PUTINU ZBOG TREME POLA ZABORAVIO DA KAŽE: Prof. dr Uglješa Stanojević, dobitnik odlikovanja "Zaslužni lekar Ruske Federacije", za "Novosti"

MA to je neka šala, pomislio sam kada sam čuo da ću dobiti odlikovanje.

Foto kremlin.ru

Ali, kada mi je stigao poziv iz Kabineta predsednika Putina, prvo je nastupila neverica, potom milion pomešanih emocija koje još ne mogu da izgovorim i prenesem, jer ni blizu neće odražavati istinu. Za dan prijema ordena nisam pripremao nikakav govor. Smatrao sam da je unepred strogo određeno ko će šta reći na svečanosti, no kada smo seli na svoja mesta u Jekaterininskoj sali i dok smo čekali Vladimira Vladimiroviča, iz protokola su rekli da svako ko hoće može da ga zamoli da po prijemu odlikovanja uzme uzvratnu reč.

Čak i tada sam mislio da je to rečeno reda radi i tek kada su skoro svi nagrađivani tražili dozvolu za obraćanje, i dobijali je, shvatio sam da nema "režije" i da sa moje strane ne bi bilo lepo da dobijem nagradu iz ruku predsednika Rusije, a da se ne zahvalim. Tako mi je za to, da rešim šta ću reći ostalo desetak minuta i naravno da sam zbog neverovatne treme polovinu od toga što sam mislio da kažem - zaboravio.

Foto: Privatna arhiva

Ovako za "Večernje novosti" govori prof. dr Uglješa Stanojević, direktor Kurskog onkološkog naučno-kliničkog centra, jednog od najsavremenijih u Rusiji, na čije grudi je, 22. maja, predsednik Rusije Vladimir Putin stavio prestižno odlikovanje "Zaslužni lekar Ruske Federacije". Na svečanosti gde je jedno drugo veliko državno odlikovanje uručeno i ministru spoljnih poslova RF Sergeju Lavrovu, ovaj Srbin rodom iz Čečave kod Teslića je, iako pod naletom dubokih osećanja, predsedniku Rusije, kazao ono što nosi u srcu:

- Poštovani Vladimire Vladimiroviču! Znate, ja nisam rođen u Rusiji, rođen sam u bivšoj Jugoslaviji, sada je to teritorija Republike Srpske, a danas živim i radim u Kurskoj oblasti. I, iskreno, teško je reći gde, u Republici Srpskoj ili u Kurskoj oblasti se prema vama odnose sa više ljubavi, više poštovanja, više zahvalnosti. Sada kao državljanin Rusije, zemlje mogućnosti, i žitelj Kurske oblasti želeo bih da vam izrazim duboku zahvalnost za sve što radite, za vašu neiscrpnu ljubav prema ljudima, za vašu beskompromisnu borbu protiv zla.

Godina 1992. Dečak, školarac koji se u 11. godini sa porodicom doselio iz Čečave u novu kuću u Banji Vrućici kod Teslića, noseći pregršt uspomena na učiteljicu Miru Međedović i 25 drugova i četiri drugarice iz odeljenja, a potom nastavio školovanje u Tesliću gde je sticao nove prijatelje, našao se u vihoru građanskog rata u BiH. Sva drugarstva koja je od detinjstva gradio, to zlo nije poštedelo. Mnogi prijatelji su se preselili u druge gradove, republike, zemlje već na samom početku strašnih dešavanja...

Foto: Privatna arhiva

- Prvih dana septembra 1992, mama, sestra i ja smo otputovali kod tate u Rusiju gde je radio. Došli smo na dve-tri sedmice, jer su mamu ubedili da će se sve brzo smiriti, a škola je te godine trebalo da počne 1. oktobra. Ipak, roditelji su ubrzo shvatili da smirenja nema, pa su rešili da sestru i mene upišu u školu u Moskvi. Sestru u 3. razred srednje medicinske škole, jer je prve dve godine završila u Doboju, a mene u 8. osnovne. Bio mi je to jako težak period u životu, jer sam krenuo u rusku školu bez znanja jezika. Ali, bilo je i mnogo sreće: i učenici i nastavnici u razredu su bili dobri prema meni, skoro svako od njih mi je pokušavao pomoći da se što pre adaptiram. Mislim da me je baš taj period formirao kao ličnost, naterao da više učim, da pokušam nešto u životu da postignem. Naravno, bezgranična podrška bliskih, pre svega roditelja, tome je najviše doprinela - priča nam prof. Stanojević.

I pokazao je da se sve može kada se hoće, i više od toga. Po završetku 11. razreda osnovne škole, kao odličan učenik, dobio je mogućnost da sa 17 godina upiše fakultet. Studirao je, od 1996. do 2002, na moskovskoj Medicinskoj akademiji "Sečenov". Diplomirao je, govori naš sagovornik, u roku kao najbolji strani student, čime je zaslužio da mu Ruska Federacija omogući besplatnu specijalizaciju, kasnije i magisterij koji je okončao 2007.

Tada je prešao u Ruski naučni centar rendgenoradiologije gde je radio kao hirurg-onkolog. Kaže, da je do četvrte godine studija planirao da se po diplomiranju posveti mikrohirurgiji oka, ali tada je započeo dežurstva u timu profesora Jevsejeva i od tada se "vezao" za hirurgiju, pre svega abdominalnu.

Foto: Privatna arhiva

- Radio sam kao hirurg onkolog u Ruskom naučnom centru rendgenoradiologije u Moskvi. Tamo sam 2017. doktorirao, bavio se naučnim radom, vodio onkološku hirurgiju, radio sa specijalizantima, operisao i teže slučajeve i mirno dolazio na odmor u Republiku Srpsku dva-tri puta godišnje. Maja 2020. predložili su mi da preuzmem novoizgrađeni Onkološki centar u Kursku. Za razmišljanje nisam imao mnogo vremena i svega nakon dve sedmice od prvog razgovora, imenovan sam za direktora.

- Naravno, da je to za mene bio veliki uspeh i veliko priznanje, ali i jako velika odgovornost. Pogotovu što je to bio novi obim, a i drugačija struktura posla. Malo kome polazi za rukom da uz administrativni posao, ostavi sebi deo kliničkog, a meni je to uspelo. Podelio sam svoj dan, tako što operacije počinjem ujutro oko 7.00, a posao završavam kasno naveče potpisivanjem dokumenata, odgovorima na pisma i poruke i druge administrativne stvari. Za sve imam veliku podršku ministra zdravlja Kurske oblasti Jekatirine Pismene, koja je apsolutno tolerantna ako zakasnim na neki sastanak, jer sam u operacionoj sali ostao duže nego što sam planirao - iskren je naš sagovornik.

U svom naučnoistraživačkom radu bavio semolekularnim osobinama kancera, pogotovu debelog creva i rektuma, a sada je i profesor Medicinskog fakulteta u Kursku, gde vodi nekoliko magistranata. Godine 2023. sa timom lekara iz Nacionalnog onkološkog centra Gercena dobio je priznanje za novu metodu lečenja. Pitamo ga da li su tačne reči prof. dr Danice Grujičić da je Rusija u medicini "već u 22. veku"?

- Potpuno se slažem sa poštovanom prof. dr Grujičić. To se moglo videti i za vreme pandemije, kada je ruska medicina napravila, brže od drugih zemalja sa mnogo većim budžetima, vakcinu protiv kovida 19. Još je važnije što je ruska vakcina imala najmanje komplikacija i možda najveću efikasnost kako se kasnije ispostavilo. I u tome momentu na scenu stupaju interesi svih, samo ne onih, kojima je ta vakcina najpotrebnija. Govorim za političare, farmaceutske kuće, biznismene...

Foto: Privatna arhiva

- Govorim to, jer smatram da medicina ne sme imati granice. Rusija danas jako napreduje u onkologiji. Poslednjih pet godina su patentirali više od 20 radiofarmaceutskih preparata i u tom pravcu uveliko se razvijaju. Već imaju svoje targetne i imunopreparate. Krajem godine trebalo bi da se završe sve procedure oko dobijanja dozvole za kliničku upotrebu dve nove vakcine za onkološke pacijente - otkriva nam dr Stanojević.

Ponosan je i zadovoljan što radi u jednom od najsavremenijih onkoloških centara u Rusiji, puštenom u rad krajem 2019, sa 440 kreveta i 1.150 radnika od kojih su 210 lekari. Specijalizovan je isključivo za onkološke pacijente, ima sve onko-hirurške grane, odeljenja za hemoterapiju, radio i radionuklidnu terapiju. Drago mu je što sve više Srba studira u Rusiji, a voleo bi, kaže, i da se više sarađuje sa kolegama i ustanovama u Srbiji i Srpskoj.

- Srba ima na studijama u različitim oblastima, ali mislim da bi ih trebalo biti više i iz Srbije i iz Srpske. Pre svega trebalo bi rešiti pitanje priznavanja diploma, da bi specijalisti iz jedne zemlje mogli uz znanje jezika bez problema raditi u drugoj - govori nam naš sagovornik.

Iz svake njegove rečenice navire ljubav prema čoveku, pacijentu, poslu..., ali i svest da je bez napornog rada teško postići uspeh, iako svako sam za sebe bira šta mu je najvažnije. U poretku najvažnijih vrednosti, dr Stanojeviću je i porodica.

Foto: Privatna arhiva

- Supruga Irina i ja smo zajedno studirali, poznajemo se od prve, a zaiskrilo je posle treće godine studija. Venčali smo se u Crkvi Rođenja Presvete Bogorodice u Čečavi 2003. Dve godine kasnije rodio nam se sin Stefan, koji je danas student treće godine Medicinskog fakulteta u Moskvi. Ćerku Jelenu dobili smo 2010. Ona završava 9. razred. Oboje su kršteni u istoj crkvi u Čečavi. Supruga Irina, inače student generacije, doktorat je odbranila 2013. i trenutno je profesor Medicinskog fakulteta u Kursku. Po specijalizaciji je ginekolog - otkriva nam profesor crtice iz svog privatnog života.
A, u njemu je mnogo misli posvećeno Srpskoj i Srbiji. Tu ljubav je preneo i na svoje suprugu i decu.

- Ne možete ni da zamislite koliko mi znači moj zavičaj. Znate, na zidu ispred mog stola u kancelariji visi slika stare bakine kuće. Tu sliku je po narudžbi moje supruge, znajući koliko mi to nedostaje, prema fotografijama uradio jedan slikar u Moskvi. Kada sam najumorniji, pogled na tu sliku mi uvek doda snage da napravim sledeći korak. 

Foto: Privatna arhiva

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije