Kultura

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Srpska malograždanica

Aleksandar Milanović

23. 03. 2021. u 13:11

SRBI su u 18. veku, znamo, preuzeli od Rusa i prilagodili srpskom glasovnom sastavu rusku građansku ćirilicu, graždanicu.

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Српска малогражданица

Potom smo kroz reforme Save Mrkalja, Luke Milovanova Georgijevića i Vuka Karadžića s početka 19. veka dobili i savremenu srpsku ćirilicu, koji su mnogi nazivali i vukovica. U vreme jačanja jugoslovenske ideje, znamo i to, svi Srbi tokom 20. veka prihvataju i svoje dopunsko pismo, latinicu, kojom su Srbi katolici pisali vekovima, kao i susedni Hrvati. Otada do danas, ćirilica je srpsko nacionalno pismo jer je koristimo od prihvatanja pismenosti u 9. veku, a latinica je, u skladu sa istorijskim kontekstom, naše dopunsko pismo, koje ima punu ravnopravnost u javnom jeziku.

I ne samo ravnopravnost, već, zbog snažnog spoljašnjeg nametanja, i osetnu prednost. Pod spoljašnjim nametanjem ovde pre svega mislim na uticaj novca, i to novca stranih medija, stranih izdavača, stranih "nevladinih organizacija" i sl., iza kojeg, kao i uvek, stoje i strane ideologije. Unutrašnji faktor potiskivanja ćirilice, međutim, najčešće je naša malograđanština. Od Jovana Sterije Popovića (koji je svoja dela štampao graždanicom, ali se potom vratio crkvenoj ćirilici), srpska književnost veoma je precizno žigosala malograđanštinu. Ona je, međutim, gluva na kritike i više no vitalna. Tako je u kulturnom dodatku jednih dnevnih novina Branko Anđić, novinar, pisac i prevodilac, nedavno sasuo, zamenjujući teze u stilu najboljih progonitelja ćirilice, salve uvreda na račun onih koji je brane naše pismo, što je takođe uobičajeno oružje iz arsenala "latiničara": "Da će naš jezik nestati ako i dalje štampamo knjige latinicom (i ćirilicom), a ne isključivo ćirilicom, uvreda je zdrave pameti, a ne lingvističkog znanja." Tu se napadač ne zaustavlja, pa nastavlja da sudi onima kojima je "srcu prirastao primitivni nacionalizam": "Suočeni smo, jednostavno rečeno, sa provincijskom tvrdnjom da je bolje po srpsku pismenost da ima jedno, a ne dva pisma."

Izmene zakona čame u fioci

Izmene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, kojima se štiti ćirilica, već godinama čekaju da budu usvojene.

Predlog izmena uradilo je Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU. U predlogu stoji da ćirilica mora da ima prednost u odnosu na latinicu - pomoćno pismo. Ćirilicom je obavezna komunikacija u pravnom prometu, u nazivima preduzeća, njihovih sedišta i delatnosti, kao i na deklaracijama, potvrdama i računima. Škole, mediji, javna preduzeća, profesionalna i strukovna udruženja čiji je osnivač država ili imaju državni kapital, moraju isključivo da koriste ćirilicu...

"Novosti" su pokušavale da dođu do odgovora - zbog čega ovaj propis čami u fioci, ali nadležne institucije ostajale su neme na sva naša pitanja.

Ako ostavimo po strani činjenicu da istu "provincijsku tvrdnju" vekovima baštine Englezi, Francuzi, Nemci, Amerikanci, te cicijaški čuvaju to jedno pismo ne kupujući nova, više će nas privući piščevo "lingvističko znanje", ono koje neistomišljenici nemaju, o poželjnom broju srpskih pisama: "Ja bih voleo da ima tri, četiri. Da je što više ljudi upozna i van tarabe beogradskog pašaluka. Zar neko ko nije Srbin i ne čita ćirilicu ne bi trebalo da čita naše knjige?" Evo, konačno, prave lingvistike! Ne navodeći primere jezika koji imaju "tri, četiri" pisma (zašto ne pet-šest?), pisac nam navodi argumentaciju za četiri srpska pisma: da nas čitaju preko tarabe, jer Englezi, Francuzi, Nemci i Amerikanci inače sjajno razumeju srpski jezik, ali samo ako je napisan latinicom. Ako pak misli na Hrvate i Bošnjake, da li se pisac ikada upitao zašto oni zarad preskakanja tarabe ne štampaju svoje knjige u Zagrebu i Sarajevu ćirilicom?

Naročito kada se uzme u obzir da je potencijalnih čitalaca na srpskom jezičkom prostoru više nego na hrvatskom i bošnjačkom zajedno. I konačno, opet u najsvetlijoj tradiciji "latiničarskom" zamenjivanja teza (o čemu sam mnogo puta pisao), problem se opet prebacuje u potpuno drugo dvorište, pa se pisac pita zašto "dušebrižnike za očuvanje srpskog jezika" ne brinu pozamljenice fokusirati se, brend, benefit i sl.

Ne shvatajmo ozbiljno ove purističke izlive, oni služe samo za stvaranje magle, već se usredsredimo na ključne argumente za latinicu u srpskoj kulturi. Elem, "ja volim latinicu iz dvostruko sebičnih razloga: kao prvo, što na latinici (+ na ćirilici) broj čitalaca mojih knjiga znatno raste; kao drugo, navikao sam se na latinicu čitajući knjige na drugim jezicima koji koriste ovo pismo." Ako prvi argument svrstamo u kategoriju onih koji proučavaju odnose vere i večere, zapitajmo se uz drugi: Kakve li će sad argumente izneti prevodioci sa arapskog ili kineskog jezika? Možda će to biti ta dva neophodna pisma srpskoj kulturi, da stignemo do magičnog broja četiri?

Pojedinci imaju intelektualnu odgovornost za težinu argumentovanosti onoga što pišu, ali imaju je i mediji. Srećom, navedeni kulturni dodatak rejting istog broja spasao je divnim intervjuom Marije Đorđević sa Irinom Subotić na prvim stranama. I začudo, govoreći o Ljubomiru Miciću, velikanu evropskih avangardnih krugova, naša čuvena istoričarka umetnosti ističe da je posle Drugog svetskog rata Micić, "odbačen od društva, van svih institucija i javnosti, napadan sa raznih strana [...] borio se donkihotovski s dubokim uverenjem u opravdanost svojih nastojanja da dokaže kako su naša savremena kultura, ponašanje, izgled Beograda, emisije na radiju, tekstovi u novinama, ugrožena ćirilica i sl., protivni razumu i protivni našim običajima". I eto "provincijskih tvrdnji" Ljubomira Micića, sklonog "primitivnom nacionalizmu" (jer očito nije bio dovoljno evropejac), eto i "provincijske" težnje Irine Subotić (ni ona nije dovoljno evropejka) da se i danas progovori o sudbini ćirilice! To je, inače, onaj isti Micić za kojeg "latiničari" tvrde da se zalagao za latinicu, što je besramni falsifikat ne samo zbog onoga što je ovaj umetnik govorio nego i što je pisao!

Očito je da se borbeni marš za latinicu, srpsku malograždanicu, nastavlja. Orkestri se menjaju, ali muzika ostaje ista.

02. 03. 2021. u 10:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

UKRAJINA DOBIJA ZABRANU 20 GODINA! Trampov predlog: Ako im se ne sviđa, imamo i drugu varijantu

Svet

0 30

UKRAJINA DOBIJA ZABRANU 20 GODINA! Trampov predlog: "Ako im se ne sviđa, imamo i drugu varijantu"

IAKO će u Ovalni kabinet Bele kuće ući tek za dva i po meseca, već su počele analize može li Donald Tramp ispuniti predizborna obećanja i doneti mir Ukrajini i Bliskom istoku. Prema pisanju "Vol strit džornala", koji se poziva na izvore bliske Trampu, savetnici novoizabranog predsednika nude zamrzavanje rata duž prve linije, konsolidaciju okupiranih teritorija za Rusiju, demilitarizovanu zonu i zaustavljanje integracije Kijeva u NATO na 20 godina.

08. 11. 2024. u 09:02