OSTRVO U ZAGRLJAJU DVE REKE: Ukoliko planirate put u Segedin, ove stvari morate da znate

BAŠ kao što se feniks u staroegipatskim, odnosno grčkim i rimskim mitovima, iznova rađa iz pepela, tako se i mađarski grad Segedin ponovo digao iz vode, tačnije velike poplave, koja je u martu 1879. godine izbrisala 5458 a poštedela samo 265 kuća. Zbrisala je i ceo stari grad, čije je ime prvi put pomenuto još 1183. godine, u kraljevskoj povelji Bele Trećeg. Veruje se da je značilo "ostrvo". Na ušću dveju reka, Mureš i Tise, grad, koji je sada treći po veličini u Mađarskoj, sa oko 165.000 stanovnika, od tada istoriju beleži sa "pre i posle velike poplave".

Foto Shutterstock

Zaslužna za poplavu bila je reka Tisa, koja protiče kroz ovu pitoresknu naseobinu i koje se meštani plaše, opisujući je ćudljivom i opasnom. Kako i ne bi, kada je pomenuta poplava trajala tri meseca, a voda se potpuno povukla tek tri meseca kasnije. O tome svedoče i tragovi koji se, između ostalog, mogu videti i u jednobrodnoj srpskoj crkvi Svetog Nikole, baroknog stila, čiji je ikonostas radio čuveni srpski slikar Jovan Popović - tačno se ocrtava linija do koje je voda dolazila, iznad koje se nalaze ikone i medaljoni.

Nije mnogo građevina preživelo pomenutu katastrofu, ceo donji deo Gradske kuće je bio poplavljen, nivo Trga izdignut, pa su, po povlačenju vode, čelnici zaključili da je sada suviše niska za zdanje te važnosti. Iskoristivši postojeće temelje sazidali su još jedan sprat iznad kog se uzdiže centralni toranj. Ovo prelepo, monumentalno neobarokno zdanje 1883. svečano je otvorio car Franjo Josip, rekavši: "Segedin će biti lepši no što je bio", što je zabeleženo na tabli koja se nalazi u ovom velelepnom zdanju. Svečana sala dobrano opravdava svoje ime raskošnim lusterima, bordo plišom, visokim, kitnjastim oslikanim tavanicama, ogromnim portretima vladara, na kojima je, između ostalih, i jedna od najvećih svetskih lepotica tog doba, ugarsko-hrvatska kraljica Sisi, odnosno Elizabeta Amalija Eugenija od Bavarske. Ona je mamila uzdahe baš kao što ih sada, ali drugim povodom, mami "most uzdaha", visoko, u vazduhu uzdignut prolaz, tj. zatvoreni mostić sa velikim prozorima, kojim je Gradska kuća povezana sa zgradom pored. Naš vodič toga dana, plavušica Nera, objasnila nam je da ga građani tako zovu jer tuda prolaze kada uzmu dokument na kojim im je propisan porez, pa uz uzdah prelaze da ga plate, u kancelarije zgrade prekoputa.

Gradska kuća nalazi se na Trgu Sečenji, u srcu parka, velikog 50.000 kvadratnih metara. Tuda ne možete poći pognute glave, jer vas veličina stabala, mahom platana starih sto godina, zove da pogledate gore, ka nebu, dokle krošnje dosežu, ponosno se šepureći, razgranate i zelene. Ceo Segedin prepun je zelenila, parkovi su na sve strane, a drvoredi uokviruju ulice na kojima ne možete pronaći papirić ili opušak. Sve je toliko čisto da zbunjuje. Pogotovo kada imate na umu da je reč o studentskom gradu. Jedan od naših domaćina, Laslo, objašnjava nam da je ovde najveći "poslodavac" segedinski Univerzitet, koji broji 33.000 studenata. S obzirom na to da im nastava traje do maja, u gradu ih je manje nego inače, a tek uveče izmile do šetališta pored reke (videsmo grupicu koja repuje neustrašivo stojeći na ogradi dok ih drugari snimaju) ili nekog od brojnih kafića koji se najčešće nalaze na ulicama. Osim kada nisu u crkvi. Da, da, jedan krajnje originalan i zanimljiv, nazvan "Humbak Borkapolna" ima enterijer baš poput onog u crkvi, sa drvenim klupama, anđelima na oslikanim tavanicama, vitražima, svećama, orguljama pa i pravim pravcatim ispovedaonicama! Niko se ovde ne ljuti zbog ove vrste parodije, već je svima simpatična, pa je kafić pun i rado fotografisan. U suprotnosti sa velikim brojem mladih je podatak da je u Segedinu mali priraštaj. Ipak, za dva dana "sretosmo" dve svadbe...

TALASASTE FASADE, GEPARD I ČUVENA PAPRIKA

Od znamenitosti vredi izdvojiti Palatu Rek, iz 1907, jedan od najlepših primera mađarske secesije. Talasastih fasada poput vode, sa velikim vodenim ljiljanima i polukružnim balkonima sa zelenim ogradama, izgled duguje nećaku ktitora zgrade, Ivanu Rek, hidroinženjeru. On je rekao da želi zgradom da pokaže ko je on, i da bi trebalo da "poručuje" četiri stvari - da je bogat, da se bavi vodom, da je Mađar i da ima konje, što je Ede Mađar, arhitekta, u potpunosti ostvario. Najpre je bila stambena zgrada, a proteklih 15 godina u njoj je Regionalni umetnički centar. Kad smo kod umetnosti, ako odete u Segedin nemojte propustiti da posetite Muzej Ferenc Mora, nazvan po nekadašnjem direktoru ovog zdanja, inače piscu, novinaru i muzeologu. Reč je o najimpozantnijoj zgradi iz perioda velike gradnje krajem 19. veka, elegantnom zdanju neoklasicizma, sa visokim korintskim stubovima i velikom fontanom na pločniku ispred nje. Kada zavirite unutra susrešćete se sa stalnom postavkom upravo Morine izložbe, toliko interaktivne, kreativne i zanimljive, da ju je teško rečima opisati. U drugoj sali ćete moći da vidite i prirodnjačku postavku sa velikim brojem prepariranih životinja i hologramskom "rekom" koja se talasa pod vašim nogama i pipnete krzna crvene lisice, medveda i drugih životinja koje teško da ćete imati prilike u prirodi da pomazite. Međutim, neke od onih koje ne srećete svakodnevno, poput žirafa, moći ćete da nahranite u Zoološkom vrtu koji se prostire na čak 47, šumom obavijenih, hektara. Hranili smo ih šargarepama, koje su svojim dugim, sivim jezicima, uzimale iz naših ruku. Ovo neobično iskustvo možete doživeti ako se prijavite kao grupa prilikom posete. U ZOO vrtu životinje deluju kao da su u svom prirodnom elementu, jer su na velikom prostranstvu, što sličnijem njihovom iskonskom ambijentu. Geparda gotovo da nismo ni primetili dok je uživao u debeloj hladovini, a jaguar je, slučajno ili ne, svoje šare uskladio sa senkom listova drveća. Mladi azijski slonovi uživali su igrajući se peskom, a saznajemo da ove živoitinje mogu prepoznati ljude i posle 20 godina i osvetiti se, ako im je neko učinio zlo. Tu je i Nađa iz Beograda, ženka belog lava sa svojim mužjakom Francuzom i još mnogo zanimljivih vrsta koje ne možete sresti u Srbiji. Razlog više da posetite ovaj gradić u našem najbližem komšilku, na jugu Mađarske, čije sunce čini čuvenu segedinsku papriku, kultivisanu ovde još u 16. veku, tako posebnom i traženom. Upravo iz nje je Albert Sent Đerđi, profesor segedinskog univerziteta, uspeo da izdvoji C vitamin i tako ga "otkrio", zbog čega je dobio Nobelovu nagradu 1937. godine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije