SIMFONIJU ZA "NOVOSTI" NAPISAO U JEDNOM DAHU: Životna priča profesora Aleksandra Miljkovića, kontrabasiste, širom sveta cenjenog umetnika

USPEŠNI kontrabasista i profesor u beogradskoj muzičkoj školi "Stanković" poklonio je redakciji "Večernjih novosti" kompoziciju koju je za naš list napisao.

Foto: Zoran Jovanovic

Umetnik koga je talenat vodio daleko izvan granica Srbije novo delo stvorio je u jednom dahu. Nije mu bilo teško jer je još od detinjstva negovao posebnu vezu sa našim novinama. Njegov otac Blagoje Miljković jedno vreme je radio kao novinar u "Novostima".

Profesor kontrabasa i vrhunski muzičar dočekao nas je u holu Muzičke škole "Stanković". Snažne građe i sa energijom koja pleni, priča nam o poklonu našem listu, koji ima posebno mesto u njegovom srcu.

- Kompozicija je nastala jedne noći u jednom dahu - govori Aleksandar, dok mu pogled luta kao da se priseća svake note. - Dok sam pisao, pred očima mi je bila crvena glava "Novosti", koja je deo moje svakodnevice još od detinjstva. Činilo mi se da osećam miris novinskog papira, čujem šuštanje stranica novina koje su se u mojoj porodici čitale svakodnevno. Majka Olivera, koja je radni vek provela u KBC "Dragiša Mišović", uz oca je zavolela "Novosti". Kao što je nekad sa njim zajedno čitala i komentarisala vesti iz zemlje i sveta, danas to radi sa mojom sestrom Ivanom, koja je takođe u vodama klasične muzike i sa mnom.

Aleksandar nam s osmehom priča kako ga je otac ponekad vodio u redakciju na Trgu Nikole Pašića 7.

privatna arhiva

- Ne sećam se novinara, bio sam mali, ali pamtim atmosferu, zvukove. Kao da čujem zvuk kucanja na pisaćoj mašini, osećam miris dima cigareta. Tamo su nastajali tekstovi koji su, iako tada nisam bio svestan, oblikovali moj život i odnos prema svetu. Bilo je to neko lepo vreme. I te noći kada je nastala simfonija za "Novosti", samo sam seo i note su počele da se nižu same od sebe. Osećao sam snažnu emociju, kao da svaka nota ima svoju priču, priču o mom detinjstvu, ocu, "Novostima"...

Dok ovo Aleksandar govori, deluje nam kao da oseća puls te stare redakcije. Nije, međutim, krenuo očevim stopama. Muzika ga je osvojila još u šestom razredu osnovne škole. Imao je 12 godina kada je prvi put uzeo kontrabas u ruke. A, kasnije je završio Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, kao i studije na Kraljevskoj akademiji u Švedskoj. Postdiplomske studije završio u Salamanki u Španiji. Završio je i umetničku školu u Mičigenu u SAD. I svuda je imao pune stipendije. Danas je vrlo cenjen i van granica Srbije. U velikim koncertnim dvoranama nastupao je pred više hiljada ljudi. Uz kontrabas je stvorio brojne kompozicije. Neke od njih imaju specifičnu funkciju - komponovao je više od 40 himni za sportske klubove od Srbije do daleke Gane. Te himne je uvek poklanjao sportskim savezima i klubovima.

- Spojio sam dve ljubavi: sport i muziku - sa posebnim žarom Aleksandar priča o ovom posebnom spoju. - Radim iz čistog entuzijazma, ne očekujući ništa zauzvrat, ali kad dobijem neko priznanje osećam da nisam uzalud uložio trud i ljubav. Želim da ostavim trag. Često dodajem ime svoje majke ili oca u nazivu kompozicija, zato što deo njih tako ostaje sa nama. U Gani je organizovan fudbalski turnir koji je nazvan "Trofej Aleksandar i otac Blagoje Miljković", pošto sam napisao himnu za klub Real Emirati u ovoj afričkoj zemlji. Primljen sam u afričku Kuću slavnih sporta i muzike. To su za mene velike nagrade.

Strast prema sportu, naročito fudbalu, nasledio je od roditelja, ali i od bake Leposave, koja je bila veliki navijač predratnog BSK. Iako mu je košarkaška lopta jedno vreme bila u rukama, fudbalska mu je bliža srcu. Od sedme godine posećuje fudbalske utakmice, a strastveni je navijač Crvene zvezde. Teren na "Marakani" za njega je mesto nadahnuća.

- Tata me je vodio na utakmice Crvene zvezde još dok sam bio dete. I tada se rodila ljubav - kaže Aleksandrar. - Komponovao sam mnogo pesama posvećenih klubovima Crvene zvezde. Za Šahovski klub, Streljački klub, Mačevalački klub, Teniski klub i Veslački klub. Sve te melodije i pesme su poklon od mene i moje majke, velikog navijača Crvene zvezde koja je takođe nebrojano puta puta dolazila na utakmice i bodrila omiljeni tim. Mnogo moje muzike je zaživelo u fudbalskom klubu crveno-belih. Nema veće nagrade od toga kad neka pesma zaživi na tribinama. Košarku sam trenirao, ali fudbal najviše volim.

Foto: Zoran Jovanovic

Aleksandar radi s mladima. Predano prenosi svoje znanje đacima ne samo u "Stankoviću", već i u muzičkoj školi na Braču. Uči ih, kako kaže, ne samo tehnikama sviranja, već i ljubavi prema muzici. Njegove knjige za kontrabas uvrštene su u nastavne programe u nekoliko zemalja.

- Kada vidim moje đake kako uspešno nastupaju osećam da sam nešto ostavio iza sebe - kaže nam. - Deci se mora prići oprezno, da zavole instrument. Ako im se ne dopadne predavač, teško da će nastaviti da sviraju. Pokušavam da im muziku približim na prijemčiv način, a ne da ih učim da sviraju dečje pesmice. Često biram popularne kompozicije, najviše volim rok muziku. Drugi problem je to što nema dovoljno stručne literature za kontrabas.

A, na pitanje šta ima kontrabas što nemaju drugi instrumenti, Aleksandar kaže:

- Ima mene. Planiram još mnogo toga, ali sve zavisi od inspiracije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije