Karaganov otkriva: Kako Rusija može da pobedi u novom svetskom ratu – 8 ključnih strategija

UBRZANI tok događaja, od kojih se svaki preklapa i protivreči drugom, zbunjuje i otežava razumevanje suštine onoga što se dešava.

Foto: Profimedija/Alamy/Alejandro Bernal

Pokušaću da protumačim tok istorije, oslanjajući se na sopstveno iskustvo i znanje, kao i na činjenicu da u proteklih 35 godina nikada nisam značajno pogrešio u svojim procenama i prognozama. Ponekad sam malo kasnio, ali češće sam bio nekoliko godina, ili čak par decenija, ispred stručne zajednice.

Od sredine pedesetih godina 20. veka nadalje, Zapad je počeo da trpi jedan vojni poraz za drugim. Talas nacionalnog oslobođenja zahvatio je svet, praćen nacionalizacijom resursa koje su zapadne zemlje i njihove korporacije zaplenile. Globalni balans snaga počeo je da se menja u korist nezapadnog sveta.

Sjedinjene Države su prvo pokušale da povrate prednost pod Reganom, brzim povećanjem vojnih izdataka usmerenih na obnavljanje njihove dominacije i pokretanjem programa „Ratovi zvezda“. Intervenisale su u maloj, bespomoćnoj naciji Grenadi kako bi pokazale da su Amerikanci i dalje sposobni za pobedu.

I tu je Zapad imao sreće. Iz unutrašnjih razloga, zbog erozije svog ideološkog jezgra i odbijanja da reformiše nacionalnu ekonomiju koja je postajala sve neefikasnija, Sovjetski Savez se raspao. Globalni kapitalistički sistem, koji je i sam bio u krizi, dobio je masivnu injekciju energije u obliku mnoštva gladnih potrošača i jeftine radne snage.

Izgledalo je kao da se istorija vratila unazad. Počeo je period euforije, ali nije dugo trajao. Ošamućen svojom pobedom, Zapad je napravio niz spektakularnih geostrateških grešaka, a zatim je Rusija počela da se oživljava, pre svega kroz svoju vojnu moć.

Neposredni koreni sadašnjeg svetskog rata izbili su na površinu krajem 2000-ih. Čak i pod Obamom, politika kasnije nazvana „Amerika na prvom mestu“ počela je da se oblikuje kao oživljavanje američke moći. Vojni rashodi su počeli da rastu, a talas antiruske propagande je porastao. Moskva je pokušala, vraćanjem Krima, da zaustavi najnoviji pokušaj osvete Zapada, ali to je samo dovelo Zapad u ludilo. Nismo uspeli da iskoristimo ovaj uspeh jer smo se držali nade da ćemo „postići sporazum“, oklevajući oko „Minskog procesa“ i odbijali smo da vidimo kako se na ukrajinskoj teritoriji vojska i stanovništvo pripremaju za rat sa Rusijom.

Foto: Ministry of Defence of the Russian Federation

Usledili su novi talasi sankcija, a ekonomski rat je počeo čak i tokom Trampovog prvog mandata. Svi smo nešto čekali. Zatim je došla distrakcija koju je stvorio Kovid, koji je najverovatnije bio jedan od frontova u ratu koji je već počeo, ali koji se okrenuo protiv samog Zapada.

Sporo smo reagovali na pokušaje odmazde. Kada smo to konačno učinili 2022. godine, napravili smo nekoliko grešaka. Među njima je bilo potcenjivanje namere Zapada da zdrobi Rusiju kao uzrok svog istorijskog neuspeha, kako bi potom mogao da usmeri pažnju na Kinu i ponovo potčini globalnu većinu, Treći svet, Globalni Jug, koji je oslobodio SSSR. Potcenili smo spremnost kijevskog režima za rat i stepen do kog je ukrajinsko stanovništvo bilo uslovljeno. Nadali smo se da su „naši ljudi“ tamo, iako ih je zapadno od Dnjepra bilo malo za početak, a njihov broj se smanjivao.

Još jedna greška je bila što smo počeli da se borimo protiv kijevskog režima, a da nismo prepoznali da je glavni protivnik i izvor pretnje kolektivni Zapad – posebno evropske elite, koje su nastojale da skrenu pažnju sa sopstvenih neuspeha i, idealno, da se osvete za istorijske poraze 20. veka, među kojima je najvažniji poraz ogromne većine Evropljana koji su marširali protiv SSSR-a pod Hitlerovim zastavama.

Međutim, naša glavna greška je bila nedovoljna upotreba najvažnijeg oružja u našem arsenalu, onog za koje smo platili neuhranjenošću, pa čak i glađu 1940-ih i 1950-ih, nuklearnog odvraćanja. Uvučeni smo u sukob nazvan „specijalna vojna operacija“, efikasno prihvatajući nametnuta pravila igre, rat iscrpljivanja, s obzirom na superiorni ekonomski i demografski potencijal neprijatelja. Rat je poprimio rovovski karakter, iako sa tehnološkom dimenzijom 21. veka. Međutim, 2023. i 2024. godine pojačali smo naše nuklearno odvraćanje, poslavši nekoliko vojno-tehničkih signala i modernizujući našu doktrinu o upotrebi nuklearnog oružja.

Amerikanci, koji ni pod kojim uslovima nisu nameravali da se bore za Evropu, posebno kada je postojao rizik od eskalacije do nuklearnog nivoa, a samim tim i širenja sukoba na teritoriju SAD, počeli su da se povlače iz direktne konfrontacije čak i pod Bajdenom, nastavljajući da profitiraju od rata dok su istovremeno efikasno pljačkali Evropljane. Tramp, usred razgovora o mirotvorstvu, nastavio je istom linijom, profitirajući od rata, izbegavajući rizik od direktne konfrontacije sa Rusijom.

Svetski rat trenutno ima dve glavne, konvergentne tačke žarišta, evropsku, usredsređenu oko Ukrajine, i bliskoistočnu, gde Sjedinjene Države i njihov mlađi saveznik Izrael pokušavaju da destabilizuju ceo Bliski i Srednji istok. Južna Azija bi mogla biti sledeća. Venecuela je već zgnječena; Kuba je pritiskana.

Potrebna je nova politika.

Prvo. Moramo shvatiti da duboko ukorenjene kontradikcije u postojećem globalnom ekonomskom sistemu, koje potkopavaju same temelje ljudskog razvoja, prete uništenjem čovečanstva. Istovremeno, nastavak naše trenutne polumerene politike u Ukrajini rizikuje da iscrpi zemlju i potkopa snagu i duh Rusije koji su tek nedavno počeli da se oživljavaju.

Drugo. U vojno-političkoj sferi, možemo razgovarati o prekidu vatre, pa čak i govoriti o „duhu Aljaske“. Ali istovremeno, moramo jasno razumeti suštinu onoga što se dešava: dugoročni mir i razvoj naše zemlje, kao i čovečanstva u celini, nemogući su bez osujećivanja pokušaja vojno-političke osvete Zapada, sa Evropom ponovo u prvom planu.

Da bi se sprečila ova osveta, neophodno je uništiti kijevski režim i osloboditi južne i istočne teritorije kvazi-države „Ukrajina“ koje su od vitalnog značaja za bezbednost Rusije. Naši hrabri borci i komandanti na terenu mogu i moraju da nastave napredovanje. Ali moramo shvatiti da modernizovani rovovski rat neće doneti pobedu. Mogli bismo da izgubimo, ili barem da protraćimo, još stotine hiljada naših najboljih ljudi, koji su potrebni za borbu i pobede u predstojećem, izuzetno opasnom i teškom periodu istorije, koji će gotovo sigurno uključivati širi sukob.

Kada se rasporedi u optimalnom broju i vođeno pravom doktrinom, nuklearno oružje onemogućava nenuklearnu superiornost i smanjuje potrebu za prekomernim vojnim izdacima. Sistemi poput Burevestnika, Orešnika i drugih hipersoničnih platformi za isporuku moraju ubediti neprijatelja u ovu stvarnost.

Moramo pripremiti sledeću generaciju tako da američke elite unapred shvate da su njihovi snovi o obnavljanju superiornosti i nametanju svoje volje silom nerealni.

Ubrzano povećanje fleksibilnosti nuklearnih kapaciteta ima za cilj da podseti sve da je nemoguće pobediti veliku nuklearnu silu kroz nenuklearnu trku u naoružanju ili kroz konvencionalno ratovanje. Ovo, naravno, pretpostavlja da izbegavamo grešku nekontrolisanog nagomilavanja nuklearnog oružja, kao što su to učinili SSSR i Sjedinjene Države 1960-ih. To je bilo skupo i uglavnom besmisleno. Jednostavno moramo jasno da stavimo do znanja da bi svaka takva trka u naoružanju bila uzaludna, pa čak i samoubilačka za naše protivnike. Po ovom pitanju, vredi se uključiti u dijalog, barem sa Amerikancima.

Istovremeno, da bismo obuzdali Vašington koji je izgubio osećaj za meru, trebalo bi da u našu doktrinu o upotrebi nuklearnog i drugog oružja, ukoliko Sjedinjene Države i Zapad nastave svojim trenutnim kursom ka pokretanju svetskog rata, uključimo odredbu o istinskoj spremnosti za napad na američku i zapadnoevropsku imovinu u inostranstvu, uključujući i onu koja se nalazi u trećim zemljama. Bilo bi dobro da se oslobode takve imovine.

Foto Vikipedija/Mil.ru/Vadim Grišankin (Vadim Grishankin)/Tanjug/Russian Defense Ministry Press Service via AP/Rosoboronexport/www.roe.ru

Dobro bi im bilo da se oslobode takve imovine. U tom cilju, moramo nastaviti da razvijamo fleksibilnost naših vojnih kapaciteta. Sjedinjene Države i njihovi saveznici su daleko više zavisni od prekomorske infrastrukture, baza i logističkih i komunikacionih uskih grla nego mi. Neprijatelj mora da oseti svoju ranjivost i da zna da smo mi toga potpuno svesni.

Vredi se osloniti na iskustvo Irana u odbrani od trenutnog američko-izraelskog pritiska. Teheran je počeo da udara na neprijateljeve ranjivosti, a neprijatelj je osetio uticaj i bio je primoran da se povuče. Prilagođavanja u doktrini i u specifičnom vojnom planiranju, uključujući spremnost za asimetrične udare, ojačaće efekat odvraćanja i mogu imati otrežnjujući uticaj na protivnika koji je sve skloniji nepromišljenim akcijama.

Trebalo bi da preispitamo prioritete za preventivne udare, počevši od nenuklearnih opcija, a zatim, samo ako je potrebno, nuklearnih kao poslednje sredstvo. Među prvim ciljevima trebalo bi da budu ne samo komunikacioni i komandni centri, već i lokacije gde su koncentrisani elitni donosioci odluka, posebno u Evropi. To bi ih lišilo osećaja nekažnjivosti. Moraju shvatiti da ako nastave rat protiv Rusije ili se odluče za njegovu dalju eskalaciju, uslediće razorni udari.

Da bi se ojačao kredibilitet takvog odvraćanja, napori za razvoj i konvencionalne i nuklearne municije sposobne da prodre u očvrsnute podzemne strukture treba da se intenziviraju, a takvi sistemi treba da se testiraju. Iluzija da se političke i vojne elite mogu sakriti u bunkerima ili udaljenim lokacijama mora se razvejati. Nedavno objavljivanje spiska evropskih kompanija koje su uključene u podršku kijevskom režimu od strane našeg Ministarstva odbrane je mali, ali neophodan korak u tom pravcu.

Trenutno se ova elita pretvara da nas se plaši. U stvarnosti, ne plaše se. Oni stalno insistiraju da Rusija nikada neće pribeći nuklearnom oružju. Ova iluzija mora biti razbijena. Moraju shvatiti da kontinuirana eskalacija nosi egzistencijalne rizike. Možda će se tada povući. Možda će ih njihove sopstvene unutrašnje strukture, takozvane „duboke države“, obuzdati. Možda će se čak i javno mnjenje probuditi iz svog samozadovoljstva.

Jačanje kredibiliteta nuklearnog odvraćanja je takođe neophodno da bi se prevazišlo ono što bi se moglo nazvati „strateškim samozadovoljstvom“, verovanje da je rat velikih razmera nemoguć. To verovanje se već pokazalo opasnim.

Ovo je posebno relevantno u slučaju Nemačke. Zemlji koja je pokrenula dva svetska rata i snosi odgovornost za ogromno razaranje ne bi trebalo dozvoliti da ponovo razvije ogromnu vojnu moć. Ako se takve ambicije pojave, mora se jasno razumeti da će se suočiti sa odlučnim kontramerama.

Četvrto. Da bi odvraćanje bilo verodostojno, moraju se izvršiti dalja prilagođavanja nuklearnoj doktrini. Trebalo bi eksplicitno navesti da u slučaju agresije koalicije koja poseduje veći ekonomski, demografski i tehnološki potencijal, upotreba nuklearnog oružja može postati neizbežna. Ovo mora biti uokvireno kao poslednje sredstvo, ali stvarno.

Možda će biti potrebno i nastaviti sa testiranjem kako bi se ojačao kredibilitet naših sposobnosti. Nije jasno zašto i dalje čekamo da drugi prvi deluju.

Istovremeno, eskalacija mora ostati kontrolisana. Početni odgovori treba da daju prioritet konvencionalnim udarima na komandne centre i stratešku infrastrukturu. Samo ako se eskalacija nastavi, treba razmotriti dalje korake.

Oslanjanje na nuklearno odvraćanje je takođe neophodno u suprotstavljanju rastućoj ulozi dronova i drugih novih oblika ratovanja. Oni koji su odgovorni za takve napade moraju shvatiti da će odmazda biti neizbežna.

Peto. Pored doktrinarnih i vojno-tehničkih mera, komandne strukture moraju biti prilagođene. Bilo bi preporučljivo imenovati posebnog komandanta za evropsko ratište, ličnost sa stvarnim autoritetom i odgovornošću, koju bi podržavalo iskusno osoblje.

Šesto. Vreme je da se preispita ideja da nuklearni rat ne može imati pobednika. Iako bi takav sukob nesumnjivo bio katastrofalan, odvraćanje zavisi od priznanja da eskalacija nosi posledice. Odbijanje da se prizna ova stvarnost može samo po sebi podstaći nepromišljeno ponašanje.

Da budem jasan: upotreba nuklearnog oružja bila bi tragedija. Ali odbijanje da se održi kredibilno odvraćanje može dovesti do još veće katastrofe, a to je nekontrolisano širenje rata.

Sedmo. Uz vojne mere, Rusija mora produbiti saradnju sa ključnim partnerima. Posebno je neophodna koordinacija sa Kinom. Trebalo bi uložiti napore i za stabilizaciju drugih regiona, uključujući Bliski istok, kroz nove bezbednosne aranžmane koji uključuju velike sile.

Osmo. S obzirom na rizike narednih decenija, možda će biti potrebno razmotriti bliže strateško savezništvo sa Kinom, potencijalno uključujući i privremeni odbrambeni okvir. Takav aranžman bi mogao pomoći u sprečavanju dalje eskalacije i održavanju globalne ravnoteže.

Naravno, biće potrebne dodatne mere. Ali one koje su ovde navedene mogu biti dovoljne da zaustave trenutni sukob, očuvaju snagu Rusije i, što je najvažnije, spreče klizanje u globalnu katastrofu.

Ako ne uspemo da delujemo odlučno, posledice će biti duboke, ne samo za Rusiju, već i za budućnost samog čovečanstva.

(rt.com/Sergey Karaganov)

BONUS VIDEO - ANGELINA TOPIĆ ZA "NOVOSTI": Prva reakcija posle svetske medalje

Preporučujemo

Svet

1 6

Bolna istina od koje Kijev beži: Američki novinar poručio da su zapadne elite dovele Ukrajinu do uništenja

01. 05. 2026. u 21:00

Svet

0 1

Tihi rat supersila! Kina neće u direktan sukob sa Amerikom, ali cena može biti ogromna!

02. 05. 2026. u 06:33

Svet

0 2

OTKAZAO IM I "TOMAHAVKE" Trampova odmazda prema Nemačkoj ili nešto još gore

06. 05. 2026. u 13:08

Svet

0 0

Kraj igre za Trampa? Mora da proglasi pobedu u Iranu ili će biti kasno

04. 05. 2026. u 21:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije