RUKA SVETOG SAVE "PREDVODI" LITIJU: Beograd sutra slavi Spasovdan, a najvrednija srpska relikvija proći će, prvi put, ulicama prestonice

NA krsnu slavu Beograda, Spasovdan, litiju će sutra "voditi" ruka Svetoga Save, najvrednija srpska relikvija, koja je za ovu svečanost doneta iz njegove grobne crkve u manastiru Mileševa.

Foto: N.Skenderija

Ona je, neznano kako, spasena od ognja u koji je mošti svetitelja bacio veliki vezir Sinan-paša, besan zbog niza poraza koje su Srbi pod barjacima sa Savinim likom u Banatskom ustanku 1594. nanosili Osmanlijama.

Saga o dugom posmrtnom putovanju Savine leve ruke koja će predvoditi Spasovdansku litiju, i još uvek neodgonetnuta priča o sudbini njegove desnice, koja je takođe spasena, može se uporediti samo sa čudesnim pričama o Savinim putovanjima za života.

- Za vreme ratova mošti su kao amajlije i najskupoceniji predmeti sakupljani da ih ne bi neprijatelj pljačkao. Tako je bilo od Nemanje do Drugog svetskog rata. Neka vrsta deponovanja mošti bila je u Peći, Hilandaru i Ostrogu. One su tamo čuvane ne samo iz političkih i verskih razloga da bi se uvećao prestiž središta, već i da bi se izbeglo njihovo uništenje. Pored našeg pažljivog čuvanja dešavalo se da su Turci odnosili izvesne mošti, pa ih prodavali ili spaljivali. 

- Tako je bilo sa telom Save, koje je svakako delimično spaljeno 1594, 1687. i 1692. Neki delovi su spaseni. Tako Andrija Kačić Miošić polovinom 18. veka u "Razgovoru ugodnom" piše za Svetog Savu: "Kada mu duša pođe na nebesa, Savino se ne raspade tilo, nego ostao puno godin cilo. Ali Turci ga spališe, zato Srbi sto hiljada glava osikoše osvetiše Nemanjića tilo, koje skoro beše izgorilo". Znači da Savino telo nije skroz izgorelo. Narod zna da je Savina ruka odvojena od njegovog tela - objavio je 1956. u svojoj doktorskoj disertaciji dr Leontije Pavlović, istoričar umetnosti, etnolog, teolog, arheolog, muzeolog i bibliotekar.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Citirani stihovi o Savinim moštima samo su poetizovane činjenice o kojima su pisali francuski putopisci iz 16. veka. Oni su iz Dubrovnika putovali ka Srbiji putem kraj manastira Mileševa uz manastir koji se nalazio veliki trg na kome su se sretali karavani. Svi putnici, bez obzira na veru i naciju, dolazili su na poklonjenje svetitelju koji je ležao u otvorenom sarkofagu. Žak Gaso beleži 1548. da je Savino telo "još čitavo i lepo pa ga i sami Turci uveliko poštuju i čine mnogu milostinju", a Pjer Laskalopje 1573. opisuje: "Divno je čudo kako u isti karavansaraj stižu sve vrste ljudi i naroda: 

Arapi, Turci, Grci, Jevreji, Franci (tako zovu hrišćane Latine) i drugi. Priveli su nas da poljubimo jednu veliku kost ruke Svetog Save. Videli smo Jevreje i Turke kako ovu kost ljube s istim poštovanjem kao hrišćani. Naš čauš (vodič) nam je rekao da je jedan Turčin koji je došao po harač učinio kaluđerima neko nasilje i pao mrtav na manastirskim vratima."

Foto: Printskrin, Vikipedija

Savi su svetsku slavu donela putovanja biblijskim stazama po Svetoj zemlji. Na prvom putovanju 1229. on je prošao stazama od Jerusalima do Jordana kojima niko drugi tada nije smeo i kupio niz manastira i konaka omogućivši tako pravoslavcima da posle veka progonstva od strane latinskih krstaša ponovo mogu da hodočaste u Svetu zemlju. Na drugom putovanju na istok 1234-1236. on je ostavio dubok utisak na egipatskog sultana El Kamila koji mu je dao pratnju do Sinajske gore gde je, nalik Mojsiju, priveo Bogu svoj srpski narod.

U januaru 1236. posle više od 7.000 kilometara puta kopnom i morima on je stigao u veliko Trnovo, prestonicu Drugog bugarskog carstva. U ledenoj vodi reke Jantre on je krstio cara Jovana Asena, vrativši ga u pravoslavlje, pošto je prethodnih tri decenije bugarska crkva bila unijatska. Narodno predanje u Trnovu kazuju da je živi svetac dugo stajao u Jantri jer je mnoštvo naroda tražilo da ih krsti. Posle ovog podviga Sava se razboleo i umro, a car Jovan Asen ga je sa najvećim počastima sahranio u manastiru-mauzoleju bugarskih vladara gde je glavno kultno mesto postao - grob srpskog arhiepiskopa.

Foto: B.Subašić

Sa Jovanom Asenom su vođeni teški pregovori oko vraćanja moštiju srpskog svetitelja nad kojima su se dešavala čuda, pa car nije bio raspoložen da ih preda Savinom bratancu, kralj Vladislavu. Ovaj je zato iskoristio tervenku na bugarskom dvoru, iskopao mošti i poslao ih u Srbiju, a kada je to otkriveno situacija nije eskalirala u rat samo zato što su čuda nastavila i dalje da se dešavaju na prvom Savinom grobu.

- Savine mošti ležale su u Trnovu do 1237, kad su prenete u Mileševu i sahranjene u grob tek podignute priprate. One su spaljene 27. aprila 1594... Mileševci pišu u Rusiju da su Savine mošti paljene još i 1692. i 1687. godine. Ne zna se da li su mileševci sasekli Savine mošti radi odlaska u prošnju ili da bi ih lakše sačuvali od Turaka ili je to na neki način učinjeno na Vračaru prilikom spaljivanja, kad su delovi možda vađeni iz vatre - navodi dr Pavlović.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Kao mesto gde se čuva Savina desna ruka on je naveo manastir Duboki potok kod Zubinog Potoka.

- Ona je u relikvijaru na čijem je poklopcu crkva sa tri kubeta (Peć?) odakle su mošti nestale. U Trojici Pljevaljskoj, po predanju, čuva se leva Savina ruka, cela od lakta sa svih pet prstiju žućkaste boje. Nju sam našao sa većim brojem mošti nepoznatih svetaca. Prema tome, izgleda da su sačuvane obe Savine ruke. To bi se složilo sa tvrđenjima đakona Atanasija Daskala iz 1667. da su njegovi delovi spaseni sa zgarišta - objavio je dr Pavlović.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Njegova distertacija u vremenu komunizma naravno nije doživela veliku popularnost, ali kada je ideološka stega popustila pokazalo se da se leva Savina ruka zaista nalazi u Manastiru Svete Trojice u Pljevljima, u Mileševskoj eparhiji. Tamo su je monasi mileševci preneli i sakrili 1690. kada su sa narodom krenuli u Veliku seobu. Ona je vraćena 2007. tamo gde i pripada, u Mileševu, a ove godine po prvi put će biti proneta ulicama prestonice na dan njene krsne slave.

SRBI OD BORBE NISU ODUSTALI

ZA srpski narod Sava je bio otac i nebeski zaštitinik bez premca, a spaljivanje njegovih moštiju 1594. na Malom Vračaru, brežuljku pedesetak metara jugoistočno od današnje Crkve Svetog Marka, trebalo je da obeshrabri banatske ustanike pod zastvama sa likom sveca.

Prema predanju, kada su mošti bačene u vatru, plamen je suknuo visoko i prolomila se grmljavina, a to čudo moglo je da se vidi i čuje sa dunavske obale Banata naspram Beograda. Sinan-pašino svetogrđe je razjarilo ustanike i njih 4.300 se u odlučujućoj bici kod Bečkereka suprostavilo osmanskoj vojsci od 36.000 ljudi. Srbi su poraženi, ali nisu odustali od borbe. Preživeli su iz ravnog Banata su otišli u Banatske Karpate a zatim u Transilvaniju, Erdelj, gde su napravili novu episkopiju i nastavili da slave Svetog Savu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije