici imaju genijalne ideje koje se odmah odbacuju, stalno se unose nove kafe i kada god sekretarica otvori vrata iza njenih leđa proviruje mlađani asistent-disident proteran iz Sarajeva, kome Kljakić, uz značajan pogled, prekonosira: "Vojo, Vojo, baš si nedokazan, čekaj malo čekaj, vidiš da radimo... "Dogovor je pao oko ponoći, teškom mukom.

Nedelju dana kasnije, 30. marta, Beograd je opet obasjan zaprepašćujućim prolećnim suncem visoko na plavom nebu. U tesnoj kancelariji sekretara, iza obrenovićevskog pisaćeg stola u crnom duborezu, a prekoputa masivnog obrenovićevskog staklenog ormana u crnom duborezu, Vučelić se hvata za glavu a Kljakić izlazeći psuje i razbija vrata. Sekretarica i Šešelj ne veruju svojim očima i ušima!

REDITELj JE pre dva minuta mrtav 'ladan, kao da je Kamenko Katić, vedermen RTB lično, saopštio da se predstava otkazuje jer će 4. aprila, kao što je opšte poznato, padati kiša ceo dan.

- Ti si lud, pogledaj devojke u letnjim haljinama, napolju je već juni mesec najdužeg dana, juni mesec najkraće noći...! - plače Milorad, ali je reditelj arogantno neumoljiv:

- 4. aprila pada kiša i nisam lud da dovodim iz Zagreba, bezveze i uzalud, Ingu Apelt i Radeta Šerbedžiju, dvadeset, što ljudi što glumaca, petoro dece, belog konja, nemačkog ovčara i deset golubova!!! Idem za Zagreb avionom večeras, imam probu u Ljubljani ujutro, a vi odmah obavestite publiku preko Rektorata i Marka Jankovića na Studiju B...

- Ne misliš valjda ozbiljno...

- Mislim, mislim...

- Čekaj malo...

Plakat pozorišne predstave u SKC-u "Karamazovi"

- Nema čekanja, otkazuj "Oslobođenje Skoplja" dok se vreme ne prolepša! Uostalom u maju smo na Sterijinom u Novom Sadu, pa objavi da karte važe za neki datum u maju...

- ...ali ti si lud, 4. april, Dan studenata... godišnjica SKC-a...

- Vis major! Kad pada kiša, nema predstave na otvorenom, vis major! to si učio na drugoj godini iz Rimskog prava kod Jelene Danilović... Viša sila!

Te večeri nastavlja se ubeđivanje telefonom i ceo dan sutradan. Nema šanse! Pa opet... Drage volje, ali vis major!

U tome je prošao 31. mart i ceo 1. april, Dan šale i komedije.

SUTRADAN, 2. APRILA 1979. Reditelj - folirant i prevarant - slučajno je opet u prestonici SFRJ i pravi se iznenađen što je mudro rukovodstvo SKC shvatilo da je jedini izlaz iz katastrofalne situacije - dramatična odluka da se predstava prebaci unutra, iako sunce, sunašce, veselo sija uprkos kiši koja će svakako pasti za tri dana! Ali gde unutra? Pa u foaje ispred Velike sale. Kod bifea, do stepenica? Nema šanse, ne može da stane ni sto ljudi publike... A u Velikoj sali? Šta u Velikoj sali? Pa predstava... Kako kad je tamo scena 6h3 metra ili tako nekako... Ne na sceni, u sali... Kako, a šta ćeš sa stolicama, velikim foteljama? Ajde da vidimo... Ne može to, vidiš da je svaka fotelja ušrafljena u beton sa četiri šrafa! Nema problema, noćas će deset studenata preko Studentske zadruge sa dobrim alatom da odšrafi sve fotelje, samo ti nemoj sutra opet nešto da izmišljaš... Ako skinete fotelje, onda može da se igra u sredini, a publika okolo između stubova i na balkonu. A kuda ćeš da uvedeš konja? Ne brini ti za konja, ulazio je on već raznim stepenicama i hodnicima na Gornjem gradu... samo ti makni fotelje! Ja ću da rešim fotelje, a ti javi da glumci i cela bulumenta krenu sutra iz Zagreba. Dogovoreno! Dogovoreno.

Ujutro u devet - telefon. Šta je sad? Ovi studenti do tri ujutro odšrafili četiri fotelje, njih osam digli ruke i pobegli, ostala dvojica dok su ujutro došle čistačice makli još tri fotelje i sačekali me da kažu da nema šanse... Pa šta sad, da javim trupi da se vraćaju nemam kako, već su krenuli, mora da su kod Županje... Nemoj ništa da javljaš nikome, maknuću fotelje za dva sata. Kako? Brusilicom, otfikariću šrafove lično... Kako ćeš posle da vratiš fotelje? Ne znam, staviću nove šrafove u beton. Ko je sad lud, ti ili ja? Svečana sala Rektorata! Stenvej i klavičembalo!?! Fotelje, lusteri i beli stubovi??? Nemoj da zajebavaš, sve si to namerno... Možda jesam, možda nisam, saznaćeš za četrdeset dve godine, u doba kolere ili tako nečega...

TOG 3. APRILA Vučela i Ljuba isekli su i makli divne i grozne fotelje iz Velike sale SKC i pojavila se za dva sata kao u bajci divna i prazna Balska dvorana Oficirskog doma Obrenovića i Karađorđevića, Apisa i Pere Živkovića, "Crne ruke" i "Bele ruke", Ozne i Udbe, Krcuna i druga Marka, Oskara Daviča i Bode Markovića! Te noći i sutradan postavili smo gledališta unaokolo za šeststo ljudi, uveče odigrali dve predstave od šest i od devet.

Onda je bilo: 'Ajde da ne vraćamo fotelje još ove nedelje, dođite opet dva dana iduće nedelje, da odigramo još četiri predstave. Pa još nedelju dana i još šest predstava... Pa posle Pozorja opet po dva-tri dana i po četiri do šest predstava... Ostalo je istorija, kako bi rekao onaj rok kritičar-istoričar.

Sledećeg leta i jeseni pozorište se uselilo u SKC jer je dobilo najlepšu scenu u Beogradu. Stigli su Dunja, Kića i Induš sa Kugla glumištem, pa tobož "alternativna" a u stvari najbolja pozorišna dečurlija iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i drugih ondašnjih i budućih "inostranstava". Uskoro smo igrali kao bioskop "Karamazove" Dušana Jovanovića. Kada bi Rade, prevaspitavajući Brika na Golom otoku, po principu red predavanja - red batina, obavestio zadrtog Crnogorca-dvomotorca da "drug Milovan Đilas više nije zadužen za pitanja Novog čovjeka! Otkad? Od prekjuče... cela bi sala, svih šeststo gledalaca pogledala na balkon gde je sedeo glavom dotični Milovan Đilas blaženo se osmehujući "među javom i međ snom" i "izvan svakog zla"... kada mi je nekoliko godina kasnije kada smo igrali mjuzikl "Bladi Meri" o tome kako će idioti ubiti zemlju u kojoj smo se rodili, čuveni "prvi disident" mi je sažaljivo rekao: "Ti ćeš biti Jugosloven i kada ne bude Jugoslavije", moja majka me je pozvala u stranu da mi kaže: "Šta opet hoće 'onaj' od tebe? Nemoj da pričaš s njim!" Pa je onda Kiš sa Mihizom došao na Misu u a-molu, pa Pajman, pa ceo Bitef posle godinama iza toga, razne trupe, predstave i na kraju "Golubnjača", "Tren 2" itd. Pozorište je bilo glavni rokenrol u Beogradu u kojem od vremena "Silueta", "Elipsa" i "Zlatnih dečaka" krajem šezdesetih nije bilo više spomena vrednog rokenrola.

A ONDA SU, kad se pojavila Velika dvorana SKC, iz podruma SKC izmileli na veliku rok-pank SKC scenu "Orgazam", Koja, Šarlo, Vd, Akrobata, Gile, "Disciplin-A", Magi, "Kičma", Milan i ostali iscereni gangsteri koji "ponovo jašu" kako bi rekao Tirke. Muzičari su se sastajali i rastajali, bendovi se rađali petkom i umirali ponedeljkom.

Magi je bila devojčica koja mi je u SKC na žurci posle neke predstave rekla: "...nije fer, vodiš mi ga u Ameriku...koga?... Cveleta, hoću i ja... ne možeš, ide sa nama i njegova devojka...!" Nije odustajala od Cveleta, svirala je i korepetirala, učila glumce da pevaju u "Tajni Crne ruke" u Sava centru, sve zbog Cveleta. Od njega nije odustajala, a urbana legenda kaže da je najtalentovanija pijanistkinja, primljena na Konzervatorijum Čajkovski u Moskvi, odustala od svetske karijere u koju je umesto nje uskočio Pogorelić kao dugoplasirani. Si non vero, e ben trovato, kako bi rekao Dante Aligijeri. Čajkovski je izgubio ali je "Katarina II" dobila Magi i Milana. Ja sam uvek mislio da se EKV tako zove zbog Margite Stefanović.

Koja Kojić će sa svojim bubnjarom svirati kod mene u "Čekajući Godoa" pank verziju "Hej Sloveni". Kad je jednog dana rekao da ne može da svira jer mora da svira neku svadbu za bolju lovu, ostavio mi je bubnjara i otišao. Naišao je predveče Vlatko Stefanovski i oduševio se da svira "Hej Sloveni" u Beketu sa Ljubom Tadićem, Sonjom Knežević, Mirom Karanović, Ljiljom Blagojević, Tanjom Tasić i Svetozarom Cvetkovićem. Bubnjar je valjda javio Koji i Koja je pobegao sa svadbe da svira sa Vlatkom "Hej Sloveni" na kraju, kad je već jasno da Godo neće doći. To je ta razlika između muzičara i muzikanta. Muzičar rado pobegne sa svadbe u pozorište. Živi Kojo, makar u Londonu i ne daj se, ti si jedini preživeo, izgleda.

Kad smo već kod toga, nekoliko šaljivih informacija za istoričare, mistifikatore i falsifikatore Novog talasa iliti New Wave pank/rok senzacije osamdesetih godina.

SKC JE 3. APRILA 1979, na osmu godišnjicu otvaranja, postao ono što su "Lapidarij" i "Kulušić" u Zagrebu, "Skenderija" u Sarajevu, Džoni Roten skver u Ljubljani, Tribina mladih u Novom Sadu itd. To se dogodilo zato što su Ljuba i Vučela isekli stubiće na kojima su stajale fotelje u Svečanoj sali Rektorata.

(Da Nebojša Pajkić ima vremena, on bi te anarhoidne manifestacije konfuzije "vodećih snaga našeg društva" u poslednjoj deceniji "krvave komunističke i Titove diktature" bolje opisao, ali, avaj, zauzet je, pa moram ja, ovako nevešto, da ispravljam "krive Drine" Bucka bez Tucka i ostalih "rok-kritičara" i "medijskih eksperata" koji falsifikuju sedamdesete i osamdesete kao da su svi umrli i niko se ničega ne seća, te se mogu svakakve slatke marginalije i imitacije proglašavati vrhom kulturnih i umetničkih dostignuća naših naroda i narodnosti!)

Ovaj subverzivni akt proksi-anarhista Kljakića i Vučelića, nehotice, namerno, po zadatku ili u "žutoj minuti", ili možda sve zajedno, završio je brutalno, kako bi rekli današnji tabloidi, epohu "zavere na elitistički način", kako je to tačno i pošteno napisao u ovoj seriji "Večernjih novosti" o SKC-u, pametni Boža Zečević, jedan od nekoliko osnivača programa SKC iz velike prve epohe Petra Ignjatovića i Dunje Blažević.

Ta je epoha, prvo, označena konceptom prve institucije u Srbiji koja je, zaslugom Petra Ignjatovića i bez kompromisa, naučila sve nas koji smo ceo naš mladi život pisali latinicom, zbog engleskog ili zbog bilo čega, da je ćirilica isto naše ravnopravno i lepo pismo. Danas, kada se govori o SKC niko se ne seća kako je veliki šaman tolerancije hiljadu cvetova u umetnosti, politici i svemu ostalom, bio tvrd i uporan kada je zahtevao pravdu za ćirilicu, što mi ostali tada nismo videli kao važno ili presudno. Tako je, bez odstupanja, učio pameti nas, koji smo i "Student" i "Vidike" štampali latinicom, neobični i jedini pravi "lider" studenata BU juna '68, Petar Ignjatović, predsednik Univerzitetskog odbora Saveza studenata BU, koji će postati direktor-osnivač SKC.

(Vlada Mijanović i ja, mogu da posvedočim, nikada nismo nikoga sem njega prihvatali kao najvažnijeg čoveka tog jugoslovenskog studentskog pokreta mlade levice, koji se, pokret, inače, ponosio odsustvom bilo kakvih lidera.)

KAO DRUGO, Petar će Ignjatović, i Dunju i sve druge svoje urednike i saradnike ohrabrivati i podržavati da svaki svoju oblast gura do granice radikalnog i preko nje u plemeniti ambis. I Zečević i Kijuk, Dunja Blažević i Biljana Tomić, Branka Šaper i Slavko Timotijević i svi ostali, svi različiti i ambiciozni, ekskluzivni i sui generis. Otuda Film forumi, druge, treće, pete, osme Nove muzike, konspirativni stranci Mila Petrovića i kao najvažnije od svega, kako će se ispostaviti kasnije, "Aprilski susreti" sa kojima je sve počelo i što je u SKC dovelo fluksus Majstora Ješu Denegrija i fluksus Margaritu Dunju Blažević. Ovi jedini autentični konceptualisti beogradskog kruga "proširenih" medija, naučili su svemu što treba šarenu grupu talentovanih, netalentovanih, visokoobrazovanih i polupismenih, elokventnih i neartikulisanih, frustriranih i odbačenih slikara, koji se nisu nikako uklapali u Apstrakciju, Novu figuraciju, Medijalu, Enformel, Op art, Pop art i svu ostalu menažeriju koja ih je čekala na vratima Likovne akademije kroz koja su ulazili i ubrzo ispadali kroz prozor na ulicu ili u Majstorsku radionicu Krste Hegedušića, u zavisnosti od porekla i socijalnog satusa. Taj nauk generala Denegrija i pukovnika Dunje bio je jednostavan i efikasan: koncept sadrži ideju koja je delo po sebi; mala pozorišna predstava od pet minuta ili dvanaest sati je takođe delo koje se zove performans - jer je prisutna publika i, kao ni pozorište, ne postoji bez publike; moje telo je moja boja i moja kičica; svet je moje platno koje se čudi, plaši, grozi i obožava. Ta je akcija uspela fantastično, teško da se bilo šta, ovde i oduvek, može uporediti sa slavom, nipodaštavanjem, zavišću, obožavanjem, svetskom afirmacijom i komercijalnom utilizacijom te grupacije, čije je formiranje i realizacija sigurno jedina takva i jedinstvena u našoj likovnoj(?) umetnosti. O tome, ipak, više i pojedinačno drugi put, ako bude potrebe.

Pomenuta subverzija, tipični dvorski puč, "udar sa vrha" direktora Kljakića i sekretara SKC Vučelića, okončao je "zaveru na elitistički način", kako je govorio Zaratustra Zečević, a doveo je pozorište, ne ono "likovno" i konceptualno, već obično, prljavo, svakodnevno, starinsko i neobarokno, postmoderno i političko, kako će ga pogrešno zvati do danas - u sam centar zbivanja u SKC, u Beogradu, a samim tim u Jugoslaviji, a ubrzo to pozorište ovdašnje - odatle i širom kontinenta.

PAKET ARANŽMANI IZ VESELIH OSMDESETIH

ONO ŠTO je Bitef bio za svetsko pozorište, SKC je postao za jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor, za pozorište u Jugoslaviji: mesto gde jesi ili nisi, gde postojiš i gde dokazuješ da postojiš. I sve tako do devedesetih. I o tome drugi put i pojedinačno, ako bude potrebe.

Subverzija koju smo u prethodnom delu teksta spominjali imala je, pored toga, kao danas najzapaženiju posledicu nešto što se široko i nejasno definiše kao Novi talas. U Engleskoj je Malkolm Meklaren, skoro pa srednji ili osrednji muž genijalne Vivijen Vestvud, izmislio pank paket koji se zvao "Seks pistols" i mantru po kojoj rok muzičar ne sme da zna da svira, a tek nikako da peva. To se svuda po svetu imitiralo i kopiralo, pa i kod nas, tim lakše što je bilo mnogo ljudi koji su voleli da sviraju i pevaju uprkos tome što nisu umeli, isto kao svuda u svetu, što, kao što je poznato, nije moguće samo u Makedoniji, jer tamo svako zna da svira i peva, a i Orfej je bio Tračanin, odnosno Ilir, to će reći iz Vinče.

Ljubiša Ristić

Često su se, kod neukih, kao i danas, mešali pojmovi panka i Novog talasa, muzičara i ljubitelja muzike, a posebna zbrka je nastala kada su se kod nas, na sopstvenu i sveopštu nesreću, među pankere i novotalasne muzikante i politikante, manje-više nevoljno prateći cajtgajst, umešali, privremeno i kratkotrajno, neki talentovani i sposobni umetnici kao što su bili Magi, Milan, Vd, Koja i još poneko. Tu je posebno upečatljiv slučaj i pojava meklarenovske podvale koja se zvala "Idoli" i koja se, naročito danas, meša sa autentičnim i vrednim umetnicima izraslim iz SKC fenomena osamdesetih, kao u onoj narodnoj mudrosti: Ko rano rani - sam u nju pada! Ili: Ko drugome jamu kopa - dve sreće grabi!. Ovaj estradno-komercijalno-ideološki paket se kao elitni proizvod osamdesetih propagira i danas, zajedno u paketu sa tzv. "liberalima", Mikom Tripalom i Latinkom Perović. Kao i svi "paketi" iz osamdesetih, mora biti da je i ovaj imao svog Meklarena.

Šale radi, spomenimo urbanu legendu kao odgovor na pitanje ko je bio za ove Maljčike - Majstor, kao onaj general koji je izmislio i obučio naše konceptualiste i performere.

URBANA LEGENDA, nasuprot mitologiji iz Sači&Sači kuhinje, "izumitelja" Maljčika prepoznaje u misterioznom liku budućeg konzula SRJ s kraja devedesetih, a koji će kod Koštunice biti veseli šef BIA. Sećam ga se kao prijatnog, ćutljivog sagovornika iz VIP laundža aerodroma u Istanbulu.

"Idoli" će na početku prodati nečuvenih 300.000 tiraža svoje prve prave ploče štampane kod Škarice u "Jugotonu" u Zagrebu. Ipak, prvi singl će im, "ničim izazvan" objaviti, pre toga, Rade Bulatović, sekretar Univerzitetskog komiteta Saveza komunista Beogradskog univerziteta. Deliće se besplatno uz časopis "Vidici" i "Omladinske novine". Veselih osamdesetih Partija je, izgleda, bila u stanju i bila voljna da prati supkulturne svetske trendove i kontrakulturne fejk podvale. Bar godinu-dve trajala je priprema, grafiti po gradu, pakovanje, medijska kampanja sa Draganom Papićem, svi metodi koji će Partiji doći glave krajem osamdesetih, ali i drugoj Partiji krajem devedesetih, ali i trećoj Partiji dvehiljaditih...

Pišem ove šale i podsećam na urbane legende ovog Belog grada i zato što se pitam kada će neka Partija shvatiti da se pakovanjem ruši tuđa, a odmah zatim svoja vlast. Meklarenovski paketi i aranžmani opasna su zamena za čvrsta uverenja, odbranu opštih interesa i Res Publicae.

U stvari, samo se pravim da me nervira što se dobrom, starom SKC-u podvaljuje sa marginalnim derivatima burnih osamdesetih, godina u kojima se desilo sve poslednje što nam se ozbiljno vredno desilo. Nama, iz tih generacija, niko sada ne može da podvali Koncert za rog i svijeću, kao onaj Silvio Foretić, kompozitor koji je duhovito napisao kompoziciju za rog i upalio sveću pored horniste. Može, možda, ovoj deci danas, ali i njima teško. Napravio sam pre godinu dana predstavu o šezdesetim, i na premijeri jedan je sredovečni gledalac poludeo što mlada publika sve vreme pali telefone i bulji u ekrane. Smirio se u pauzi, kad mu je Danka objasnila da oni jednostavno mnogo stvari ne razumeju, ne prepoznaju imena, muziku, događaje i zato odmah guglaju! Dobro došli na provaliju koja deli generacije, samo telefoni u pozorištu mogu da je premoste! Kad uđete u pozorište uključite telefone, ne verujte onom glasu koji traži da ih isključite! To je glas Velikog Brata koji se lažno predstavlja, muzikant-prevarant!

Preporučujemo

Kultura

2 5

DUH POBUNE JE PUŠTEN IZ BOCE: SKC je bio beogradska i jugoslovenska adresa novog talasa

21. 03. 2021. u 17:14

Kultura

2 1

ŽIVI SPOMENIK UMETNOSTI: Studentski kulturni centar je decenijama vibrirao u frekvencijama nekih novih talasa

20. 03. 2021. u 17:14

Kultura

1 2

SLOBODNI NOĆNI RAZGOVORI: Gostovanja klasika svetskog filma na diskusionoj tribini Filmforuma beogradskog Studentskog kulturnog centra

19. 03. 2021. u 17:14

Kultura

0 5

BILI SMO DEO VELIKOG SVETA: Milovan Božinović, dugogodišnji urednik tribine SKC i diplomata, o "kopčama" sa tadašnjim trendovima

18. 03. 2021. u 17:14

Kultura

0 0

KULTNI PROSTOR I ZA NEISTOMIŠLjENIKE: Kulturni centar beogradskih studenata bio je dobro mesto i u lošim vremenima

17. 03. 2021. u 17:14

Kultura

0 0

CENTAR NOVE ANGAŽOVANE AVANGARDE: Pet burnih decenija beogradskog Studentskog kulturnog centra

16. 03. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije