POZORIŠNA KRITIKA - OČARAVANJE TEATROM: Dejvid Ajvs: "Venera u krznu". Reditelj: Tatjana Mandić Rigonat. Teatar "Vuk"

Opasne igre, u koje spada i zavođenje, obično se začine golotinjom, koja ima tu moć da ublaži ozbiljnost filozofsko-dramskog traktata na sceni. U nekoliko izvođenja drame Dejvida Ajvsa (poznat je istoimeni film Polanskog iz 2013), redovna pojava je bila naga Vanda Džordan, sa ukusom ostavljena u polusvetlu.

Novosti

Smeštajući mesto audicije za novi komad pisca Tomasa Novačeka, koji će on sam i režirati, na praznu scenu nekog (rentiranog) teatra, Tatjana Mandić Rigonat je logično i efektno promenila suštinu Ajvsove drame o borbi, koja menja uloge dominantnog i podređenog po pravilima igre zavođenja, a ne po psihološkom ili društvenom položaju učesnika.

Tomas Novaček (Milutin Milošević) potpada pod uticaj glumice Vande Džordan (Katarina Marković), iskreno ubeđen da on režira predstavu o svevremenoj i sveprisutnoj boginji ljubavi, Afroditi/Veneri. Vrlo suptilnom igrom, koja se odvija ispod jarkih poteza surovog nadgornjavanja muško/ženskog i rediteljsko/glumačkog konflikta oko strasti i izdaje, rediteljka nudi potpuno drugačiju ideju, mnogo istinitiju od spretne Ajvsove zavrzlame tragikomičnog sado/mazo žanra: o stvarnoj moći teatarske iluzije, da pretvori život u umetnost, a da onda, potom, tu magiju prikaže kao stvarni događaj. Ova se višestruka igra redovno odvija na pozorišnoj sceni, ona je u suštini svakog istinitog pozorišnog čina.

Katarina Marković, kao Vanda, blistavo je izvela bogatstvo emocija i transformacija, ukazujući na stvarnu tragiku odstupanja od onoga što nam, kao ideju u umetnosti i životu, nudi priroda. Njena Vanda (nepotrebno vulgarna u jeziku) sa lakoćom je živela na praznoj pozorišnoj sceni ne samo kao stvarna žena i kao dobra glumica, nego i kao simbol nagrade, ili kazne, koju je Novaček zaslužio, time što je negirao prirodni poredak: da poštuje dar, koji mu Afrodita šalje.

Dvoje izvrsnih igrača u večnom plesu iluzije i stvarnosti, ubedljiv, spontan, slikovit u svojoj rediteljskoj i muškoj trapavosti Milutin Milošević i do kraja tačna, životna i scenski čarobna Katarina Marković uspeli su da odigraju i surovost ogoljavanja intime, najbolniji fenomen u umetnosti pozorišta, a da svoja tela ponude samo kao još jedan instrument u stvaranju predstave, radosne, groteskne, intrigantne, iako bi joj malo skraćivanje samo donelo na ubojitosti.

Uz pomenute, Elio Rigonat, koji je moderno preveo dramu i dao joj autorski muzički pečat, Igor Koruga, koreograf, Mina Miladinović, kostimograf, i autentična strast sa kojom gledalac i dolazi u teatar učinili su "Veneru ..." istinitom, uprkos crvenom šalu, koji "glumi" samurovinu iz Kazahstana. To je magijska moć pozorišne iluzije, prava tema ove pozorišne predstave.

Preporučujemo

Kultura

1 0

POZORIŠNA KRITIKA: Uspomene, fleševi, izmišljene situacije, konstrukcija - "Tiho teče Misisipi" Vladimira Tabaševića

10. 04. 2021. u 10:40

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Moral (ni)je u modi - "Pučina" reditelja Egona Savina

17. 04. 2021. u 13:34

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Šta bi dao da si na mom mestu?

13. 04. 2021. u 19:28

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA - KOMIKA ILUZIJE: Pjer Kornej: "Iluzije". Reditelj: Nikola Zavišić. NP Beograd

29. 03. 2021. u 11:53

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije