SARKOFAZI I BISTE ČEKAJU POVRATAK KUĆI: Posle nedavnog otvaranja Velikog egipatskog muzeja postavlja se pitanje restitucije umetničkih predmeta

Otvaranje Velikog egipatskog muzeja na platou Giza, u neposrednoj blizini piramida, ne predstavlja samo veliki kulturni događaj, već neminovno ponovo otvara i pitanje egipatskih kulturnih dobara koja se danas nalaze u inostranstvu.

tviter/pastpreservers

Savremena muzejska infrastruktura i institucionalni kapaciteti koje Egipat sada poseduje stavljaju u fokus staru raspravu o poreklu, zakonitosti i mogućem povratku umetničkih dela iznetih tokom prethodnih vekova.

Muzej je zvanično otvoren pre manje od dva meseca, nakon gotovo dve decenije izgradnje, i često se opisuje kao najveći na svetu posvećen jednoj civilizaciji. Prostire se na oko 500.000 kvadratnih metara i obuhvata savremene izložbene prostore, istraživačke centre i visoko specijalizovane konzervatorske laboratorije.

Posebno mesto zauzima zbirka predmeta iz grobnice faraona Tutankamona, od kojih je nekoliko hiljada restaurirano i prvi put u velikoj meri objedinjeno u jednom muzeju, više od veka nakon njihovog otkrića 1922. godine. Muzej obuhvata preko sto hiljada predmeta, koji se prostiru kroz period od tri milenijuma. Ceo projakt koštao je milijardu dolara, a Egipćani očekuju pet miliona posetilaca godišnje.

Otvaranje ovakve institucije nužno podstiče raspravu o sudbini egipatskih artefakata koji se danas nalaze u velikim evropskim muzejima i čije bi prirodno mesto moglo da se zamisli baš u Velikom egipatskom muzeju.

Među najpoznatijim primerima koji "nedostaju" su Kamen iz Rozete koji se čuva u Britanskom muzeju u Londonu, bista kraljice Nefertiti iz Novog muzeja u Berlinu, Denderski zodijak iz Luvra, Sarkofag faraona Setija Prvog iz londonskog Muzeja sera Džona Soana, Tarkanska haljina iz Muzeja egipatske arheologije u Londonu, bista princa Ankhafe iz Gize koja danas krasi Muzej lepih umetnosti u Bostonu, kao i Obelisk iz Luksora koji se nalazi na Trgu Konkord u Parizu.

Obelisk je u Francusku prenet u prvoj polovini 19. veka kao diplomatski poklon egipatskog namesnika Mehmed Ali-paše francuskom kralju Šarlu X, u okviru tadašnjih međunarodnih odnosa. Iako se formalno razlikuje od predmeta iznetih u kolonijalnom kontekstu, ovaj primer jasno ilustruje trajno izmeštanje monumentalnog dela egipatske baštine iz njegovog izvornog kulturnog i geografskog okruženja. S druge strane, niko danas ne bi mogao ni da zamisli kako bi izgledao pariski Trg Konokd bez ovog obeliska koji predstavlja njegov simbol, gde je zamenio spomenik u čast Luja Šesnaestog koji je na tom mestu bio pogubljen.

Pitanje povratka ovih predmeta ostaje krajnje složeno. Sa jedne strane, često se ističe da su mnogi predmeti izneti iz Egipta u periodima kolonijalne dominacije ili izrazite neravnoteže moći, što otvara ozbiljna etička pitanja o legitimnosti njihovog današnjeg statusa. Sa druge strane, mnogobrojni muzeji i dalje tvrde da su predmeti pribavljeni u skladu sa tada važećim pravnim okvirima ili da njihovo zadržavanje proizlazi iz savremenih nacionalnih zakonodavnih sistema.

U tom kontekstu se naročito ističe slučaj Ujedinjenog Kraljevstva, gde se muzeji pozivaju na Akt o britanskim muzejima iz 1963. godine, koji u velikoj meri zabranjuje trajno otuđenje predmeta iz državnih zbirki. Iako se ovakav zakon često navodi kao ključna pravna prepreka restituciji, ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri unutrašnje zakonodavstvo jedne države može legitimno da opravda zadržavanje kulturnih dobara čije je poreklo nesporno strano. Kritičari ukazuju na to da nacionalni zakoni, doneti znatno nakon otuđenja predmeta, ne mogu retroaktivno da daju legitimitet njihovom trajnom zadržavanju, već prevashodno predstavljaju mehanizam očuvanja postojećeg stanja.

Zapadne institucije, s druge strane, odgovaraju da su zakonski obavezane da poštuju važeće propise i da odluke o restituciji ne mogu biti zasnovane isključivo na etičkim argumentima. Ova rasprava se ne vodi samo na međunarodnom planu, već i unutar samih zapadnih društava, između muzeja, zakonodavaca i javnosti.

Uprkos tome, poslednjih godina pojavljuju se i ograničeni, ali značajni pomaci koji pokazuju da domaća zakonodavstva ipak mogu da budu prilagođena "buđenju svesti", kada postoji politička volja. U Francuskoj je, na primer, uveden poseban pravni mehanizam koji omogućuje izuzetke od principa neotuđivosti muzejskih zbirki, što je rezultiralo povraćajem pojedinih dela zemljama porekla. Među njima se nalaze i predmeti simbolične vrednosti, uključujući skulpturalne fragmente i ritualne objekte, vraćene afričkim državama nakon posebnih odluka skupštine. Iako su ovi povraćaji simbolični, oni ukazuju na činjenicu da pravna prepreka može da se prevaziđe kada se restitucija prepozna kao pitanje istorijske odgovornosti, a ne isključivo vlasničkog prava.

Francuske vlasti su tako nedavno ispunile istorijski dug prema bivšoj koloniji Madagaskaru i vratile lobanju njihovog nekadašnjeg kralja Toere, gotovo 130 godina posle odsecanja glave koju su francuske kolonijalne trupe kao trofej donele u Pariz, i druge ljudske kosti, koje predstavljaju relikviju za narod Malgaša.

Sličan pristup usvojila je i Holandija, čije su vlasti donele odluku da se kulturna dobra pribavljena tokom kolonijalnog perioda, pod uslovima nejednakih odnosa moći, mogu vratiti zemljama porekla na osnovu preporuka nezavisnih komisija. Ove odluke pokazuju promenu stava, na osnovu koga se  umesto striktne odbrane postojećih zbirki, uvodi i princip da država domaćin snosi deo odgovornosti za istorijske okolnosti pod kojima su predmeti pribavljeni.

Baš kada je Veliki egipatski muzej otvarao vrata, premijer Holandije Dik Shof saopštio je egipatskom predsedniku Abdelu Fatahu el-Sisiju da će im vratiti skulpturu staru 3.500 godina. Reč je o bisti visokog zvaničnika iz dinastije faraona Tutmosa Trećeg. Otkrivena je tokom aukcijske prodaje 2022. godine i odmah je zaplenjena od strane holandskih vlasti koje su dobile anonimnu dojavu o nelegalnom poreklu skulpture. Holandska policija je sprovela istragu o poreklu biste i utvrdila da je pribavljena pljačkom i ilegalno izvezena. Ta bista je prva umetnika koja je vraćena od otvaranja muzeja.

Iako ovi primeri ne predstavljaju sistemsko rešenje i ni izbliza ne odgovaraju razmerama iznete baštine, ipak pokazuju da argument o nepromenljivosti domaćeg zakonodavstva nije apsolutan. Pozivanje na ranije zakone se često posmatra kao instrument političke odluke, ali sve je više zahteva da se u obzir uzme i etička obaveza, što dodatno jača poziciju zemalja poput Egipta koje danas mogu da dokažu ne samo istorijsko pravo, već i institucionalnu spremnost da svoju baštinu čuvaju i predstave u savremenim uslovima.

Jedan od najčešće navođenih argumenata protiv povratka umetničkih dela tokom prošlog veka odnosio se na nedostatak odgovarajućih uslova za njihovo čuvanje u Egiptu. Tvrdilo se da zemlja ne raspolaže infrastrukturom, stručnim kadrom ili političkom stabilnošću potrebnom za dugoročno očuvanje izuzetno osetljivih arheoloških predmeta. Ovaj argument je imao važnu ulogu u opravdavanju zadržavanja egipatske baštine u muzejima u Londonu, Parizu i Berlinu.

Otvaranjem Velikog egipatskog muzeja, dobar deo ovih argumenata pada u vodu. Savremeni konzervatorski centri, kontrolisani klimatski uslovi, seizmička zaštita i međunarodno obučeni stručnjaci ukazuju na to da Egipat danas raspolaže kapacitetima uporedivim sa vodećim svetskim muzejima. Time se jedan od ključnih istorijskih argumenata protiv restitucije značajno dovodi u pitanje, iako ga zapadne institucije i dalje ne smatraju presudnim.

Pitanje vraćanja baštine dodatno komplikuje međunarodni pravni okvir. Konvencija Uneska iz 1970. godine zabranjuje nezakonit izvoz i trgovinu kulturnim dobrima i afirmiše princip pripadnosti kulturne baštine zemlji porekla, ali se u međunarodnoj praksi smatra da se ne primenjuje retroaktivno. Zbog toga predmeti izneti pre njenog usvajanja, poput Kamena iz Rozete ili Partenonskih mermera, ne potpadaju pod obavezujuće mehanizme povratka.

U tom kontekstu, otvaranje Velikog egipatskog muzeja stvara uslove za dalju debatu na ovu temu. Činjenica da su mnogobrojna dela egipatske baštine izmeštena iz svog izvornog konteksta ostaje neosporna, ali pravni i voljni momenat držalaca nisu uvek na njihovoj strani. U tom kontekstu, bilo bi pravo čudo kada bi se bista kraljice Nefertiti ili sarkofag faraona Setija Prvog vratili kući.

PARTENONSKI MERMERI

Slučaj Partenonskih mermera, koje Grčka decenijama potražuje od Britanskog muzeja, pokazuje koliko je složena primena savremenih etičkih standarda na istorijske okolnosti početka 19. veka, kada je Grčka bila pod osmanskom vlašću. Uprkos širokoj međunarodnoj podršci povratku, spor i dalje ostaje nerešen, što dodatno ilustruje ograničenja postojećih pravnih instrumenata.

Preporučujemo

Svet

0 1

NOVA STUDIJA: Potvrđeno da je pračovek hodao uspravno pre sedam miliona godina

06. 01. 2026. u 23:45

Svet

0 6

PUTIN ČESTITAO PRAVOSLAVNIM VERNICIMA BOŽIĆ: Praznik dočekuje sa vojnicima (VIDEO)

06. 01. 2026. u 22:19 >> 23:42

Svet

0 0

NOVI IZVEŠTAJ O ŽRTVAMA: Najmanje 24 pripadnika bezbednosnih snaga Venecuele poginula u američkoj operaciji

06. 01. 2026. u 23:33

Region

0 0

ZBOG MEĆAVE SE ZATVARAJU PUTEVI, ORKANSKI VETROVI PARALISALI HRVATSKU: Snežni haos se ne zaustavlja (FOTO)

06. 01. 2026. u 22:13

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije