TEGOBNI STIHOVI NESREĆNOG MLADIĆA: U Kikindi se nizom manifestacija obeležava sto godina od smrti pesnika Dušana Vasiljeva

PESNIK, dramski i prozni pisac Dušan Vasiljev, autor čuvene pesme "Čovek peva posle rata", nije zaboravljen i zapostavljen i nije jedan od autora o kojima se retko govori.

Foto: R. Šegrt

 Kako je, nažalost, život završio u ranoj mladosti, sa svega 24 godine, ostao je večno mlad i sa njim sadašnje mlade generacije mogu da se identifikuju i razumeju ga na pravi način, ocenio je književnik Srđan Srdić i to je, verovatno, najlepša poruka manifestacije "Dani Dušana Vasiljeva" kojom je u Kikindi, njegovom rodnom gradu, obeleženo sto godina od njegove smrti.

- Vasiljev je itekako prisutan. Sređen je njegov spomenik na groblju, objavljena su sabrana dela, osnovan Regionalni centar za talente koji nosi njegovo ime, dodeljuje se književna nagrada "Dušan Vasiljev", a Gimnazija, koja se već dugo po njemu zove, raspisala je konkurs za gimnazijalce da pišu radove na njegove stihove. Ime po njemu nosi i jedna ulica u gradu. Sve je to veliki doprinos da se njegovo delo ne zaboravi - nabrojao je Srdić, koautor izložbe "Čitanje Vasiljeva" u Narodnom muzeju u Kikindi.

Foto: Narodni muzej Kikinda

Protekla nedelja u Kikindi je bila u znaku pesnika, a njegov težak i tragičan život, kao i njegovo delo, javnosti su detaljnije predstavljeni na izložbi u Narodnom muzeju, okruglom stolu u Narodnoj biblioteci "Jovan Popović", na kojem su naučnici iz Kikinde i Temišvara, u kojem je, takođe, živeo, govorili o njemu. Dodeljena je i književna nagrada, koju je ustanovio Grad Kikinda, a dobitnik za 2023. je književnik i istoričar, generalni sekretar Matice srpske dr Milan Micić, za knjigu "Čudo u Banatu". Kao i Vasiljevu, i Miciću je Banat zavičaj, koji ga je presudno oblikovao, lično i književno.

- Banat je moj zavičaj i moja inspiracija, a Kikinda je grad koji predstavlja slike iz mog odrastanja i sazrevanja kao čoveka, pisca i istoričara. Zahvalan sam i počastvovan što sam dobio nagradu na stogodišnjicu od njegovog odlaska. "Čudo u Banatu" je hronika banatskog života i priča o mnoštvu malih čuda, jer je svaki dan čudo i svaki život je čudo. Radnja se dešava u epohi Vasiljeva, u vremenu posle Velikog rata, kada su postavljene nove granice i promenjene države na području Banata, kada su ovde stigle nove ideologije i kada je čovek bio duboko uznemiren - rekao je Micić.

A da je Vasiljev poznat i mlađim generacijama potvrđuju gimnazijalci širom Srbije i Rumunije. Na konkurs kikindske gimnazije literarne radove na temu njegovih stihova poslalo je 59 gimnazijalaca iz 15 gradova. Za najbolji je proglašen onaj učenice prvog razreda kikindske škole Tise Felbab.

- On mi je književno vrlo blizak. Pročitala sma dosta njegovih dela. Rad je inspirisan njegovom pesmom "Čovek peva posle rata" - rekla je mlada Tisa.

Foto: R. Šegrt

Dušan Vasiljev je svoje najbolje pesme napisao u godinama velike nevolje, bolesti, tuge i očaja. Majka Rakila mu je umrla kada je imao svega osam godina. Otac Kosta se ponovo oženio, a Dušan dobio još petoro braće i sestara, od kojih je troje umrlo ubrzo nakon rođenja. Porodica se 1911. preselila u Temišvar, a kada je Kosta 1914. mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat na front u Galiciju, Dušan je, sa svega 14 godina, morao da porodici obezbedi osnovne uslove za preživljavanje.

- Pohađao je školu i istovremeno, umesto oca, radio kao pisar u eparhijskoj kancelariji, ali i jednom malom mlinu. Iste godine počeo je da piše pesme, prve na mađarskom jeziku. Pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Đure Jakšića prevodio je na mađarski, a Petefija i Hajnea na srpski jezik. Nesrećno se zaljubljivao, prvi put u stariju devojku kojom je želeo da se oženi. Kada to nije uspeo, otišao je kod dede u Kikindu, a kada se vratio u Temišvar napisao je prvu novelu "Kajanje" i posvetio je najboljem drugu Slavku Ignijiću, kasnije sudiji u Zrenjaninu. I naredne godine se nesrećno zaljubio i napisao novelu "Jednoj" na mađarskom jeziku. Ponovo nesrećno zaljubljen 1917. prijavio se u vojsku s namerom da pogine u ratu. Regrutni centri u Temišvaru, Kikindi, Segedinu i Žombolju odbijali su ga kao mladog. Tada je položio četvrti razred učiteljske škole. Regrutovan je 1918. i otišao na italijanski front. Posle Velikog rata vratio se u Temišvar, bolestan, razočaran, iscrpljen i sa ozbiljnim znacima malarije i bronhitisa. Zatekao je srpsku vojsku i stupio u komandu mesta kao pisar, tumač i delovođa - navedeno je na izložbi za koju su podaci uzeti na osnovu intervjua njegove sestre Aleksandre i zabeleški brata Spasoja.

Vasiljev se brzo uključio u kulturni život Srba u Temišvaru, bio je sekretar udruženja "Kolo mladih Srba" i pisao za srpske novine "Sloga". Međutim, kada je 1919. srpska vojska napustila Temišvar, koji je ostao u rumunskom Banatu, Vasiljev je prešao u Beograd, a ostatak porodice vratio se u Veliku Kikindu. Kako je kasnije pričala njegova sestra, bezuspešno je tražio posao u mnogim redakcijama, ali ga nije dobio, pa se zaposlio kod jednog advokata i jedva je preživljavao.

Foto: R. Šegrt

- U hladnoj iznajmljenoj sobi na Dorćolu, u bedi i siromaštvu, napisao je, možda najbolje pesme, "Čovek peva posle rata" i "Plač matere čovekove". Naredne, 1920. kao vanredni student upisao je Filozofski fakultet, a u indeksu je pisalo da je Vasiljević. Mesec dana kasnije dobio je posao učitelja u Čeneju, banatskom selu koje je još pripadalo Kraljevini SHS. Očajan, potišten i bolestan, mrzeo je i Čenej i novi posao - svedočanstvo je sa izložbe.

Međutim, na proleće naredne godine, beogradski časopis "Misao" prvi put je objavio njegovu pesmu "Čovek peva posle rata". Pesma je posle toga objavljena u još nekim novinama, a on se u Čeneju venčao sa učiteljicom Milojkom Maletić. U februaru 1921. je ponovo mobilisan i poslat u Makedoniju. Posle nekoliko meseci zbog bolesti je otpušten i vratio se u Čenej, gde ga je Ministarstvo prosvete postavilo "za stalnog učitelja u Srpskom Čeneju". U septembru je postao redovni član Udruženja srpskih književnika u Beogradu. Krajem godine pokušao je da ode na lečenje u sanatorijum u Sloveniju, ali nije uspeo. Kako je zapisano, 1922. u Zagrebu je položio Višu pedagošku školu i postao nastavnik, a nakon toga zaposlio se u građanskoj školi u Kovinu. U avgustu je poslat na vojnu vežbu u Pančevo, što mu je pogoršalo već narušeno zdravlje.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

- Zimu 1923. proveo je u Velikoj Kikindi, u porodičnoj kući, kašljući sve jače "u noćima bez kraja i mislima bez utehe". Milojka je ostala u Čeneju kod roditelja. Posetio ih je nekoliko puta. Umro je 27. marta 1924. u Kikindi i sahranjen na Melinom groblju. Milojka nije imala pasoš i nije mogla da dođe - navodi se na izložbi.

Bistu pesniku Dušanu Vasiljevu, građani Kikinde podigli su ispred zgrade današnje gimnazije, u centru grada, 29. novembra 1959. godine, gde se i sada nalazi. Rad je Aleksandra Zarina, vajara iz Beograda. Otkrivanju su, pored ostalih, prisustvovali najbolji prijatelj Svetozar Ignijić, sudija iz Zrenjanina, njegova rođena sestra Aleksandra Vasiljev, sestre po ocu, jedna snaha i teča.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije