MILOŠ JE INŽENJER, A RABADŽIJA U KRVI: Posao ga iz Vilova kod Nove Varoši odveo u Užice, ali se ne stidi da u zavičaju radi u šumi sa volovima

POSAO je mladog Miloša Matijevića (31) odveo u Užice, ali gotovo svakog vikenda vraća se u svoje selo Vilovi kod Nove Varoši. Iako je završio visoke škole, ne stidi se rabadžiluka. Nije mu teško da kad god zatreba, iz grada na Đetinji "skokne" do zavičaja, da pomogne svojoj porodici koja zarađuje hleb radeći s volovima u šumama kod Nove Varoši.

Foto: Privatna arhiva

Tako je Miloš, po svemu sudeći, jedini rabadžija u ovom delu jugozapadne Srbije sa diplomom inženjera. Završio je Višu tehničko-poslovnu školu, strukovni je inženjer zaštite na radu i životne sredine, zaposlio se i ostao da živi i radi u struci u Užicu, ali... Ali, mu je duša u vrletima Bosanja.

- Da budem iskren, jesam inženjer, ali rabadžiluk mi je u krvi. Poznato je da je to fizički zahtevan i posao koji traži i spretnost i pažnju, ali je pun uzbuđenja. Zato ga i volim i nikada mi nije težak. Odrastao sam u Vilovima i svaki vikend i slobodan dan dolazim u selo, a dok sam studirao dolazio sam i češće. U Vilovima uvek ima posla, pa je svaka pomoć mojima tokom radova dobrodošla - priča Miloš za "Večernje novosti".

Njegova porodica u štali ima pet pari volova, uz čiju pomoć izvlače građu iz državnih i privatnih šuma.

Foto: Privatna arhiva

- Bio sam treći razred osnovne škole kada sam počeo da pomažem ocu i stričevima na radu u šumi. Gledao sam šta oni rade, svaki put od njih "ukrao" malo tajni ovog "zanata". Nekoliko godina kasnije, tačnije već u prvom razredu srednje škole krenuo sam i samostalno da rabadžijam. Ovaj posao traži i dosta veštine. Svaki rabadžija mora da zna da sačuva i sebe i volove i, što je posebno važno, da sa što manje umora odradi posao - objašnjava nam Miloš.

Kao i sve rabadžije, i Miloš voli svoje volove - Goluba i Ruška. Kaže, da i oni znaju da uzvrate ljubav.

Foto: Privatna arhiva

- Kada ima ljubavi i razumevanja između rabadžije i zaprege i najteži posao se lako odradi. Da bi volovi mogli da iznesu teret moraju da se paze i dobro hrane, naročito žitom. S obzirom na to da živim u Užicu i zbog posla nisam svaki dan kod kuće o Golubu i Rušku brinu moji ukućani, najviše moj brat Tomislav. Na tome sam im svima neizmerno zahvalan - kaže Miloš.

Izazov je ovom vrednom i skromnom momku i da izađe na crtu drugim rabadžijama. Tako su minule jeseni, u obližnjem selu Amzići, na poslednjem, tradicionalnom takmičenju rabadžija u novovaroškom kraju, njegovi Golub i Ruško bili najbolji. Bez premca. Dočarava nam Miloš da je ovaj njegov par volova, spretno, kako kaže "poskakujući", takmičarsku stazu dugu stotinak metara prešao za rekordnih 13 sekundi.

- Kao da na jarmu nose pero, a ne čamov trupac od gotovo dva kubika - s ponosom priča Miloš.

Foto: Privatna arhiva

I on sam je bio iznenađen rezultatom koji su postigli njegovi ljubimci. Svaki je težak po tonu, u punoj su snazi i srčani, i u šumi od njih nema boljih. Ali od takmičenja, Miloš je strepeo...

- Golub i Ruško imaju po pet godina i već dugo radimo zajedno u šumi. Takmičenje u Amzićima njima je bilo prvo, kao i meni. Priznajem da sam se bojao da će ih uplašiti gužva i prilično burno navijanje - kaže Miloš.

Na tom takmičenju u Amzićima nadmetali su se i njegov mlađi brat Tomislav i otac Dobrivoje sa svojim volovima.

- Takmičio se i stric Radojko i osvojio drugo mesto. I drugi stric Vaso je vrstan rabadžija, tako da sam rabadžiluk učio od najboljih - iskren je Miloš.

U planinskim selima jugozapadne Srbije, koja se, nažalost, ubrzano gase, i dalje se mnogo poslova obavlja uz pomoć volovske zaprege. Mnoga imanja su na strmini zbog čega je rad poljoprivrednom mehanizacijom često neizvodljiv, pa usitnjene parcele za vrtove i krompirišta oru volovi, vešta ruka orača i ralica.

Foto: Privatna arhiva

Rabadžije su tu i kada treba na livade i njive isterati stajnjak, kada kućama treba privući tek pokošeno seno i ogrev, a zimi kada treba "pokoriti" smetove i očistiti sneg sa zavejanih seoskih puteva. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije