NEREALNO DA ARAPSKI SVET NAPRAVI "ISLAMSKI NATO": To im svakako ne bi dozvolile SAD, ali ni Kina i Rusija

ARAPSKI NATO je bombastični medijski naziv za novi vojni blok o kome se razgovaralo u Kataru 15. septembra na vanrednom arapsko-islamskom samitu, sazvanom posle izraelskog raketiranja sedišta političkog krila Hamasa u katarskoj prestonici Dohi. Ovaj udar se suštinski razlikovao od bilo koga ranijeg jer je njime narušen integritet države koja uz Izrael važi za glavnog američkog saveznika i u kojoj je baza sa 10.000 vojnika SAD.

Foto: Printskrin X

Katar i ostale bogate arapske zemlje u kojima posluju giganti iz Amerike i koje joj faktički skupo plaćaju za vojnu zaštitu ostale su zatečene činjenicom da im to više ne garantuje bezbednost. Američki sofisticirani satelitski i radarski sistemi za rano upozoravanje koji su savršeno radili u vreme nedavnog iranskog raketiranja Izraela svi odreda su zakazali kada je grupa od 10 izraelskih aviona lansirala balističke rakete na Dohu. Tako je otprilike glasilo objašnjenje SAD, koje nije uverilo njihove arapske klijente.

Foto: Profimedia/Ilustracija

Oni su podigli uzbunu i visoki predstavnici više od 40 zemalja članica Arapske lige i Organizacije za islamsku saradnju okupilo se na vanrednom samitu u Dohi. Domaćin je bio katarski emir šeik Tamim bin Hamad Al Tani, a ozbiljnost skupa pokazalo je prisustvovo predsednika Egipta Abdela Fataha el-Sisija, predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, prestolonaslednika i premijera Saudijske Arabije Mohameda bin Salmana i predsednika Irana Masuda Pezeškijana.

Svaka od tih država, na svoj način, pokazivala je ambicije da bude centar islamskog sveta, što ih je često dovodilo u oštre međusobne sukobe, a to se pokazalo i sada. Lideri Egipta, Irana i Pakistana su predložili objedinjavanje obaveštajnih i vojnih resursa radi zaštite interesa muslimanskih država, ali svaki je vukao na svoju stranu. Geopolitikolozi ukazuju da se vrlo nepouzdana solidarnost arapskih zemalja jasno pokazala na primeru rata između Izraela i Hamasa u Gazi.

Foto: Profimedia

- Sve vreme trajanja sukoba pokazalo se da arapski svet, uprkos ekstremnim događajima nije ni pokušao, a kamoli učinio nešto ozbiljnije da zaštiti palestinsku državu koja je formalno priznata 1947. istovremeno kada i Izrael - ističe prof. dr Ljubiša Despotović sa Instituta za političke studije u Beogradu. - Sve to ukazuje da će se i ovaj sukob završiti kao i svi prethodni, teritorijalnim proširenjem Izraela i raseljavanjem većine Palestinaca u nekakve zone gde će se nastaviti ono što se i do sada radilo. Arapske zemlje će i dalje mrzeti Izrael, a ovaj će pokušavati da kontroliše sve šire okruženje.

Profesor ukazuje da se mogu povući neke paralele između dešavanja u Gazi sa onima na Kosovu i Metohiji, naročito kada je reč o američkoj mirovnoj ponudi.

FOTO: Privatna arhiva

- Sada se vidi da je Hamas bio pod kontrolom palestinskih neprijatelja, jer je masovnim terorističkim napadom na Izrael odradio posao za njih - kaže dr Despotović. - Sada je od Trampa dobio mirovnu ponudu koja je formulisana tako da ne može da je prihvati jer zahteva samoukidanje tog pokreta. Tako su Srbiji u Rambujeu postavljeni uslovi koje ne bi mogla da prihvati nijedna država, da bi to očekivano neprihvatanje poslužilo kao opravdanje za već spremno bombardovanje i sve ostalo što je usledilo. Hamas je dobio ponudu koju ne može da prihvati, a Tramp je rekao da će u tom slučaju njegova sudbina, što se može tumačiti i kao sudbina Gaze, biti "vrlo tužna". To vam je repriza Rambujea. Sve je to bilo predvidivo od kada je Tramp najavio gradnju turističkog, komercijalnog i bankarskog raja u Gazi, koja možda neće de jure pripasti Izraelu, ali će de fakto biti pod njegovom apsolutnom kontrolom. Oni koji to nisu shvatili ozbiljno, ne razumeju moć Izraela u samoj Americi.

Ugledni analitičar podseća da je u poslednjih nekoliko decenija islamski svet nekoliko puta uzaludno pokušavao da se konstituiše kao samostalni pol geopolitičke moći.

- Postoje dva bitna razloga zbog kojih on to ne može da ostvari, a prvi su unutrašnji religijski sukobi, pre svega sunita i šiita, a slede oni ideološkog i nacionalnog karaktera - kaže dr Despotović. - Zato su propali pokušaji da se nametnu kao stožeri okupljanja islamskih zemalja i Turske kao regionalne sile i Indonezije kao najveće islamske zemlje i Egipta kao lidera panarabizma i Irana kao zemlje "izvoznika" islamske revolucije. Drugi, još značajni faktor koji sprečava stvaranje islamskog pola geopolitičke moći je uticaj spoljnih sila. Najvažniji je uticaj atlantista, prvo Britanije, a posle nje Amerike koji čvrsto kontrolišu bliskoistočni pojas od početka 20. veka, a zatim i Rusije i Kine.

Foto: Printskrin

Njegove teze potvrđuju događaji na vanrednom arapsko-islamskom samitu. Kada je katarski premijer Al Tani pozvao islamske zemlje da usvoje "stvarne i opipljive mere", Egipat koji ima najbrojniju vojsku arapskog sveta odmah je predložio zajedničku vojnu komandu, ali sa sedištem u Kairu. Nearapski, persijski i šiitski Iran predložio je širi savez na religioznoj osnovi, u kome bi on imao veći uticaj, jer su arapske države dominantno sunitske.

Visoki iranski sveštenik Džalal Razavi-Mehr zato je pozvao na stvaranje "jedinstvene islamske vojske sa zajedničkim odbrambenim i ofanzivnim doktrinama", a Mohsen Rezaei, bivši komandant iranskog Korpusa revolucionarne garde upozorio da bi Saudijska Arabija, Turska i Irak mogli biti buduće mete Izraela i da je "jedino rešenje formiranje vojne koalicije". Pakistan, jedina nuklearna sila islamskog sveta pozvala je na stvaranje zajedničke radne grupe za praćenje izraelskih akcija i usvajanje koordinisanih mera odvraćanja i ofanzive.

Foto: X Printscreen

Šest članica Saveta za saradnju zemalja Zaliva (GCC) - Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati saopštile su da će u Sporazumu o zajedničkoj odbrani aktivirati odredbu nalik članu 5. iz Povelje NATO po kojoj napad na jednu članicu znači da je izvršena agresija na sve, čemu sledi kolektivna odmazda. Stručnjaci ukazuju da je praktično dejstvo ove odluke diskutabilno, jer su se upravo zalivske države najviše oslanjale na američki štit od koga su vojno-tehnološki potpuno zavisne. To znači da bi im u slučaju raskida sa Vašingtonom bio potreban novi pokrovitelj. Čincija Bjanko, stručnjak za države Persijskog zaliva u Evropskom savetu za spoljne odnose, smatra da je zato od arapskog NATO realnija koalicija "6+2" u kojoj bi članice bile šest zemalja Zaliva i vojno-tehnološki mnogo razvijenije i samostalnije Turska i Egipat. Ipak, i to je samo teoretisanje, jer su Ankara i Kairo veliki suparnici u borbi za dominaciju nad islamskim svetom.

Možda je baš zbog toga Saudijska Arabija posle samita objavila da sklapa pojedinačni "strateški sporazum o međusobnoj odbrani" sa nuklearnom silom Pakistanom u kome piše da će se "svaka agresija protiv bilo koje zemlje smatrati agresijom protiv obe". Saudijci su još ranije rekli da će crvena linija u odnosima sa jevrejskom državom biti pređena ako Izrael pokuša i zvanično da anektira Zapadnu obalu.

- Pakistanski nuklearni kišobran je ostvariv, ali u teoriji - smatra dr Despotović. - U praksi je teško zamisliti da bi Pakistan gađao nuklearnim raketama Izrael, jer bi istog trenutka postao meta Amerikanaca.

Paktovi redom propadali

Od Drugog svetskog rata muslimanske zemlje su pravile mnoštvo vojno-političkih saveza koji su svi odreda bili neuspešni: od Zajedničkog pakta odbrane Arapske lige, preko Bliskoistočne komande, Bliskoistočne odbrambene organizacije, Bagdadskog pakta (Organizacija bliskoistočnog ugovora) do Savetu za saradnju zemalja Zaliva (GCC). Svi ti paktovi su se raspali jer su se članice sukobljavale međusobno i izbegavale obavezu da priteknu u pomoć napadnutim saveznicima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije