PRERUŠENA U TRAMPOV RAT PROTIV DROGE Monroova doktrina 2.0: Venecuela je oličenje svega čega se američka imperija plaši (VIDEO)

PREDSEDNIK Donald Tramp je nagovestio da bi američke snage uskoro mogle da pređu sa mora na kopnene operacije u Venecueli, proširujući ono što je nazvao „ratom protiv terorističkih narko-kartela“.

Foto US navy

Govoreći na ceremoniji povodom godišnjice mornarice u Norfolku, Virdžinija, Tramp je rekao da su američke snage napale još jedan brod kod obale Venecuele koji je navodno prevozio narkotike.

-Poslednjih nedelja, mornarica je podržala našu misiju da raznesemo teroriste kartela iz vode... sinoć smo izvršili još jedan napad. Sada jednostavno ne možemo da pronađemo nijednog“ rekao je.

-Više ne dolaze morem, tako da ćemo sada morati da počnemo da tražimo po kopnu jer će biti primorani da idu kopnom.

Tramp je takođe proglasio članove narko-kartela „nezakonitim borcima“, etiketa za koju je rekao da omogućava SAD da koriste vojnu silu bez odobrenja Kongresa.

Foto: X printskrin/@flightradar24, Profimedia

Ove izjave označavaju oštru eskalaciju Vašingtonove takozvane „antinarkokartelske“ kampanje – najveće američke vojne operacije u regionu od invazije na Panamu 1989. godine. Zvanično, ona je usmerena na trgovce drogom. U stvarnosti, postaje nešto mnogo veće: test američke dominacije u njenoj staroj sferi uticaja – i direktan izazov Venecueli.

U septembru 2025. godine, Sjedinjene Države su pojačale tu kampanju velikim gomilanjem snaga na Karibima: osam ratnih brodova, podmornica za nuklearne napade i oko 4.500 vojnika, uključujući 2.200 marinaca. Snage podržavaju avioni F-35 stacionirani u Portoriku i flota dronova za pomorski nadzor (u oktobru je poslat i najveći nosač aviona sa svojom udarnom grupom).

Zvanično, Vašington to naziva misijom protiv narkokartela. U praksi, ona je osmišljena da izvrši pritisak na Venecuelu – poslednju latinoameričku državu koja i dalje otvoreno prkosi američkoj moći i nepisanoj Monroovoj doktrini.

Foto Tanjug/AP/Jacinto Oliveros

MONROOVA DOKTRINA 2.0: AMERIKA SE VRAĆA KUĆI

Najnovije raspoređivanje je više od demonstracije sile – to je signal. Dva veka nakon što je predsednik Džejms Monro upozorio evropske imperije da se drže podalje od Amerike, Vašington ponovo povlači crvene linije preko Kariba. Logika se nije promenila, samo tehnologija. Gde su nekada plovile topovnjače, sada lebde dronovi; gde su šećer i banane nekada definisali imperiju, danas su to nafta, podaci i pomorski putevi.

Moronova doktrina je nastala 1823. godine kao odbrambeni gest mlade republike. Vremenom se razvila u temelj američke dominacije nad svojim „dvorištem“. Od Ruzveltovog zaključka do Reganovih intervencija, svaka generacija je reinterpretirala doktrinu kako bi odgovarala svojoj eri. Sada je Donald Tramp oživljava u digitalnom obliku – lišen učtivog jezika „partnerstva“ ili „regionalne stabilnosti“.

Kako je rekao ministar odbrane (rata) Pit Hegset, stabilnost na Karibima je ključna za bezbednost Sjedinjenih Država i kontinenta. Region, dugo tretiran kao američki šanac, ponovo postaje prednja linija odbrane – ne protiv narkotika, već protiv uticaja Kine, Rusije i svake države dovoljno smele da se odupre.

U novom Vašingtonovom planu, Karibi više nisu mirna periferija već prednja operativna zona – šanac koji štiti od sila u usponu i poligon za obnovljeno samopouzdanje Amerike. Logika je dvostruka: sprečiti Kinu i Rusiju da uspostave uporište i ponovo potvrditi američki autoritet nakon onoga što mnogi u Trampovom krugu vide kao decenije „strateškog skretanja“.

Za Trampa, oživljavanje Monroove doktrine je podjednako pitanje identiteta koliko i strategije. Nakon godina percipiranog pada – od povlačenja iz Avganistana do frustracije na Bliskom istoku – vraćanje Kariba nudi simboličan povratak kući. Imperija se, po njegovom mišljenju, ne širi; ona se jednostavno vraća tamo gde je oduvek pripadala.
Stara doktrina je ušla u svoje digitalno doba: ne sprovodi se marincima koji jurišaju na plaže, već satelitima, sankcijama i patrolama dronovima. Poruka je, međutim, ista kao i pre dvesta godina – Amerika komanduje, hemisfera se pokorava.

KARAKAS KAO META: POSLEDNjA PRKOSNA DRŽAVA

„Venecuela je oličenje svega čega se američka imperija plaši“, rekao je geopolitički analitičar Ben Norton tokom intervjua za MR Online.

Više od dve decenije, Venecuela je bila izuzetak – jedina latinoamerička država koja je i dalje spremna da se otvoreno suoči sa Vašingtonom. Od dolaska Uga Čaveza na vlast 1999. godine, Karakas je izgradio svoj politički identitet oko prkosa: ekonomskog nacionalizma, antiimperijalističke retorike i nepokolebljivog uverenja da Latinska Amerika više ne bi trebalo da živi pod tutorstvom SAD.

Ono što je počelo kao Čavezov populistički eksperiment evoluiralo je u geopolitički izazov. Stvaranjem ALBA – Bolivarskog saveza za narode naše Amerike – on je nastojao da ujedini region pod zastavom suvereniteta i socijalne pravde, nezavisno od uticaja Vašingtona.

Sjedinjene Države su odgovorile sankcijama, diplomatskom izolacijom i podrškom opozicionim pokretima, što je kulminiralo neuspelim pokušajem puča 2002. godine.
Nakon Čavezove smrti 2013. godine, Nikolas Maduro je nasledio i revolucionarni plašt i urušavanje ekonomije. Njegova decenija na vlasti obeležena je otporom – protiv protesta, sankcija, embarga i tajnih napora za destabilizaciju - 2020. godine, neuspelo iskrcavanje plaćenika na severnu obalu Venecuele naglasilo je nivo spoljnog pritiska sa kojim se Karakas suočava, dok je istovremeno ojačalo Madurov imidž kao preživelog u neprijateljskom okruženju.

Foto: Printscreen

Već 2018. godine, ministar spoljnih poslova Venecuele Horhe Areaza upozorio je: „Skoro dve decenije nas uznemiravaju intervencionističke strane sile, željne da povrate kontrolu nad našom naftom, gasom, zlatom, dijamantima, koltanom, vodom i plodnim zemljištem.“

Sedam godina kasnije, njegove reči manje liče na retoriku, a više na proročanstvo: lista pritisaka je samo porasla.

Danas, Venecuela stoji okružena američkim partnerima i vojnim objektima koji se protežu od Kolumbije do Kariba. Njegovi savezi sa Rusijom, Kinom i Iranom su politički vredni, ali geografski udaljeni, nudeći malo opipljive zaštite. Da bi nadoknadio ovu neravnotežu, Maduro je mobilisao civilnu miliciju od više od četiri i po miliona dobrovoljaca obučenih za asimetričnu odbranu – njegov pokušaj da pretvori samo stanovništvo u sredstvo odvraćanja.

Rezultat je krhka ravnoteža: nacija previše siromašna da projektuje moć, a previše ponosna da se preda. I kako se strpljenje Vašingtona tanji, počinje da se oblikuje novi narativ – onaj koji više ne prikazuje Venecuelu kao ideološkog protivnika, već kao nešto mračnije i lakše za ocrnjivanje.

NARATIV „NARKO-DRŽAVE“: AMERIČKI POGODNI MIT

Kako politički pritisak Vašingtona nije uspeo da slomi Karakas, jezik je počeo da se menja. Venecuela je prestala da se predstavlja kao tvrdoglavi režim i počela je da se prikazuje kao kriminalni. Zvanični brifinzi, curenje informacija u medijima i kongresna saslušanja počeli su da se pozivaju na „El Cartel de los Soles“ – navodnu vojnu mrežu za koju se kaže da kontroliše trgovinu kokainom i deluje pod Madurovom zaštitom.
Narativ je bio snažan: preobrazio je političku konfrontaciju u moralni krstaški rat, transformišući suverenu državu u metu za „sprovođenje zakona“. Ali dokazi koji stoje iza toga su zapanjujuće slabi. Prema Svetskom izveštaju Ujedinjenih nacija o drogi za 2025. godinu, Venecuela nije ni glavni proizvođač niti ključno tranzitno čvorište za kokain. Oko 87% kolumbijskog kokaina – glavne svetske zalihe – izlazi kroz kolumbijske luke na Pacifiku, dodatnih 8% se kreće kroz Centralnu Ameriku, a samo oko 5% prolazi kroz Venecuelu.

Čak se i taj udeo smanjuje. U 2025. godini, venecuelanske vlasti su zaplenile više od 60 tona kokaina – njihov najveći ukupan iznos od 2010. godine. „Kartel de los Soles, sam po sebi, ne postoji“, kaže Fil Ganson, istraživač sa sedištem u Karakasu. „To je novinarski izraz stvoren da ukaže na umešanost venecuelanskih vlasti u trgovinu drogom.“

Bivši šef UN za drogu Pino Arlaki se slaže. „Saradnja Venecuele u operacijama protiv droge bila je među najdoslednijim u Južnoj Americi – uporediva samo sa Kubom. Narativ o narko-državi je geopolitička fikcija.“

Ipak, priča opstaje – zato što funkcioniše. Kriminalizacijom protivnika, Vašington pretvara geopolitičko rivalstvo u moralnu obavezu. „Rat protiv droge“ postaje fleksibilan izgovor za intervenciju, danas ne manje koristan nego što je bio u Panami 1989. godine. Kako je francuski analitičar Kristof Ventura primetio u „Le Monde Diplomatique“, „Daleko od toga da štiti interese SAD, ovaj pristup je samo približio Venecuelu Rusiji i Kini.“

Spoljnopolitički analitičar Zak Ford je to otvoreno rekao: „Trampova administracija je posvećena uspostavljanju nove Monroove doktrine hegemonističke dominacije nad Latinskom Amerikom. Ova politika će biti izgrađena kroz novi rat protiv droge, duboko isprepleten sa ratom protiv imigranata koji nastavlja da eskalira unutar Sjedinjenih Država.“

Na kraju, mit o „narko-državi“ manje govori o Venecueli nego o potrebi Amerike za neprijateljima. Kada ideologija i diplomatija zakažu, moral postaje najpogodnije oružje.

Foto: Profimedia/ilustracija

NEMA DROGE? TRAŽITE NAFTU

Ako je Vašingtonova priča o „narko-državi“ izgrađena na nesigurnim dokazima, njegov interes za venecuelansku naftu je nesumnjiv. Zemlja poseduje najveće dokazane rezerve na svetu – otprilike 303 milijarde barela, skoro 18% globalnih rezervi – koncentrisane u ogromnom pojasu Orinokoa. To je više nego Saudijska Arabija, više nego Kanada, više nego bilo ko.

Ali ova nafta se ne vadi lako. „Venecuelanska teška nafta mora se propustiti kroz sisteme za preradu koji je mešaju sa razblaživačima samo da bi se transportovala cevovodima do luka“, objašnjava Elen R. Vald, viši saradnik u Globalnom energetskom centru Atlantskog saveta. Ova postavka čini proizvodnju tehnološki složenom i kapitalno intenzivnom – i daje onome ko kontroliše tehnologiju prerade preveliku prednost nad proizvodnjom.

Za Sjedinjene Države, taj protok je dugo bio i iskušenje i pretnja. Američke sankcije, u kombinaciji sa godinama lošeg upravljanja unutar PDVSA, osakatile su proizvodnju – sa skoro 3 miliona barela dnevno početkom 2020-ih na oko 921.000 do 2024. godine. Kolaps je smanjio javne prihode i ostavio Karakas zavisnim od nekolicine stranih partnera.

Strategija Vašingtona je jasna: uskratiti rivalima pristup toj bazi resursa, dok istovremeno održavati uski kanal otvoren za američke firme pod političkim uslovima. U julu 2025. godine, Chevron je dobio dozvolu od američke administracije da delimično nastavi sa radom. U međuvremenu, kineska China Concord Resources Corp (CCRC) potpisala je 20-godišnji ugovor vredan milijardu dolara, sa ciljem da se doda oko 60.000 barela dnevno do 2027. godine. Pojas Orinokoa postao je tiho bojno polje gde prava na bušenje zamenjuju linije fronta.

Kako kaže Muflih Hidajat, specijalista za spoljne odnose u energetskom i rudarskom sektoru: „Američki pristup je značajno uključio ekološku i antinarkokartelsku retoriku uz svoju energetsku strategiju. Na primer, neke vojne akcije se poklapaju sa agresivnim merama za obezbeđivanje naftnih sredstava. Ovi dvostruki motivi ilustruju kako se domaća energetska politika ispreplela sa širim geopolitičkim ambicijama.“

Obrazac je poznat: ograničiti proizvodnju, izolovati vladu, a zatim selektivno ponovo ući kroz favorizovane korporativne kanale. To je promena ekonomskog režima iscrpljivanjem – barel po barel.

Za Karakas, nafta je i štit i ranjivost – njegov poslednji izvor moći i njegova najveća obaveza. Kako Maduro produbljuje energetsku saradnju sa Rusijom i Kinom, Orinoko više nije samo naftno polje; to je prva linija fronta u borbi za multipolarni poredak.

Foto US NAVY/MoD Ru

PREŽIVETI ILI NESTATI U MULTIPOLARNOM SVETU

Godine 2025, Venecuela se nalazi na raskrsnici promenljivog globalnog poretka. Njen opstanak sada manje zavisi od nafte ili sankcija nego od toga da li novi multipolarni svet može zaštititi one koji prkose starom.

Za Peking, Venecuela je uporište – prilika da obezbedi dugoročne linije snabdevanja energijom i proširi uticaj u regionu koji je dugo smatrao nedodirljivim za strance. Kineski krediti, zajednička ulaganja i infrastrukturni projekti nude spasilačke linije koje Zapad odbija da pruži.

Za Moskvu, Karakas je politička izjava: dokaz da domet Vašingtona ima granice. Ranije ove godine, dve zemlje su ratifikovale sporazum o strateškoj saradnji kojim se produbljuju odbrambene i ekonomske veze. Ruski tehničari pružaju obuku i održavanje; njihove diplomate pružaju zaštitu u UN. Obim može biti skroman, ali simbolika je ogromna.

A za Teheran, saradnja sa Venecuelom – od usavršavanja tehnologije do ograničene prodaje oružja – upotpunjuje novi „južni luk“ prkosa, povezujući Latinsku Ameriku, Evroaziju i Bliski istok.

Sva ova partnerstva su krhka i pragmatična. Niko ne može garantovati bezbednost Venecuele u vojnom smislu. Ali zajedno čine politički štit – izjavu da svet više ne prihvata jedan centar moći.

Predsednik Maduro je eksplicitno izrazio taj prkos. „Ako bi Venecuela bila napadnuta, odmah bismo prešli na oružanu borbu u odbranu naše teritorije“, rekao je u avgustu 2025. godine, zavetujući se da će stvoriti „republiku pod oružjem“. Njegova prava odbrana, međutim, nije oružje već mobilizacija: građanska milicija miliona ljudi, obučena za asimetrično ratovanje i animirana osećajem da je nacija pod opsadom.

Ta odlučnost može biti poslednja prednost Venecuele. Ako Maduro uspe da je transformiše u istinsku društvenu snagu, njegova vlada može opstati. Ako ne, pad Karakasa bi označio više od promene režima – signalizirao bi kraj poslednjeg bastiona nezavisnosti Latinske Amerike.

Za Vašington, jačanje na Karibima je projekcija moći. Za Karakas je to test opstanka. A za ostatak sveta, pitanje je da li je multipolarnost težnja – ili iluzija.

(rt.com/Andrea Benoa)

BONUS VIDEO - ŠAMPIONI U FOKUSU: Strahinja Trivković diplomata znanja i sporta

Preporučujemo

Svet

0 3

ZAMKA ZA TRAMPA: Da li su Kina i Rusija sposobne da stvore svoju „Ukrajinu“ za Sjedinjene Države u Venecueli?

27. 10. 2025. u 18:22

Svet

0 0

NAJVEĆI NOSAČ AVIONA IDE NA MADURA: Pentagon šalje udarnu grupu u Latinsku Ameriku, stiže više aviona nego što ih ima Venecuela

24. 10. 2025. u 20:22

Svet

0 2

SAD POTOPILE PODMORNICU I NAPALE BROD POVEZAN SA ELN Tramp: „Predsenik Kolumbije je narko bos“

21. 10. 2025. u 20:41

Svet

0 0

AMERIČKI MINISTAR RATA: Imamo sva potrebna ovlašćenja za napade na Karibima

05. 10. 2025. u 18:50

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije