Panorama

ŽELITE DA VAS DETE POSLUŠA? Ove toksične rečenice nikad nemojte izgovoriti

В.Н.

05. 07. 2025. u 17:52

PREMA rečima psihologa Rim Raude, određeni klišei ne samo da ne podstiču saradnju, već mogu i zatvoriti vrata komunikaciji sa decom, stvarajući otpor.

ЖЕЛИТЕ ДА ВАС ДЕТЕ ПОСЛУША? Ове токсичне реченице никад немојте изговорити

Fraze koje uništavaju roditeljski autoritet:

1. "Zato što sam ja tako rekao/rekla"

Ovaj odgovor isključuje dijalog i primorava na slepu poslušnost. Deca se tada osećaju ignorisano i manje su sklona saradnji. Umesto toga, roditeljima se savetuje da kažu: "Znam da ti se ne sviđa ova odluka. Objasniću ti je, a onda ćemo krenuti dalje."

2. "Ako ne slušaš, gubiš (nešto što voliš)"

Umesto toga, predlaže se: "Kada budeš spreman/spremna da sarađuješ, možemo (da uradimo šta želiš) zajedno." Ovaj pristup ne zvuči kao kazna, ali detetu daje osećaj kontrole i motivacije za učešće.

3. "Ne plači, sve je u redu"

Ovakav odgovor može poslati poruku detetu da su njegova osećanja nevažna ili da ih ne treba pokazivati. Psiholog Rauda objašnjava da ovo može stvoriti emocionalnu distancu, a deca koja se ne osećaju povezano sa roditeljima manje su sklona saradnji.

S druge strane, kada se dete oseća viđenim i shvaćenim, lakše se smiruje i razvija dublje poverenje sa odraslima.

Kada roditeljski ego postane važniji od potreba deteta

Primeri takvog ponašanja uključuju tvrdoglavo insistiranje na svom stavu, čak i kada očigledno greše, odbijanje da se izvine jer "roditelji ne greše".

Ponekad odluke donete iz straha od "šta će ljudi reći" nisu u najboljem interesu deteta, već u službi održavanja slike savršenog roditelja.

Kao rezultat toga, deca u takvom okruženju mogu razviti osećaj da su voljena samo kada su poslušna ili kada ispunjavaju očekivanja drugih ljudi, što može ozbiljno narušiti njihovo samopoštovanje i osećaj sopstvene vrednosti.

(Superžena)

BONUS VIDEO - OČEKIVANjA SPUTAVAJU: Evo kako da se oslobodite pretpostavki i predrasuda | Duška Ignjatović

Roditeljstvo vođeno egom se javlja kada odrasli ne deluju da bi podržali emocionalni razvoj deteta, već da bi održali sopstveni osećaj važnosti, kontrole ili nepogrešivosti. Umesto da budu podrška, roditelji postaju autoritet koji traži potvrdu. Primeri takvog ponašanja uključuju tvrdoglavo insistiranje na svom stavu, čak i kada očigledno greše, odbijanje da se izvine jer "roditelji ne greše". Ponekad odluke donete iz straha od "šta će ljudi reći" nisu u najboljem interesu deteta, već u službi održavanja slike savršenog roditelja. Kao rezultat toga, deca u takvom okruženju mogu razviti osećaj da su voljena samo kada su poslušna ili kada ispunjavaju očekivanja drugih ljudi, što može ozbiljno narušiti njihovo samopoštovanje i osećaj sopstvene vrednosti.