ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)

OVO su grobovi mojih sinova. Stojadina, rođenog 1979, koji je poginuo na Košarama i Stevana, dve godine mlađeg, koji je 2002, vozeći traktor nagazio na protivtenkovsku minu koju su na putu u selu postavili Albanci. Ovde na groblju mi je druga kuća, a ona u kojoj živim sa suprugom Miladinkom Micom i sinom Darkom je nekoliko kilometara odavde. I, dok sam živ sa Kosova i Metohije seliti se neću, čuvaću svoj dom i grobove sinova.

Foto: Dragana Zečević

Ovako nam govori Mihajlo Tomašević (78) iz Suvog Grla, jednog od dva srpska sela u opštini Srbica. Glas mu je drhtao dok su se na licu borili ponos i tuga. Beskrajna tuga. Poljubio je slike sinova i dugo "razgovarao" sa njima u tišini koju nismo želeli da remetimo.

Ali, smogao je snage da nam ispriča:

- Prema mojim saznanjima, Tomaševići u ovom selu žive više od 700 godina. Osim naše, do 1999. bilo je mnogo više srpskih kuća, sada ih je svega dvadesetak. Onih u kojima žive uporni mladi koji ne žele da napuste ovu svetu zemlju i drugih sa starijim življem.

Foto: Dragana Zečević

Dok smo se dan ranije dogovarali oko dolaska, kazao nam je:

- Došao mi je jutros unuk iz Kraljeva. Sačekaćemo vas pokraj puta gde se skreće za naše selo. Od skretanja sa magistrale udaljeno je oko pet kilometara, prolazi se pored albanskih kuća... Sigurnije je da vas čekamo...

Foto: Dragana Zečević

Zajedno smo krenuli prema selu prepoznatljivom po visokim topolama koje se vide sa puta Kosovska Mitrovica - Istok.

Plodne oranice, bogati voćnjaci... Ozelenelo drveće pored uzanog asfaltnog puta vodi u brdo ka poslednjim kućama u selu. Nedovršena i nemalterisana kuća Tomaševića u istom je dvorištu gde je i stara kuća Mihajlovih predaka.

Foto: Dragana Zečević

- Sredili smo koliko smo mogli, ali nismo mnogo odmakli. Želeli smo da odgajimo, iškolujemo decu i usmerimo ih na pravi put. Imali smo ih osmoro, ali ostadosmo bez tri sina. Bez Stojadina, Stevana i Veselina (1973). On je pre tri godine preminuo od raka pluća. Radio je kao vozač kamiona i razboleo se - suze su nadrle na Mihajlove oči...

Tišina. Opipljiv bol... U želji da ih odagnamo pitamo ga šta im sada najviše nedostaje.

- Sinovi i sloboda. Da mogu slobodno da zanoćim u kući, da radim na njivama, da odem do groblja, da ne brinem kada mi ostala deca i unučići dolaze u posetu i na raspuste...

Foto: Dragana Zečević

Seda za sto kraj supruga:

- Stojadin je kao redovan vojnik sa 19 godina otišao da služi vojsku u Valjevo. Jedva je čekao da ode da služi otadžbini. Nedugo zatim dobio je prekomandu, najpre u Prizren pa na Košare. Slušali smo vesti o dešavanjima na karauli i molili se Bogu za sve te vojnike, decu... Strepeli, noćima nismo spavali - priču oca prekidaju suze.

Foto: Dragana Zečević

Miladinka pokušava da ih sakrije. Pomera naočare, ali i neizrečeno govori mnogo. Dnevna soba Tomaševića puna tuge...

- Da je poginuo javili su nam iz vojske. Sahranili smo ga, ali čuli smo da ima i roditelja koji nisu čak ni mogli da preuzmu tela svoje dece - tuguju Tomaševići i za ostalim junacima sa Košara.

I dok još nisu zacelili bol za Stojadinom, strada im sin Stevan. Sa dva druga vozio je traktor seoskim putem. Nagazili su na minu, a povrede su za Stevana bile neizlečive. Mesecima se lečio na VMA, ali nije mu bilo spasa.

- Tih godina često su nas napadali Albanci, pucali na naše kuće, zauzimali njive, krali stoku. I sada ne mogu sve njive da obrađujem. Sada je manje napada, ali nikad nismo mirni... - priča Mihajlo.

Foto: Dragana Zečević

U sobu je zakoračio njihov sin Darko sa pitanjem čime može da nas posluži. A, Mihajlo će:

- Miladinka donesi mi flašu. Red je da gostima poklonimo rakiju. Onu od divlje kruške.

Nisu uvažili ni jedan naš razlog da to ne čine.

- To je običaj svih Srba na Kosmetu da se gosti daruju. Ti naši običaji i ljubav prema ognjištu održali su nas ovde. Znaš, samo molim Boga da i ja skončam ovde i molim mu se da moji potomci posle Mice i mene nastave da održavaju kuću. Da završe radove koje oni nisu uspeli. Da je urede kako oni žele... Primam penziju jer sam radio u fabrici plastike, a sin Darko nam je zaposlen u susednom selu Banje. Tamo ima više Srba nego ovde, barem pedesetak kuća... - nastavlja Mihajlo.

Petkom autobusom, besplatnim za meštane, idem u Mitrovicu, kupim namirnice, popričam sa ljudima... Od stoke imaju samo jednu kravu jer se boje pljački, ali je čuvaju kao oči u glavi, da imaju mleka kad im dođu unučići. Darko radi kao noćni čuvar u osnovnoj školi u susednom selu Banje gde su i srednja škola, vrtić, ambulanta... 

BONUS VIDEO:

MONAŠKU ZAKLETVU DALA SAM AMFILOHIJU: "Novosti" u manastiru u Donjem Detlaku

Preporučujemo

Reportaže

0 13

RANA U NAMA ŽIVI I RASTE Ona je svuda, u dušama našim, govore roditelji - Četvrt veka od kada je, u Batajnici, NATO ubio Milicu Rakić

17. 04. 2024. u 16:46

Reportaže

0 7

I HOLIVUDSKI GLUMCI U FILMU O DR MIODRAGU LAZIĆU: Novosti saznaju - Biće ovekovečen život čoveka koji je iz "mrtvih vraćao" i Srbe i Bošnjake

16. 04. 2024. u 17:30

Reportaže

0 12

NE PROĐE DAN DA SE NE SETIM JUNAKA SA KOŠARA: Potpukovnik Dragutin Dimčevski, komandant 53. graničnog bataljona, o legendarnoj bici 1999.

15. 04. 2024. u 20:36

Reportaže

0 5

"NA RAZMENI NIJE IMAO KO DA ME ČEKA": Dečaku iz Srebrenice Bošnjaci ubili čitavu porodicu jer su Srbi

14. 04. 2024. u 22:02

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije