NAŠA CRKVA JE PO MERI ČOVEKA: Profesor univerziteta Kajoko Jamasaki zavolela pravoslavlje i 2015. postala Anastasia

PESNIKINjA, esejista, prevodilac, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i veliki humanitarac, Kajoko Jamasaki, davno je došla iz Japana da u ondašnjoj Jugoslaviji usavrši znanje: posle studija slavistike na Hokaido univerzitetu, jednogodišnjeg boravka u Sarajevu i Ljubljani, 1981. stigla je u Beograd i - ostala.

foto Z.Jovanović

Ovde je sa suprugom Hirošijem osnovala porodicu, rodila Branka, Mihaila i Nebojšu (koji imaju i japanska imena), stekla prijatelje i postala Anastasia. Budista po rođenju, s radošću je pre devet godina primila pravoslavnu veru i od tada posvećeno slavi sve naše običaje, svece i praznike... Ipak, njena ljubav prema istočnom hrišćanstvu počela je mnogo ranije, pre nego što je uopšte znala da će jednog dana živeti u Srbiji.

- U vreme kada sam se upisala na fakultet, održavala se izložba ikona čuvene japanske slikarke koja se zamonašila u Sankt Peterburgu. Bio je to moj prvi susret sa pravoslavnom umetnošću, a onda se desilo, možda ne slučajno, da čujem bugarsku duhovnu muziku - objašnjava Kajoko Jamasaki. - Kupila sam ploču i gde god sam kasnije odlazila posećivala sam bogomolje, uživala u crkvenom pojanju. Sve me je to tiho pratilo, verovatno i preko Dostojevskog i ruske književnosti.

foto Privatna arhiva

Kada je počela da predaje na Filološkom fakultetu, u blizini Saborne crkve, osetila je potrebu da kad joj je teško uđe pod njene svodove. Ipak, trebalo je vremena da sebe, potpuno i do kraja, pronađe u pravoslavnoj veri:

- Moj muž Hiroši je 2015. preveo monografiju o Visokim Dečanima, a ja sam ga temo pratila kao gost. Iako se manastir nalazi u vrlo složenom okruženju, osetila sam neki mir... Primili su nas otac Petar i iguman Sava, sa nama su bili i naši budući kumovi, Milenija i Mirko iz Vrnjačke Banje.

Poneseni pobožnom atmosferom i osećanjem, prijatelji Jamasakija insistirali su da posle Dečana odu u Ređo Kalabriju i posete mati Stefaniju, igumaniju u selu Samira:

- Pošto je tamo sama boravila, dogovor je bio da joj pomognemo. Kada smo ušli u manastir zaljuljali su se polijeleji sa puno sveća. Čudesan trenutak. Došli smo pred sam Vaskrs, a moj prvi razgovor sa mati Stefanijom bio je o razlici između budizma i hrišćanstva. Objasnila sam da kod nas, čim si Japanac, uglavnom si budista. Moj otac je tradicionalno pripadao zen budistima, a majka "čistoj zemlji". Ipak, kao i svuda posle Drugog svetskog rata, roditelji su se prilično udaljili od verskog života. Mene je, pak, uvek interesovalo duhovno biće i unutrašnji svet.

foto Privatna arhiva

Mati Stefaniji je, kaže, govorila o zaključku jednog japanskog naučnika kako su u budizmu slične dogme i osnovne ideje kao u hrišćanstvu, ali da u njemu nema Gospodara.

- Igumanija mi je odgovorila: "Upravo zbog toga je bolje hrišćanstvo!" Nije mi bilo jasno... Posle dva dana me je odvojila od drugih i pozvala da s njom pođem u kupovinu. Usput smo naišli na jednog prosjaka, a način na koji mu je udelila milostinju, prepuna ljubavi, učinio je da u sebi osetim veliku snagu. Po povratku u manastir, na Veliki petak, poželela da se krstim. Bilo je to veoma spontano, moji prijatelji su na licu mesta postali kumovi. Eto, vidite kako nas Gospod sastavlja. Prvo pričešće imala sam u subotu, uoči Vaskrsa.

Godinu posle krštenja Kajoko je dobila stipendiju Međunarodnog instituta za japanologiju u Kjotu, jednom od najznačajnijih gradova za tamošnje pravoslavlje.

- Ono u Japanu datira od druge polovine 19. veka zahvaljujući Rusu, danas Svetom Nikolaju Japanskom. U mojoj otadžbini podignuto je 10.000 pravoslavnih bogomolja... Shvatila sam da kad te Gospod pozove krštenjem, osetiš da nisi sam. Dok samo svojim znanjem hoćeš nešto da uradiš, sve je limitirano, ali kada se prepustiš Bogu, onda stekneš posebnu snagu. Jer, "sve mogu u Isusu Hristu koji mi snagu daje". Dobiješ sigurnost, radost i osećaj zajedništva.

Ipak, posebnu radost Kajoko je osetila u Žiči. Jedna vernica, Japanka, poželela je da boravi u nekom našem ženskom manastiru. Kajoko je, kako kaže, odlučila da je odvede u Žiču jer je ona "suština stvari".

- Ono što je za muškarce Sveta Gora, za žene je Žiča. Istoričari umetnosti znaju da je prekrasno raspeće Hrista u Studenici, ali dve predstave raspeća u Žiči su posebne. Kao da Hristos leti, uz mnogo ljubavi.

Na pitanje šta je ono istinsko i iskonsko što je prepoznala u našoj veri, Kaja odgovara:

- Pre krštenja odlazila sam u manastir Rača kod Bajine Bašte, čije monaštvo posebno volim. Jedno vreme je u prošlosti tamo boravio pesnik Gavril Stefanović Venclović čija je poezija veoma slična japanskom senzibilitetu. Asketizam u pravoslavlju mnogo im je bliži od katolicizma. U njemu su raskošni hramovi i mermerni stubovi, dok je pravoslavna crkva uglavnom jednostavna, po meri čoveka. Zajednički je i osećaj prolaznosti i sabornosti. Japanskom biću zajednica je kroz istoriju bila veoma važna, za razliku od modernog doba koji neguje individualnost, s njom i usamljenost. Takođe, u zapadnom hrišćanstvu u raspeću se ističe muka i bol, dok je u istočnom akcenat na spasenju: trenutak kada se duša odvaja od telesnosti nosi mir i blagost, jer Hristos se žrtvovao radi svih nas.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije