Svet

NA DOMAĆE RADNJE KATANAC, STRANE NIČU K'O PEČURKE:U Italiji etničke prodavnice smenjuju tradicionalne porodične manufakture

Милица Остојић, од специјалног извештача - Рим

03. 06. 2026. u 06:45

ULICE italijanskih gradova, posebno onih u centralnom i severnom delu, nude potpuno transformisan, urbani pejzaž.

НА ДОМАЋЕ РАДЊЕ КАТАНАЦ, СТРАНЕ НИЧУ КО ПЕЧУРКЕ:У Италији етничке продавнице смењују традиционалне породичне мануфактуре

Tamo gde su nekada stajale prodavnice prehrambenih proizvoda, koje je generacijama vodila ista porodica, danas su nikle etničke radnje čiji su vlasnici imigranti.

Butici odeće, ustupili su mesto kineskim radnjama gde ima sve od igle do lokomotive, cveta ponuda brze hrane koja "liči" na ćevabdžinice domaćinima nepoznatih ukusa. Čak se i filijale banaka zatvaraju da naprave mesta za transfer novca u inostranstvo, koji je isključivo u rukama stranaca. To nije samo subjektivna percepcija, brojke otkrivaju strukturni pomak u urbanom tkivu, isprepleten sa dubokim demografskim promenama.

Ovo nije tek promena vlasništva već odraz drastičnog demografskog zaokreta. Za nešto više od 20 godina, strana populacija u Italiji se povećala za neverovatnih 250 odsto. To nema samo ozbiljne posledice po komercijalno tkivo italijanskih gradova, postoje opštine u kojima italijanski građani bukvalno nestaju.

Ovakva pojava pogađa ne samo velike gradove, već i manje. U Barancateu i Roka de Đorđi, u provincijama Milano i Pavija, stranci čine 36 odsto ukupnog broja stanovnika. U Monfalkoneu, gde se na poslednjim lokalnim izborima kandidovala isključivo lista stranih građana, 32 odsto žitelja nisu Italijani.

Eksplozija uvozne kulture

ANALIZA Konfederacije profesionalnih i privatnih aktivnosti iz marta, pokazuje da je u Italiji između 2012. i 2025. nestalo 156.000 maloprodajnih objekata, što je više od četvrtine njihovog ukupnog broja. Gustina maloprodaje pala je sa 11 na osam prodavnica na hiljadu stanovnika. Većina su firme koje su vodili Italijani, često porodice koje više nisu mogle da izdrže rastuće troškove. Istovremeno, broj stranih maloprodajnih preduzeća, porastao je više od 67 odsto u samo 13 godina.

U Rimu se Trg Eskvilino transformisao u pravi bazar, gde se tezge koje vode Italijani mogu izbrojati na prste jedne ruke. U Milanu se istorijska kineska četvrt proširila na druge delove grada, dok prodavnice u oblasti Vija Padova sada u potpunosti vode azijske i afričke zajednice.

Urbani pejzaž se menja, natpisi niču na kineskom, arapskom i bengalskom, strani proizvodi su na policama, novi mirisi, kupci stranci, istorijski centri gube svoj italijanski izgled sa razglednica... A da ne pominjemo područja oko železničkih stanica, koja, umesto da dočekaju turiste sa italijanskim šarmom, govore stranim jezicima. Oni koji ovo slave kao obogaćenje domaćeg, ignorišu cenu koju plaćaju ljudi čiji su preci generacijama živeli u tim naseljima.

Osim gubitka tradicije i specifičnih znamenitosti, rodio se osećaj lokalaca da su u njihovim domovima stranci. Nelojalna konkurencija u određenim sektorima gde se pravila lakše zaobilaze, usred startap fondova sumnjivog porekla i neprijavljenih radnika, stavljaj ulje na vatru.

Zatvaranje italijanskih preduzeća nije samo posledica elektronskih trgovina i multinacionalnih kompanija. To je i rezultat imigracionih politika koje su ispunile zemlju novom populacijom, a da nisu razmotrile šta će to učiniti postojećem ekonomskom i društvenom tkivu. Brojke ne lažu. Italijanske radnje se zatvaraju, dok stanci otvaraju svoje. Gradovi se menjaju, a oni koji sve ovo i dalje nazivaju integracijom i multukulturalnim bogatstvom, jednostavno se pretvaraju da ne vide šta se zaista dešava pred njihovim očima.