VELIKO SRCE MILANOVO: Potresna sudbina prognaničku porodicu Mrđenović sa Banije osnažila i uzvisila u dobroti

JEDNA nedelja početkom proteklog meseca bio je praznik u porodici mladog Igora Mudrinića.

Foto: M. Marković

Rodila se zdrava, rumena beba. Treće dete Mudrinića. Mama Maja je unela nosiljku u skroman, izbeglički dom. Sestricu su dočekali i u njenom licu ogledali se dečaci, tek osnovci. Neopisiva, neopisiva sreća!

A, onda... Onda je stigla i čestitka od Igorovog poslodavca Milana Mrđenovića. Hiljadu evra za zajedničku radost. Za novi, snažniji korak ove mlade, lepe porodice.

I evo nas u kući Mrđenovića u jednom selu podno Košutice, nadomak Mladenovca. Dočekuju nas Milan i njegova kćerka Nikolina, "njegov sin", kaže nam domaćin.

Susret sa toplinom koja greje u hladnim popodnevnim satima. Susret sa ljudima koji se snebivaju da govore da su učinili nešto dobro, više od dobrote. Nešto o čemu nisu sami obelodanili. Drugi su nam javili.

Milan Mirđenović nam priča:

- Devet godina nije bilo prinove u našoj firmi. To me je, negde, tištalo. I sebi sam obećao: prvo dete koje se rodi, i svako posle, ma koje da je po redu u porodici našeg radnika, od mene, od ove kuće, imaće će hiljadu evra, bez obzira na to kakvog su materijalanog stanja. Ovo je simboličan dar za novi život u našoj zajedničkoj kući. Znam, simboličan je, ali je moja poruka da nam se deca rađaju. Da se Srbija podmlađuje. Država pomaže, naravno, i zahvalni smo. Potrebno je, ipak, da svako ko može, pomogne. Eto, to je motiv moje odluke.

Foto: Privatna arhiva

Iza ovih redova potresna je sudbina. Ona koja kali. Koja uzvisuje. Patnja koja snaži da je drugima umanje. Istrgnute uspomene i radost detinjstva kako bi je drugima nadomestili.

- U pravu ste, možda - kaže nam - Toliko je, ipak, takvih primera, kako vi gledate, uzvišenih... ako sam mrva, najmanja... možda neko zrno najsitnije, u nepreglednom polju žita, zahvalan sam mojim roditeljima, mojoj porodici, kćerkma Nikolini i Dušanki koje su prošle put patnje, a postale ljudi, pravi borci, obe imaju po troje dece... To me čini najbogatijim čovekom na planeti.

Učini se suza u oku Milanovom. Sećanje budi rane.

Velika Gospojina devedeset prve. Na Baniji obeleženi ugledni srpski domaćini. Milan Mrđenović, inženjer u Železari Sisak na spisku za privođenje. Javile mu kolege Hrvati da se skloni. Sa ćerkama, jedna četvrti, druga peti osnovne, suprugom i hiljadu i po maraka, iz Kladara kod Siska odlazi u Srbiju. Taj dan pokušava da zaboravi, kaže, ali zaborava nema.

- Mislili smo da ćemo se vratiti - seća se.

- Mislile smo da ćemo se vratiti - kaže Milanova ćerka Nikolina.

Sutradan su im javili da je sve njihovo nestalo. Neko je eksplozivom, sve njihovo, uništio. Shvatili su da povratka nema. Deca su se, teško, prilagođavala novom. Novom okruženju u Beogradu, prvoj adresi.

- Bilo je teško... šta sad imamo da kukamo - govori Nikolina, dok grli tatu da mu sakrije suze.

Foto: M. Marković

Koliko je dirljiv ovaj zagrljaj koji traje? Ona, "njegov sin", koja u firmi nasleđuje oca, neopisiv je osećaj. Fotografija nastaje ispod slike u ulju koju je Milan naručio po jedinoj, originalnoj, a sačuvanoj kod rođaka... Njegovi majka i otac ispred porodične kuće na Baniji.

- Nama je sve, tog 28. avgusta uništeno. Čitav naš život. Moje detinjstvo. Mladost. Venčanje moje i majke moje dece. Njihovo detinjstvo. Albumi... Onda sam tragao ko je od rodbine sačuvao kakvu fotografiju. I šta god da je stiglo, sve sam uveličavao. Sve. I svi moji žive u galeriji moga života... Ovo je prozor odakle me je ispraćala majka. E, koliko me puta polila vodom... Ovo je put, naš put... Otac je bio šaljivdžija. Uvek je imao poruku koja me je celog dana zasmejavala.

Vreme je prolazilo. Mrđenovići su sve uložili da pridignu decu. Usput, da osnaže posao započet u zavičaju - malu fabriku plastike. A, onda, 2018, Milan, ugledan privrednik, s puta iz Austrije sa nekog simpozijuma, poželeo je da učini srcu i vrati se stazama detinjstva, mladosti i roditeljskog ognjišta.

- Bilo je, tu nas, nekoliko mojih prijatelja - seća se. - Osamio sam se u dnu imanja. Da, plakao sam. Preda mnom je bilo sve. Čitav život koji je stao u toj nesrećnoj eksploziji. Majka. Otac. Slike. Osećaj koji boli, ali koji me ne sputava. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije