SPRŽILI VOZ PUN PUTNIKA: Prošlo je 26 godina od kada je NATO u Grdeličkoj klisuri počinio jeziv zločin nad civilima

Raketiranje putničkog voza na ulazu u Grdeličku klisuru jedan je od najtragičnijih događaja za 78 dana tokom kojih je, 1999. godine, NATO agresor besomučno bombama zasipao našu zemlju. Ovaj dan ostaće u trajnom sećanju svih građana Srbije kao bolna i neprolazna rana koja neće i ne može da zaceli.

foto: I.Mitić

Najmanje 15 izgubljenih života i nekoliko desetina povređenih ljudi tragičan su bilans bezumnog čina svetskih moćnika koji u svom krvavom piru nisu poštedeli ni civile, a onda ih i dotukli tako što su ih nazvali „kolateralnom štetom“, kao da se ne radi o ljudima...

Tog 12. april 1999. godine, na drugi dan pravoslavnog Vaskrsa, međunarodni putnički voz 393, na relaciji Beograd – Niš - Skoplje, u leskovačku železničku stanicu ušao je pun putnika.

- U vozu nije bilo vojske. Njegovi vagoni bili su ispunjeni ljudima koji su u tom zlom vremenu pokušavali da žive normalnim životom. Susreti i rastanci. Zagrljaji i poljupci, a onda je voz krenuo dalje na svoje poslednje putovanje, ali tragediju koja će da usledi niko nije mogao ni da nasluti. Bila su to vremena straha i strepnje, ali niko nije mogao ni da pomisli da će voz postati nečija meta – ispričao nam jedan od ljudi koji je tog dana na Železničkoj stanici u Leskovcu dočekao rođake iz Niša.

Voz je, sa dva projektila, bombardovan na ulazu u Grdeličku klisuru, u trenutku dok je prelazio Bistrički most na Južnoj Moravi, a još dve rakete pale su na obližnji drumski most na nekadašnjem auto-putu. 

U trenutku kada je prvi projektil pogodio voz lokomotiva i prvi vagon, koji su tek prešli most, odbačeni su daleko od mesta stradanja. Prvi projektil pogodio je početak drugog vagona, a drugi je spržio treći i zalepio za šine četvrti vagon.

foto: I.Mitić

Punih 26 godina od očevidaca iz Grdelice i okoline pažljivo smo slušali i na stranicama „ Večernjih novosti“ prenosili svedočenja o ovom stravičnom događaju. Pričali su nam o sprženim i za šine zalepljenim vagonima voza, o jaucima preživelih putnika, o tek ozelenjenoj travi koju prekriva ljudska krv, o delovima tela koje je nosila reka, o onima koje su skidali sa grana drveća, o mirisu spržene kože koji se osećao u nozdrvama...Jeziva su to sećanja koja se ne zaboravljaju i često sanjaju!

Među žrtvama bio je i šestogodišnji Branimir Stanijanović iz Aleksinca, koji je u vozu užasa stradao sa ocem Vidosavom i majkom Divnom. Prva NATO raketa prekinula je i snove dvadesetpetogodišnjih supružnika Ane i Ivana Markovića. Mladi par, u braku tek pet meseci, a zajedno od brucoških dana. Oboje su, kao najbolji postdiplomci Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, radili kao istraživači u leskovačkoj fabrici lekova „Zdravlje“, a zbog Ivanovog vojnog poziva krenuli su put Vladičinog Hana.

Ispratio ih je Anin otac, sada pokojni, Žarko Bjeletić koji nam je o traganju za ćerkom i zetom pričao kao o „praznom nadanju“. Teško mu je padalo i to što su NATO zvaničnici svojim beskrupoloznim izjavama pokušavali da opravdaju zločin. On se, uprkos svemu, sa ovom ličnom i porodičnom tragedijom nosio na dostojanstven način vredan divljenja i poštovanja.

- Bolje im je da ćute umesto što se brukaju onim što govore. Nemaju ni trunke poštovanja za žrtve i njihove porodice. Ničeg se ne stide, a trebalo bi da ih bude sramota što su ubijali nevine ljude, krive samo zato što su Srbi – rekao nam je u jednoj od retkih izjava za medije Žarko Bjeletić, profesor hemije i nekadašlji direktor leskovačke Medicinske škole.

Foto: фото: И.Митић

POGLEDAJ GALERIJU

I on nam je ispričao da u vozu nije bilo vojnika zbog čega se do kraja života pitao kakvi su to ljudi kojima meta mogu da budu civili.

- Opravdanja za tako nešto nema osim zla koje su namerno hteli da naprave. Bio sam tamo dvadesetak minuta posle bombardovanja. To je neopisiv prizor koji nikada neću da zaboravim. Tražili smo ih u Vladičinom Hanu i u bolnici među povređenima. Nije ih bilo. Prepoznao sam ih među onima koji su stradali – ispričao nam je ranije neutešni otac i tast dvoje mladih ljudi čiji je životni put mnogo obećavao.

NATO je negirao napad na voz. Kasnije ga je priznao, ali ga je bezdušno nazvao „kolateralnom štetom“ i tako pokušao da opravda pogibiju nedužnih ljudi. Za ovaj zločin niko nije odgovarao. Sećanje čuva spomen-obeležje sa porukom: „Ne treba se bojati ljudi već neljudskog u njima“.

LAŽ POSLE ZLOČINA

Posle tvrdnji da je pilot shvatio da voz stiže na most tek kada je bilo kasno da zaustavi rakete ustanovljeno je da je snimak koji je emitovan, kao dokaz za ove navode, bio ubrzan skoro pet puta čime je lažirana i brzina voza. Od jačine eksplozije iz ležišta su izbacivana vrata i prozori okolnih kuća, a meštani su videli gust dim i preživele putnike koji su se izvlačili kroz prozore voza i, strahujući od novog napada, bežali ka polju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije